Još u toku predratne revolucionarne aktivnosti i beodranskih i dragutinovačkih komunista i drugi napredni ljudi ostvarili su tesnu, međusobnu saradnju. Vrhunac ovakvog odnosa predstavljala je prisna i svestrana saradnja dveju partizanskih ćelija – dragutinovačke i beodranske – po svim pitanjima idejne i političke borbe protiv antinarodnog režima: protiv buržoasko-malograđanskih partija i stranaka i protiv svega što je sprečavalo i uspravalo ostvarivanje vekovne težnje širokih narodnih slojeva ka slobodi, ravnopravnosti i ljudskom životu.
Mnogobrojne akcije komunista i jednog i drugog mesta planirane su i izvedene zajedničkim snagama, kao što su:
- Jedinstvena akcija učesnika u Oktobarskoj revoluciji u cilju osnivanja zajedničke partijske organizacije 1920 godine;
- Manifestacija omladine oba mesta prilikom sahrane doktora Đorđa Joanovića koja se pretvarala u snažan protest protiv zločinačkih postupaka vladajućih krugova u Beogradu, prema ljudima naprednog i revolucionarnog shvatanja i stremljenja;
- Zajednička i veoma uspešna, agitaciono-politička delatnost za vreme Petomajskih izbora 1935. godine, a u cilju podrške i pobede poslaničkog kandidata na listu Udružene opozicije:
- Prikupljanje pomoći za komuniste u Sremsko-mitrovačkoj kaznioni;
- Zajednička masovna demonstracija 7. matra 1941. godine protiv pristupanja vlade bivše Jugosavije Trojnom paktu. U njoj učestvuje više stotina meštana predvođeni od komunista;
... i tako dalje.
Putem ovakve revolucionarne prakse komunisti i drugi napredni ljudi Dragutinova i Beodre, kroz par decenija iskovali su vrsto jedinsvo koje je naročito došlo do izražaja 1941. godine, ustaničkih dana a takođe i kasnijih godina narodne Revolucije.
Već s proleća 1941. godine, neposredno posle okupacije naše zemlje, beodranski i drgagitinovački komunisti deluju usmeravani od zajedničkog partijskog rukovodstva. Kasnijih godina, a naročito 1944. obrazuju se zajednička rukovodstva i za ostale društveno-političke organizacije.
Dragutinovački partizanski odred iako pretežno sastavljen od boraca iz Dragutinova, bio je isto toliko i beodranskog naroda koji mu je u svako doba nesebično pružio moralno-političu podršku kao i materijalnu pomoć.
Beodrani i Dragutinovčani u neposrednoj povezanosti, rame uz rame borili su se u Narodnoj revoluciji od početka do kraja, za Socijalističku Jugoslaviju, žrtvujući se uprkos svim teškoćama za njenu konačnu pobedu.
Masovno hapšenje dragutinovačkih rodoljuba novembra meseca 1941. godine, nije se bilo proširilo i na beodranske aktiviste, uglavnom zbog dobro sprovedene konspiracije veza i konkretnih akcija. Međutim, ni njih nije sasvim mimoišla ova nesreća. Krajem decembra meseca, tačnije 25. uveče, policija iznenada hapsi sekretara partijske ćelije Iliju Arsenova, zatim aktiviste: Blagoja Popova, Milana Trajlova i Ivana Marčićeva. Pretpostavljalo se da će se ova provala prošititi i na ostale, mnogobrojne aktiviste i rodoljube, pa je mnogima preko veze poručeno da se pripaze. Međutim, sve to nije bilo potrebno, zahvaljujući dobrom držanju većine uhapšenih.
Pohapšeni su zadržani na isleđivanje u oštini do sledećeg dana, a potom su sprovedeni u Petrovgrad.
U policiju su ih teretili za vezu i saradnju sa partizanima, a posebno Milana Trajlova („Šuru“) da je kao član partizanske grupe učestvovao u nekoliko oružanih akcija protiv „nemačke sile i postrojenja“. U početku su se svi dobro držali, energično odbijajući sve optužbe i sumnjičenja. Tek nekoliko dana kasnije, pod svakodnevim batinanjem i mečenjem, Trajlov je popustio. Priznao je policiji svoje učešće u zasedi priređenoj trojici nemačkih stražara na kikindsko-bašaidskom drumu. Time je otkrio i svoju pripadnost Dragutinovačkom partizanskom odredu. Već krajem decembra meseca fašisti su Milana izveli blizu mesta na kojem su partizani uleto 1941. godine sačekali trojicu pripadnika nemačke poljske straže i likvidirali.
Ovde im je on opisao ceo događaj i približno označio gde su pobijene Švabe zakopani.
Sve ovo bilo je sasvim dobvoljno da zapečati sudbinu i samog Šure i svih ostalih pohvatanih partizana. Već 3. januara 1942. godine, desetorica boraca Dragutinovačkog partizanskog odreda na čelu sa svojim komandantom Lazarom Pajićem, ubijeno je na zverski način ispred Kikinde.
Ostali uhapšeni aktivisti iz Beodre prošli su bolje zahvaljujući svom dobrom držanju i većoj snalažljivosti pred zloglasnom policijom.
Tako je Blagoja Popova policija teretila da je imao redovnu vezu sa pojedinim partizanima; da se sastajao s njima i da ih je pomagao. Sve ovo on je iz dana u dan odbijao da prizna, pa su ga agenti najzad posle toliko batinjanja i mrcvarenja ostavili „na miru“.
Ilija Arsenov, a isto tako i Ivan Marčić imali su smišljeno i dobro držanje u zatvoru, tako da istraga nije trajala dugo.Već posle par nedelja obojica su pušteni iz zatvora uz novčanu kauciju koju su morale platiti njihove porodice.
Skoro u isto ovo vrme bio je uhapšen i Beodranin Živa Glišin osumnjičen da je u toku jeseni 1941. godine skrivao Milana Trajlova. On je duže zadržan na isleđivanje pa je kasnije sa jednom grupom banatskih rodoljuba streljan.
Ovim je serija hapšenja u Dragutinovu i Beodri bila završena, ali samo za 1941. godinu, da bi se već ulaskom u 1942. otvorila nova, isto tako nemilosrdna, nečovečna i krvava. Samo, neprijatelj je bio u velikoj zabludi misleći da će tim putem i na taj način suzbiti i uništiti revolucionarno-oslobodilački duh, borbeno raspoloženje i praksu stotine rodoljuba-meštana. Proređeni redovi brzo su popunjavani novim borcima; novim članovima Partije i SKOJ-a – novim rodoljubima.
Komentari