Ljubiša Jocić bio je pesnik, pisac, slikar, reditelj, eksperimentator sa formom i značenjem, ali pre svega čovek igre i umetničkog istraživanja. Njegov stvaralački put trajao je pola veka, a ostavio je iza sebe bogat opus pesama, romana, antinovela, drama, filmova i slika.
Njegove reči odjekuju i danas:
"Živim u kući od stakla" — govorio je, parafrazirajući Bretona. Ali, koliko su drugi umeli da gledaju kroz to staklo i da, kroz sopstveni odraz, ugledaju prizore unutra?
Mnogi su ga videli onako kako su želeli. Tek kada je nestao iz sredine u kojoj je živeo i stvarao, započelo je dokučivanje njegovog stvaralaštva. Uvek ljubazan, nasmejan, spreman da priredi neočekivane situacije, igrao se umetnošću i pozivao druge da se priključe.
"Moje pisanje je volja za komunikacijom, saradnjom, igrom", govorio je.
Pesnička i umetnička avantura
Kao osamnaestogodišnjak, započeo je književnu igru u časopisu "50 u Evropi" pesmom "Po mermernim zidovima". Od te 1928. do 1978. objavio je dvadeset knjiga, uključujući poeme, zbirke pesama, romane i drame. Takođe, snimio je dvadeset filmova i izlagao slike u Beogradu i Parizu.
Njegova dela nose buntovnički duh i protivljenje malograđanskom, buržoaskom, potrošačkom svetu. Ironično je dovikivao: "Kupite moje pesme!", osvetljavajući apsurd savremenog društva.
Njegove zbirke "Poema bez naslova", "Skriveni svetovi", "U zemlji Arastrata", "Kurir na prozoru" i "Mesečina u tetrapaku" ostaju svedoci njegovog umetničkog traganja.
Vreme i jezik: "Koliko je sati?"
Poslednje pesme i poeme pisao je u trenucima osluškivanja sopstvene prolaznosti. "Nulti čas 1978." nastao je dva meseca pred njegov odlazak:
"... uzalud u ovoj noći s ovom noći koje nema pokušavaš da kažeš reč noć bilo koju reč jer reči su na nultoj tački..."
Jocić je znao da "možemo da slušamo i kad ne čujemo, jer sve govori i kada čuti". U njegovim pesmama, filmovima i slikama odvija se neprekidna igra jezika, značenja i sećanja.
Ko je bio Ljubiša Jocić?
Kako govoriti o njemu? Kako pronaći vreme i prostor u kojem može ponovo da oživi?
Njegovo sećanje ostaje u jeziku, u stihu, u filmu, u potezu kistom. I dok pokušavamo da ga opišemo, on nam izmiče, ostavljajući nam samo tragove sopstvenih reči, misli i umetničke igre.
Komentari