U toku leta okupatorska vlast se postarala da svakog stanovnika iznad 18 godina obavezno snabde sa ličnom kartom. Bez ovakve isprave niko nije mogao napustiti selo, a često se bez nje nije moglo ni u mestu slobodno kretati. Ovakva mera okupatora bila je novina za stanovništvo. U predratnom vremenu je retko koji meštanin posedovao ličnu kartu pa je uvođenje ove novine izazvalo različite komentare. Međutim, bilo je očevidno da su lične karte trebalo da posluže okupatoru na prvom mestu da bi sproveo efikasniju kontolu kretanja stanovništva, kao i identifikaciju pojedinih sumnjivih lica, a njih je bilo sve više koji su zadavali neprijatelju sve veću brigu.
Okupatorove lične karte na kojima je krupnim slovima pisalo „AUSVEIS“, uručene su stanovništvu jula meseca 1941. godine pa su mnogi partizanski borci, nalazeći se u ilegalstvu, ostali bez njih. Međutim, bilo je potrebno i njih snabdeti sa ličnim ispravama, pretpostavljajući da će im u izuzetnim prilikama dobro poslužiti.
Tako je partijska organizacija po nalogu Miloša Klime falsifikovala, odnosno nabavila lične karte za njega, za Lazu Pajića, Dragu Stanaćeva, Dragu Živančeva, Dančiku Bešlina i Slavka Radnovića.
Opštinski kočijaši Pera Popov i Belja Bristul uspeli su da ovaj zadatak dobro obave. Preko opštinskog službenika Kikića izdejstvovali su potreban broj praznih, naispunjenih formulara ličnih karata (Kikić je u pravo vreme pristao da pomaže pokret na izvestan način dok se kasnijih godina povukao). Onda je Belja iskoristio priliku kad Froman, predstavnik opštine, nije bio u svojoj kancelariji, pa je na te neispunjene formulare udario opštinski pečat.
Posle toga Kikić je popunio legitimacije podacima koje je dobio od Belje, a braća Ferko-Mikloš i Jergli (koji su pripadali pokretu od prvih dana Ustanka) falsifikovali su potpise Fromana kao predsednika Opštine i Kunsta kao predstavnika Kulturbunda.
Ovakve lične karte bile su gotove za nekoliko dana i ubrzo su poslate na Ostrvo borcima.
Istih dana Ljubica Psoderov i Stojanka Bešlinova falsifikovale su lične karte za Arkadija Popova i Duška Markovića, a nedelju dana kasnije i za Veselina Popova-Seliku. Taj posao one su obavile takođe po nalogu Miloša Klime.
Stojanka je kao činovnica u opštini uspela da od odgovornog službenika, dok se ovaj bavio van kancelarije, ukrade nekoliko nepopunjenih formulara za lične karte. Zatim su ona i Ljubica u njih uneli odgovarajuće podatke drugova, partizana. Tako popunjene karte predate su Belji Brustulu koji ih je snabdeo pečatom okupatorske opštine i najzad su same imitirale potpise Fromana i Kunsta.
Sada su većina boraca posedovali lične isprave, ali nije ih niko od njih koristio sem Duška Markovića. Njemu je posle rasformiranja odreda, oktobra 1941. sa ovako izrađenom ličnom kartom pošlo za rukom da vozom otputuje u Beograd i da se tamo poveže sa pokretom.
Ova dva primera besprekornog izvršenja zadatka od strane aktivista NOB-e ukazuje i na izrazitu spretnost, i na snalažljivost a i na smelost da se on ostvari pa i po cenu sopstvenih života. Jer da je okupator nekim slučajem otkrio „falsifikatore“ do čega je lako moglo da dođe, nema sumnje da ne bi bili stavljeni uza zid kao i hiljade drugih rodoljuba – aktivista zbog izvršenja istih ili sličnih zadataka u okviru velike narodne Revolucije.
Svoj život stavili su u opasnost da bi svojim drugovima, partizanima olakšali borbu protiv lukavog, dobro opremljenog i brojnog neprijatelja.
Komentari