Početkom septembra meseca 1941. godine partizani su jedno vreme boravili na Livadama bliže Galadu, u neposrednoj blizini salaša Milana Veskova. Na okupu nisu bili svi borci. Jedna grupa je pre nekoliko dana otišla na Ostro, u sastavu novog odreda. Oni koji su još ostali ovde – Klima, Laza, Selika, Arkadije, Bracika i Dragomir Pajić – obavljali su poslednje pripreme u ciju prebacivanja prikupljenih materijala i hrane.
Tih dana, jedne večeri Klima je sazvao sastanak mesnih aktivista. Na njemu je upoznao drugove o formiranju Severnobanatskog partizanskog odreda kod Melenačkog ostrva i o skorom odlasku i ostalih boraca na Ostrvo. Povodom ovoga događaja Klima je istakao značaj borbe ovako krupne partizanske jedinice i njen odraz na dalje rasplamsavanje Ustanka u ovom delu Banata.
Na ovom sastanku je istaknuto da bi u redove borbe trebalo okupljati sve poštene ljude, raspoložene za borbu i odande njoj, bez obzira na imovno stanje i političko-partijsku pripadnost, jer su se neki komunisti skeptički odnosili prema ovom pitanju, izražavajući nepoverenje prema „bogatašima i gospodi“. Na ovo pitanje Klima je dao široko obrazloženje da je naša borba opšte-narodna i da u njoj treba da uzmu učešća svi pošteni narodni sinovi – siromašni i bogati, seljaci, radnici i inteligencija. A zatim, da je radnička klasa glavni nosilac ove borbe, a KPJ njen organizator i rukovodilac. I baš zato bi u njene redove trebalo okupiti sve ljude bez obzira na nacionalnost, imovno stanje, klasnu pripadnost i političko opredeljenje.
Još čitav sat je Klima govorio o ovom problemu, objasnivši uzgred i mnoga druga važnija pitanja.
Oko pola noći ovaj sastanak kod dragutinovačkog groblja bio je završen. I dok su mesni aktivisti pošli svojim kućama, oprezno se krećali ulicama, preko tuđih bašta i dvorišta, Klima je te noći još navratio do nekih drugova, a u osvit već je bio u partizanskom logoru na Livadama.
Sledeće večeri grupa partizana je učinila pokret prema melenačkom Ostrvu. Znatne količine namirnica, odeće, obuće i drugog pribora natovareno je na troje kola i preneto na određeno mesto bliže Ostrvu a odatle u partizanski logor. Ceo ovaj posao bio je završen u toku jedne noći. Kola Milivoja Đukičina, Rade Đuričina i Rade Jesića kikindskog salašara, već su se u zoru vratili kućama uspešno obavivši zadatak.
U toku septembra meseca dragutinovački partizani u sastavu Severo-banatskog partizanskog odreda učestvovali su u nekoliko većih napada na fašističke objekte i posade.
U napadu na graničnu karaulu kod Srpske Crnje učestvovali su svi borci, Dragutinovčani. U ovoj akciji se posebno istakao Klima. On je neopaženo prišao karauli, ubacio bombu kroz prozor i zajedno sa drugovima upao unutra. Na ovaj način su razoružali odeljenje fašista. Plen je bio bogat: devet pušaka, puškomitraljez, nekoliko ručnih bombi i nekoliko sanduka municije. Zatim, odela i drugog vojničkog pribora.
U drugoj većoj akciji odreda, u napadu na kudeljaru blizu Bašaida, akcijom su rukovodili Laza i Arkadije. Borci su bili podeljeni u dve grupe. Jedna je bila angažovana na paljenje kudelje a druga kao obezbeđenje. Fišecima baruta zapaljeni su ogromni stokovi suve, neprerađene kudelje tako da se na čitavu duž od fabrike videlo kao po danu.
Iste noći druga grupa boraca napala je bašaidsku Opštinu.
U toku septembra napadi na okupatorske straže, opštine i razne druge objekte ređali su se jedno za drugim. Severno-banatski partizanski odred zadao je neprijatelju mnogo brige i on je nateran da preduzme ozbiljnije mere obezbeđenja, angažujući za to znatne snage u ljudstvu i materijalu.
Više mesnih kurira održavalo je vezu sa borcima na Ostrvu. Među njima najvažnija veza išla je od mesta partijske organizacije o kojoj se brinuo Dobrivoj Popov-Goca. Najmanje jedanput nedeljno on je odlazio na Ostrvo noseći važne poruke, delove oružja, municiju i druge najpotrebnije stvari.
Klima i Laza imali su svoje kurire u Dragutinovu i Beodri koji su povremeno odlazili do njih. Tako je Mikica Baštovanov par puta išao na označeno mesto u kumanačkom atraru radi sastajanja sa Klimom; Zoran Belić i Đorđe Isakov na sličan način su održavali vezu sa Lazom Pajićem; Slobodan Čolak je jedno vreme takođe održavao vezu sa Klimom i Arkadijem, a kasnije, jedanput nedeljno, išao je na vezu sa kumanačkim kurirom kod „Arače“. U dva, tri navrata Milivoj Đukić je posećivao Ostrvo ili izvesno mesto u blizini Ostrva, gde se sastajao sa Klimom, Lazom i drugim borcima. Nema sumnje da je sličnih veza bilo i više. Sve one jasno kazuju kolika je bila ljubav naroda prema borcima, volja i rešenost da im se pomogne u teškoj borbi protiv neprijatelja. U ovakvoj situaciji svi meštani, koji su na bilo koji način bili vezani za borbu, nisu mogli posećivati svoje borce na Ostrvu iz razloga predostrožnosti prema neprijatelju, ali su zato preko svojih aktivista bili bar delimično upoznati sa životom svojih boraca, sa njihovom borbom i o mnogim drugim pitanjima.
Žene Dragutinova, Beodre, a posebno žene okupljene oko Desanke Radnove, mesile su kolače („gibanice“) i slale ih svojim borcima zajedno sa drugim potrebama. U nekoliko mahova kola pojedinih aktivista vozila su sve ovo do Ostrva izlažući se opasnosti da usput naiđu na fašističke patole. Ali, zadatak se morao po svaku cenu izvršiti. Obično su ljudi na ovakav put polazili kolima u prvi sumrak da bi se vratili obavljena posla u ranu zoru sledećeg dana.
Iz celokupne ove aktivnosti vidi se da su meštani i dalje održavali najtešnju vezu sa svojim borcima iako su bili udaljeni od sela nekih dvadesetak i više kilometara. U toj povezanosti skoro i nije bilo bitne razlike od one koja je postajala do septembra kada su svi borci partizanskog odreda, meštani bili na okupu u dragutinovačko-beodranskom ataru.
Komentari