U toku avgusta meseca 1941. godine Dragutinovački partizanski odred veći deo vremena proveo je logorujući na Ugaru i Livadama, s obzirom na blizinu sela i na veći broj salaša u ovom delu atara koji su aktivno učestvovali u snabdevanju boraca kao i obavljanju drugih poslova i zadataka za račun partizana.
U ovom periodu odred je brojao četrnaest boraca. Svi oni bili su naoružani vojničkim i lovačkim puškama, sa po par ručnih bombi – kragujevki i par desetina puščanih metaka. Većina boraca nosila je, svoja građanska, civilna odela, sa opancima na nogama, šeširom ili kačketom na glavi. Da nisu bili naoružani niko, ko bi ih sreo, ne bi u njima prepoznao partizane, dok su mnogi u selu pretpostavljali naročiti izgled ovih boraca, te je na račun toga bilo i maštanja. Na primer, pojedinci su sa strahopoštovanjem šapatom iznosili po selu navodno njihov susret sa partizanima, opisujući ih po malo čudno: visoke, krupne, brkate, obrvate, naoružane puškomitraljezima pa i minobacačima, u vojničkim odelima (nekad sivomaslinaste, a ponekad plave ili crvene boje) u čizmama, i slično.
Pojedinačno pripadnici Dragutinovačkog odreda razlikovali su se od prvog do četrnaestog bilo po spoljašnjosti, po poreklu, shvatanju, karakteru, bio po nekoj drugoj osobini.
Politički komesar odreda, Miloš Popov, član je SKOJ-a od 1935. godine i član KPJ od 1938. godine. On je najzaslužniji za pokretanje i organizovanje ustanka i formiranje oružane grupe u ova dva sela – Beodri i Dragutinovu. Inače je intelektualac, sin politički naprednog zemljoradnika, dugogodišnjeg predsednika opozicionarske opštine u Dragutinovu. Do krajnosti je pošten i druželjubiv, a veoma inteligentan i marksistički obrazovan. Nekolebljiv je komunista i borac za radnička i seljačka prava i protiv nepravde. Bio je relativno mlad čovek a uživao je veliki ugled i poštovanje znatno starijih osoba.
Lazar Pajić, komandant partizanskog odreda, nije bio „običan“ zemljoradnik iako mu je pre rata to bilo glavno zanimanje. Nije bio redak primer da su Lazara i stariji upitali za savet, za mišljenje posebno kada se radilo o proceni političkih zbivanja. U njihovoj kući mnogo se čitalo, naročito zimi, za vreme mrtve sezone poljoprivrednih radova. I on je predratni član KPJ, od 1939. godine, borac, ponekad uporan i dosledan više od uobičajenog i zato mu je dužnost vojnog rukovodioca odreda veoma dobro pristajala i „ležala“.
Jedan od najpopularnijih i neustrašivih komunista i boraca jeste Veselin Popov-Selika. Nikada ranije njegova nepopustljivost i jogunost nisu toliko i korisno poslužili i njemu i kolektivu kao u ovo ratno vreme. Nije bilo zadatka kojeg Selika nije izvršio. Zato su mu i poverenii teški, složeni i rizični zadaci. Prepun revolta i prkosa prema neprijatelju – švabama, nije dopustio ni posle svoje smrti da ga identifikuju jer je opkoljen od njih desetina i više, posle istrošene municije, aktivirao ručnu bombu i naslonio glavu na nju.
Sledeći je Slavko Radnović, Bracika, po uzrastu najniži borac odreda. Inače je stari komunistički borac i vatreni pobornik za radnička prava. Po naravi bio je miran, tih, dobroćudan i kao takav neograničeno simpatičan i mnogo cenjen i od drugova i od meštana.
Najmlađi među partizanima bio je Arkadije Popov, a to je, polubrat i idejno-politički sledbenik Miloša Klime. Jedva da je imao osamnaest godina kad su ga drugovi iz mesne partijske ćelije primili za člana KPJ. Omanjeg i nabijenog rasta, sa uvek nasmejanim zelenim očima Arkadije je ulivao mnogo poverenja i izazivao simpatije svoje okoline. Kad god bi imao priliku zapevao bi „neku borbenu“ otsečno i melodično, isto onako kao kad je pevao internacionalnu u opkoljenoj trsci Crvene male kod Elemira, kada mu je zajedno sa drugovima posle višečasovne borbe protiv neprijatelja ponestalo municije i kad je već diverzantska bomba, „Suknjara“ bila aktivirana da ih zagrljene i sa pesmom sve zajedno raznese, ne dajući se živi u ruke neprijatelju.
Jedini metalski radnik u odredu je Draga Stanaćev, Sulja. Po naravi prek i plahovit. Njemu nije bilo potrebno dva puta govoriti šta da uradi. Odlučnost i doslednost to su bile Suljine osnovne odlike i kao čoveka i kao komuniste. Njegov puškomitraljez, kojim je kao mitraljezac Severno-banatskog partizanskog odreda vešto i uspešo baratao, nije pao neprijatelju u ruke posle rasula ovog odreda. I dan danas leži zakopan negde pokraj Tise blizu Perleza. I kad su ga fašisti iznenadili i uhvatili živa na Crpnoj stanici u dragutinovačkom ataru, nije reči progovorio o sebi uprkos višenedeljnom batinanju i zverskom mučenju. Streljan je sa svojim drugovima uzdignute glave i prkosnog pogleda u pravcu fašističkih puščanih cevi.
Ovo su samo njih šestorica izrazitijih osobina i posebnih karakteristika. Međutim, i ostalih osam boraca ispoljavali su svoje osobenosti koje su često bile povod pominjanja među poznanicima ili zadirkivanja među borcima:
Za Duška Markovića obično se govorilo kao o strategu, jer se najbolje razumevao u vojnička pitanja;
Sredoje Veskov, Brcul poznat po neumornom čitanju i stalnom raspoloženju za diskusiju o političkoj situaciji;
Dančika Bešlin, Ferdinand koji nije valjda nikad ćutao, sem za vreme spavanja;
Živa Lejić, koji je opet toliko ćutao da se po nekad u šali postavljalo pitanje da li uopšte ume da govori;
Dragoljub Živančev, Nemka kome su drugovi šaleći se pripisivali težnju i želju da sve u društvu uradi na osnovu bezuslovne poslušnosti, zadirkujući ga da je bio „frontovski policajac“.
I za ostale borce uvek se moglo naći ono po čemu se najviše obeležavaju, po čemu su individualni, a, u ovom pogledu univerzalnost je bila potpuna tako da se imao utisak da pored političke, socijalne, intelektualne i druge, postoji i mentalna zastupljenost meštana odredu u najizrazitijim varijantama.
I bez obzira na bilo kakvu raznolikost, koja nije igrala bitnu ulogu, odred je i politički i vojnički bio jedinstven i uvek spreman i oran za akciju. Ovo mu je bilo najvažnije i najveća kolektivna odlika koja se nije mogla ničim proceniti, izmeriti i uporediti.
Komentari