Grupa ilegalaca koja je u toku marta meseca 1944. godine provela izvesno vreme na salašu Dušana Maleševa i Save Pajića u Korektovu, povećana još za nekoliko aktivista krenula je polovinom marta na put u Frušku Goru.
Na svom putu prvi dan proveli su u vranjevačkim partizanskim bazama (u Novom Selu) koje su bile dobro organizovane i sigurne. Grupa od njih pet bila je predanila u podzemnom skloništu u kući Luke Vadilova, a ostali kod Pere Krompića.
Po podne u prvi sumrak partizani su produžili prema Melenačkom ostrvu, na, daleko, poznati Nonin salaš. Ovde je bila organizovana neka vrsta prihvatilišta Severnobanatskih boraca koji su išli u Srem. Pored Noninog, za ovu svrhu bili su angažovani i mnogi drugi melenački salaši u okolini Ostrva tako da je u njima u svako doba bilo mesta za više desetina ilegalaca.
„Jednog dana krajem marta meseca – seća se prvoborac Avakum Popov – nas oko 50 ilegalaca krenuli smo u prvi sumrak s Melenačkog Ostrva u pravcu juga. Niko nije pitao niti je kogod želeo da objasni gde smo se to uputili ovoliko nas nenaoružanih u pratnji dvojice kurira.
Između Elemira i Aradca bili smo zalutali. Nismo znali put do prve baze određene i obezbeđene za naše predanje. U traženju puta uhvatila nas je zora i vodstvo odluči da zadanimo na pustom salašu blizu Aradca.
Umorni rado smo prihvatili okvakvu odluku. U omanjoj prostoriji salaša postrli smo slame i ubrzo se smirili zamoreni pešačenjem po raskvašenom hataru.
Već se prilično odjutrilo kad je na salaš došao njegov vlasnik. Naišavši iznenada na nas i opazivši ono par pušaka naših vođa puta, bio se jako uplašio. Pokušao je da pobegne ali mu nismo dali plašeći se da nas ne otkrije.
Nešto kasnije vodstvo ovog „transporta“ bilo je otišlo u selo da uhvati vezu i organizuje ishranu za taj dan. Za to vreme u grupi je nastala polemika oko postupka prema vlasniku salaša kojega smo silom zadržali. A kako je on nastavio da kuka zbog toga što dangubi, uveravajući sve nas da nas neće odati jer je i on naš čovek, sve je to imalo znatnog uticaja, pa je većina odlučila da ga pusti da ode. Ovo je bila kobna greška jer nas je vlasnik salaša, čim je došao u selo, prijavio policiji“.
Po podne oko četiri sata pojavila se fašistička poljska straža pojačana posadom iz Bečkereka.
Koristeći salaš kao zaklon ilegalci su se povlačili prema kanalu obraslim trskom. Fašisti su ovo uočili i još izdalje otvorili puščanu vatru u pravcu salaša. Nastala je mala panika i grupisanje oko onih nekoliko pušaka.
Pošto su se uverili da je salaš prazan, Nemci su organizovani u lanac produžili prema kanalu, pucajući u hodu iz pušaka i šmajsera.
Nad golim poljem već se hvatao prvi mrak. Napadači su svaki čas ispaljivali rakete ne bi li sprečili partizane u rasipanju i izvlačenju ispod vatre.
Nekoliko partizanskih pušaka ipak je sprečavalo fašiste da se slobodno približuju borcima. Na taj način oni su zadržani podalje od grupe i njihova paljba nije ni blizu bila efikasna.
Tek kada se više smračilo grupa je počela da se razbija s namerom da se izvuče ispod neposredne vatre i mogućeg okruženja. U ovome neki su imali uspeha, dok su mnogi pali policiji u ruke.
Ovom prilikom Špilerovi agenti – „štos trupa“ kako su zvanično nazvani, uspeli su između ostalih da uhvate i sestre Sivčeve iz Kikinde koje su pripadale grupi dragutinovačkih ilegalaca na ovom neuspelom putu u Srem.
Komentari