Još u mladosti Bogdan je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva. Ipak, bio je dobar kozer, otvoren kao čovek, muzički obrazovan – neko ko je, kada bi hteo, u svakom kafanskom društvu mogao da zauzme dostojno mesto. Međutim, nedostajala je ona najvažnija stvar – želja za takvim načinom života. Kao što se često u šali kaže: „ali“ – što devojci sreću kvari. Upravo je to „ali“ bilo presudno u životnom putu Bogdana Čiplića.
Poznavao sam ga još iz vremena svoje mladosti. Bio je sedam godina stariji od mene, a ja sam ga kao dečak pamtio kao ozbiljnog i tihog mladića. Kasnije sam ga upoznao i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je naše poznanstvo ostalo površno – iz daleka.
Bliži odnos uspostavili smo krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada sam počeo da pišem o Novom Bečeju. Zamolio sam ga da da svoje mišljenje o mom rukopisu u kojem opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina 20. veka. Rado je prihvatio moj poziv, uz napomenu da ne brinem – neće koristiti moje ideje za sopstvena pisanja.
Bio je zadovoljan koncepcijom rukopisa, a posebno je pohvalio prve stranice zbog stila i pravopisa. „Iznenađen sam!“, rekao je. „Uzviknuo sam – ovaj piše lepše od Veljka Petrovića!“ Međutim, kako je čitao dalje, njegovo oduševljenje je splasnulo – primetio je, kako je rekao, „kancelarijski stil“. Upravo ta primedba me je motivisala da u novoj verziji rukopisa zadržim stil prvih stranica i uklonim činovnički ton. Da li sam u tome uspeo, prosudili su moji sugrađani kroz knjigu Čari prošlih dana, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu u periodu 1929–1935. godine. Ako je knjiga naišla na dobar prijem, onda deo zasluga svakako pripada i Bodinu (kako smo ga zvali) i njegovoj kritici. Od tada datira i naše pravo prijateljstvo.
Često sam bio njegov gost. Voleo je da sluša priče o Novom Bečeju – govorio je da ga one odmaraju. Od njega sam saznao mnogo zanimljivih i vrednih podataka, jer je poznavao slojeve novobečejskog društva koji meni nisu bili dostupni. Mnoge ideje za knjigu Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju proizašle su upravo iz naših razgovora.
O našem odnosu i njegovom životu mogao bih mnogo da pišem, ali ću se zadržati na onome što smatram najvažnijim za njegovo biografsko predstavljanje. Osim mene, i dr Živojina Živojinovića – njegovog bivšeg učenika iz gimnazije, danas profesora na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – retko ko zna za mnoge značajne detalje iz Bodinovog života u njegovim poslednjim godinama.
Tokom godina, dopisivali smo se, naročito kad je boravio van Beograda, na Jadranu. Voleo je da mu pišem, a odgovarao je uvek razglednicama, koristeći maksimalno svaki red da izrazi svoje misli.
Moram priznati da sam, kada sam primio njegovu prvu razglednicu, strepeo od njegove ocene. Pričao mi je ranije o svojoj „profesionalnoj deformaciji“ – da ne može sesti u kafanu a da prvo ne ispravi jezičke greške u jelovniku. Ipak, prijatno me iznenadio. Na razglednici od 8. septembra 1982. – baš na moj rođendan – napisao je:
„Primio sam tvoje pismo puno lepih misli i zamisli, pisano ne samo divnim rukopisom, nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom – što me sve zajedno veseli...“
Ta njegova ocena dala mi je podsticaj da nastavim sa pisanjem o Novom Bečeju, da proširim svoja sećanja na period 1929–1935, da istražim istoriju srpskog pozorišta i da napišem knjigu o razvoju Novog Bečeja i Vranjeva.
Ipak, moram biti iskren – kad je pročitao prvih pedesetak stranica mog rukopisa za Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju, bio je izuzetno strog. Sve je menjao po svom stilu, koji meni lično nikad nije bio blizak. Išao je toliko daleko da je menjao i citate, iako su bili jasno obeleženi. To je, verujem, bio trenutak preterane strogoće, jer je kasnije moje pisanje i stil u prve dve knjige veličao i hvalio.
Takav je bio – iskren, detaljan, ponekad suviše strog, ali uvek s ciljem da se dostigne najbolji izraz. Slično je doživljavao i u slikarstvu – pominjao mi je slučaj kada mu je profesor Zoran Petrović s Likovne akademije pohvalio slike koje je ranije sam odbacio kao bezvredne. I to pokazuje da svi imamo momente samokritike koji nisu uvek realni.
Bogdan je mnogima pomagao. Znao je da preradi čitave romane pisan neispravnim jezikom, da ih učini pogodnim za objavljivanje – i to bez ikakve potrebe da se imenom potpiše kao koautor. Naročito je imao razumevanja za poeziju – nikada nije omalovažavao pokušaje ljudi da se izraze, već je uvek smatrao da im treba pomoći.
I u slikarstvu je imao svoje „učenike“ – tako ih je zvao – i ponosno ih isticao. Bio je vrlo plodan autor, ali nije stvarao lako i površno. Svaki tekst je prepravljao više puta. Često mi je govorio da neke rukopise prekucava i po dvanaest puta, a žalio se kad nešto objavi „već posle samo osam prepravki“. Njegova plodnost bila je rezultat upornog i posvećenog rada.
Taj radni duh nasledio je od svojih roditelja. Njegov otac Žarko bio je izuzetno vredan čovek, koji nije mogao da zamisli život bez rada. Bogdan mi je pričao da je njegov otac, kad mu je u sedamdesetoj rečeno da je penzionisan – tog istog dana preminuo.
Komentari