Bila je nedelja uveče dvadesetog februara 1944. godine kada su agenti i policija iz Petrovgrada iznenada izvršili hapšenje u Dragutinovu.
Već oko 6 časova zatvorili su Psoderovu porodicu: Milana i Linu, Ljubicu i Svetozara. Govorilo se da ih je izdao neki njihov poznanik iz Kikinde.
Nešto kasnije u opštinu su sprovedeni i skojevci iz „Plevne“: Vera Mirkova, Branka Stanaćeva, Bojana Lukačeva, Smilja Mirkova i Smiljka Bočarski. Za ovu grupu, kasnije se ispostavilo, Špiler je znao da postoji i radi još od marta 1943. godine ali je iz nepoznatih razloga odlagao njihovo hapšenje.
Iste večeri uhapšeni su Vasa Stanaćev i Stevan Popov. Ovom prilikom na spisku za hapšenje bili su još Milenko Milovanov sekretar organizacije SKOJ-a i Milivoj Popov član mesne partijske ćelije. Njih policija te večeri nije zatekla kod svojih kuća pa im je postavila zasedu u toku cele noći.
Milenko i Milivoj te večeri bili su zajedno. Oko šest časova krenuli su po snegu u pravcu Umčića gde ih je očekivao sastanak mesne Partijske ćelije, kome je prisustvovao i Klima. Usput su sreli članove Okružnog komiteta KPJ Emila Kevrešana, Bacu i Mitu Popovića, Sinišu. Od njih su doznali da je otpočelo hapšenje u selu.
Na Umčiću još niko nije bio obavešten o ovome događaju i kad su čuli o čemu se radi bili su iznenađeni. Klima je odmah poslao kurira da na određenim mestima javi o hapšenju kako bi se sprečilo širenje „provale“.
Jedan od učesnika na ovom sastanku priča o događajima 20. i 21. februara.
„Te večeri u kući Avakuma Popova, Age održan je sastanak Mesne ćelije KPJ. Za celo vreme domaćica Neva je motrila na put koji je vodio iz sela. Sastanku su prisustvovali: Miloš Klima kao sekretar Sreskog komiteta KPJ, zatim Avakum Popov, Aga u svojstvu sekretara partijske ćelije i još Borivoj Stanaćev, Desanka Radnova, Milenko Milovanov i Milivoj Popov, kao članovi ćelije.
Na dnevnom redu su bila neka pitanja iz rada organizacije KP i SKOJ-a: budnost prema neprijatelju, omasovljenje USAOJ-a i AFŽ-a. I najzad, upoznavanje s najnovijim događajima, Sastanak je trajao do blizu deset sati uveče, a onda se među prisutnima poveo razgovor o najnovijem hapšenju u selu,nagađajući njegove uzroke.
Nešto posle 10 časova Milenko se digao da pođe iznoseći da ima još neka posla u selu. Miloš ga je upozorio da pripazi na kretanje.
Posle Milenkovog dolaska ostali smo još kraće vreme u razgovoru, pa je najzad i Klima napustio Umčić. Do sutra dan nismo bili obavešteni o događaju u selu.
Ujutro pre zore uputio sam se u selo idući prema svojoj kući. Usput sam sreo Milorada Stanaćeva od koga dozanjem da me je policija tražila još prošlog dana uveče, pa su umesto mene uhapsili moga oca. Doznavši ovo, što sam brže mogao napustio sam selo i zaobilaznim putem vratio se na Umčić. Ali, tamo je već bila policija. Krenuo sam prema Bočaru. Na samoj liniji koja deli bočarski atar od dragutinovačkog proveo sam do podne u gustoj krošni jedne vrbe, neispuštaući iz ruku mali pištolj šest-tridesetpet s dva metka. Odavde sam mogao posmatrati šta se dešava na Umčiću:
Dvoja seljačkih kola s policijom i agentima projurila su pored ovog naselja u pravcu „Rita“. Tamo su fašisti izvršili pretres nekih salaša među kojima i Milana Subotičkog na „Prečki“. Oko podne, na povratku fašisti su se vraćali istim putem, kad se nekoliko Umčićara bilo sklonilo u zavejanom kanalu niže bašta, verujući da će policija vršiti hapšenja. Međutim oni se ni ovog puta nisu zadržali u naselju već žurno odoše prema selu. Za sve ovo vreme nekoliko ilegalaca članova Okružnog i Sreskog komiteta KPJ, zajedno s Klimom, sedeli su pored prozora u kući Milice Terzine, posmatrajući kretanje policije, spremni da pruže otpor ako ovi naiđu.
Po podne, gladan i slabo obuven krenuo sam prema Iđošu. Od hladnoće nisam mogao da izdržim na jednom mestu, a plašio sam se da me neko od prolaznika, bočarskih švaba, ne opazi i prijavi policiji.
U Iđošu sam pokušao da uhvatim vezu preko nekih drugova koje sam znao iz ranijih dana. Međutim, ni jednoga od njih nisam našao kod kuće. Nije mi ostalo drugo nego da se vratim u Dragutinovo.
Idući preko zavejanih njiva usput sam odlučio da promenim pravac. Krenuo sam prema „Galadu“. Ovde me je zatekla noć te sam prenoćio na salašu Stoje Veskova.
Sledećeg dana sasvim slučajno nailazim na salaš Mite Berbakovog „Mušice“ gde zatičem više članova Okružnog komiteta i grupu ilegalnih boraca iz Kikinde. Od njih sam doznao za pravu situaciju u Dragutinovu a posebno kako je uhapšen Milenko Milovanov:
Kad je s Umčića došao u selo Milenko je navratio kod Svetozara Bešlina radi nekog dogovora. Oko pola noći pošao je kući, neobavešten da ga tamo čekaju agenti i policija još od rane večeri. Svetozar mu je predlagao da ostane kod njega do ujutro, zbog policijskog časa ali on nije pristao.
Tek što je stupio na kućni prag agenti ga ščepaše i svezaše. Još tu u kući, pred roditeljima, počeli su s batinanjem. Milenko je ječao ali ćutao.
Bio je već sav modar i natečen u licu i po telu kad su ga sproveli u opštinu. Ovde se sastao sa ostalim uhapšenicima ali za kratko vreme. Agenti su žurili da od Milenka „izvuku“ što više, tu na licu mesta kako bi nastavili s hapšenjem i time razbili organizaciju SKOJ-a. Međutim iako su znali da pred sobom imaju jednog od rukovodioca dotične organizacije, nisu iz njega isčupali ni reči. Milenko je junački odolevao neopisivom batinjanju i mučenju po već isprobanom i poznatom metodu Špilerovih agenata. Tako je ovo trajalo sve do ujutro kad je od njega ostala samo modro-krvava masa. Drugovi nisu mogli da ga prepoznaju.
Ujutro uhapšenike su sprovodili do Željezničke stanice. Na jednim seljačkim kolima, pored policajaca, bili su Milenko i još dvojica uhapšenih – Vasa Stanaćev i Stevan Popov. Drugovi su morali da ga utovare u kola. Celim putem su ga pridržavali sve do Stanice i tamo ga skinuli s kola i uneli u vagon. Nije mogao na noge, a na jedno oko nije video. Usput do Petrovgrada tražio je vode, ali mu agenti nisu dozvolili da pije.
Još istog dana Špiler je lično nastavio sa saslušavanjem sekretara iz Dragutinova. Primenjene su još drastičnije metode: agenti su mu skakali na stomak, udarali štapom po nogama i rukama, stavljali mu prste u vrata, puštali kroz njega struju, davali mu slanu vodu da pije, vešali ga za noge, čupali kosu. Ali uprkos svemu i svima Milenko je i dalje ćutao. U ovakvom stanju više i nije mogao da govori.
Pošto bi pao u nesvest od strahovitih bolova, fašisti su ga polivali vodom. A kad ni ovo nije pomagalo, odnosili su ga u njegovu ćeliju i bacali na betonski pod onako natečena, modra i krvava. Tu je ostajao nepomičan sve do ponovnog odvođenja na mučilište.
Ovo postepeno ubijanje trajalo je desetak dana zahvaljujući samo dobrom zdravlju i jakoj konstrukciji Milenko nije ranije izdahnuo.
Poslednjeg dana stražari su ga dovukli do ćelije i na isti način kao i ranijih dana, bacili kroz vrata na vlažni pod. To je bilo kasno u veče. kada su ujutro „dželati“ ponovo došli po njega da ga povedu na mučenje, Milenko je ležao na istom onom mestu gde su ga sinoć bacili, zgrčenih nogu i stisnutih pesnica.
Stražar se proderao i udario ga nogom u slabinu, naređujući mu da se digne, međutim on je i dalje ostao nepomičan.
Umro je toga jutra u najvećim mukama, pričali su kasnije drugovi iz susedne ćelije, koji mu nisu mogli pomoći u najtežim trenucima. Kasnije se dočulo da je Špiler čitavo po podne besnio na svoje pomoćnike što su dozvolili da im „ovakva riba isklizne iz ruku“.
Vest o mučkom ubistvu sekretara SKOJ-a Milenka Milovanova tužno je odjeknula selom. Omladinci su se zaklinjali u sebi i među sobom da će osvetiti svog omiljenog sekretara i dobrog druga „Čuružana“.
Milenko Milovanov je još kao dete došao u Dragutinovo iz Čuruga. Njegovi siromašni roditelji pošli su za poslom negde 1933. godine u doba najveće ekonomske krize u predratnoj Jugoslaviji. Obreli su se u Dragutinovu gde otac nalazi posla u Akcionarskom mlinu. Ovde je i Milenko završio osnovnu školu i izučio mašin-bravarski zanat.
Bio je on i primerni đak i vredni učenik, šegrt tako da je, kako se često kaže „ispekao zanat“.
Zbog siromašnog stanja svoje porodice nije bio u mogućnosti da otvori radionicu pa je radio kao radnik („kalfa“) kod pojedinih seoskih zanatlija, majstora.
Uoči rata Milenko je sve češće viđan u društvu siromašnih mladića Zorana Belića, Đoke Isakova, Svetozara Bešlina, Jovana Radnovića i drugih napredno-revolucionarnih meštana. U ovom društvu on je najzad našao sebi odgovarajuću sredinu i izraz svojoj buntovničkoj prirodi protiv nepravde, nasilja, bede i siromaštva koje je osetio još u svom dečaštvu, a naročito prilikom izučavanja zanata.U ovakvom krugu, ovakvog raspoloženja zatiče ga porobljavanje naše zemlje od strane fašističkih okupatora.
U periodu priprema za narodni ustanak koje je sprovela Mesna organizacija KPJ, a pod neposrednim rukovodstvom sreskog Vojnog štaba u kome je Klima bio zamenik komandanta, Milenko u grupi „buntovničkih“ skojevaca aktivno i vredno izvršava postavljene zadatke, naročito u prikupljanju i popravci oružja. U dane ustanka ističe se nesebičnim zalaganjem u izvršavanju postavljenih zadataka i u leto 1941. godine postaje član SKOJ-a.
Sve do svoje smrti u kandžama Špilerovih dželata, Milenko nikad nije posustao. Ni jednim gestom, ni jednom rečju se nije pokolebao u najtežim danima narodne borbe, a posebno tokom 1942. i 1943. godine kada je neprijatelj, misleći da će ugušiti narodnu borbu, na mučki i krvoločan način uništio hiljade najboljih banatskih rodoljuba.
Novi Okružni komitet sprovodeći reorganizaciju u redovima skojevskih organizacija Severnog Banata, s jeseni 1943. godine, uzima Milenka u obzir za člana Sreskog komiteta SKOJ-a i sekretara skojevske organizacije u Dragutinovu i Beodri. Njegova sposobnost, odvažnost i odanost Partiji i narodu ubrzo ga uvodi u redove najborbenijih narodnih sinova, u Komunističku partiju Jugoslavije.
Za veoma kratko vreme na svojoj sekretarskoj dužnosti Milenko je učinio mnogo: Redovi SKOJ-a u Dragutinovu i Beodri bili su čvrsti i jedinstveni. Postajali su sve masovniji. Takvi su ostali i posle njegove junačke smrti početkom marta 1944. godine.
Svojim držanjem, svojom odanošću i primernim žrtvovanjem sebe za slobodu i lepši život svog sela, Milenko Milovanov Čuružan ostaće u nezaboravnoj uspomeni narodu svog drugog zavičaja. Omladina Dragutinova i Beodre (danas N. Miloševa) s ponosom se seća i govori o svom hrabrom i požrtvovanom sekretaru SKOJ-a.
Zahvaljujući dobrom držanju uhapšenih, a na prvom mestu Milenku, provala u organizaciji brzo je lokalizovana. Na njihova mesta došli su drugi borci. Pa ipak Mesna organizacija SKOJ-a izgubila je mnogo mučkim ubistvom Milenka Milovanova i hapšenjem drugih aktivista.
Milivoj Popov „Operista“ koji je zbog pokušaja hapšenja od strane policije prešao potpuno u ilegalstvo, zauzeo je Milenkovo mesto u organizaciji SKOJ-a, obavljajući tu svoju dužnost pod ilegalnim uslovima što mu je pričinjavalo izvesnih teškoća. Ali prihvativši se ovog odgovornog zadatka trudio se i sam da očuva stečene rezultate Milenkovim zalaganjem i umešnošću, da ih još više unapredi uz pomoć ostalih aktivista.
Posle zadnjeg hapšenja centar aktivnosti skojevske organizacije Dragutinova polako se prenosi sa buntovačkog aktiva na aktiv u Plevni. U ovom kraju istaknuti skojevski aktivisti su Milan Cucić Feđa, Dejan Popov Jan, Verica Pajić Manja, Slobodan Čolak, Slobodan Jorgin, Mihajlo Čolak i drugi omladinci. U ovo vreme oni su predstavljali grupu u pokretanju aktivnosti u razrešavanju mnogih pitanja u organizovanju najvažnijih zadataka, kao i u njihovom izvršenju. Ovi članovi predstavljali su srž skojevske organizacije Dragutinova.
Glavne baze ove organizacije bile su: u kući Anice Pajićeve, Dobrinke Pajićeve, Drage Čolakova; u kući Milana Cucića Feđe; na Umčiću kod Marka Avramova Babe: kod Sobodana Čolakova i još na nekoliko mesta u selu u ataru.
U Beodri težište skojevske aktivnosti ostalo je nepromenjeno, uglavnom u delu sela oko kuće Ignje Dimitrijevića. Istaknuti aktivisti u ovo vreme su : Ignjat Dimitrijević, Živan Milićev, Svetozar Bogosav, Đura Kovačev, Nikola Arsenov, Miloš Dimitrijević i drugi. Važnije skojevske baze ovog reona su: u kući Ignjata Dimitrijevića, Živana Milića, Svetozara Bogosav Toze, Raše Pušića, Žarka Rakića i drugih.
Komentari