Prošlo je prilično vremena od izleta u Šumicu do novog, na Matejski Brod. Iščekivali smo da Voja Glavaški dobije bicikl kako bismo krenuli sa tri bicikla. Na to smo čekali skoro do završetka školske godine. Voji su kupili bicikl marke Vesta, kao i moj, ali njegov je bio lepši, dve godine moderniji.
Dani su, zbog naših planova, sporo prolazili. Ipak, od svih dana, najduži je bio ona subota uoči polaska na izlet. Opet se ponovilo sve što mi se desilo i što me je uznemiravalo pred prethodni izlet. Kasnije sam shvatio da mi se to dešavalo pred svaki lepo zamišljen i iščekivan događaj.
Neću ponavljati ono što sam već opisao prilikom prvog izleta – kako smo se dogovarali, gde smo se sastali i kako smo putovali do Matejskog Broda. Sve što sam tada rekao, ovde se samo ponovilo. Zato ću nastaviti put od Šumice i samo u nekoliko rečenica podsetiti na put do Matejskog Broda.
Za razliku od prvog izleta, ovo putovanje je bilo mnogo udobnije. Samo su dvojica sedela na „štangli“ bicikla, a jedan je čak vozio potpuno „prazan“. To smo činili naizmenično, pa je svako imao priliku da uživa u vožnji bicikla sam, u toj slobodi prirode. Put od Šumice do skretanja levo s beodranskog puta nije se razlikovao od onog do Šumice. Tek kada smo skrenuli ka Matejskom Brodu, imao sam utisak da je to najlepši predeo u čitavoj okolini.
Leva strana tog puta bila je za metar, a u daljem delu i više od toga, viša od nivoa puta. Sva polja u tom delu bila su zasejana pšenicom koja je već počela da zri, dok su sa desne strane njive bile prekrivene tamnozelenim kukuruzima, čija je jedrina delovala kao pravi eliksir života. Sve je to bilo lepo, ali sam iščekivao nešto još lepše – da u našim ravničarskim predelima, na sred ravnice, vidim malo jezerce čija je obala, na jednom kraju, visoka 5-6 metara i izgleda kao da je odvaljena.
Put, iako znatno lakši nego prilikom prvog izleta do Vranjevačke šumice, bio je prilično dug. Već smo osećali umor, a još se nigde u daljini nije videlo nikakvo uzvišenje za koje bismo mogli pomisliti da je Matejski Brod. Nisam ništa govorio, već sam ćutao i trpeo, dok me je obuzimalo neraspoloženje i počela da me muči sumnja – da li je sav taj trud opravdan samo da bismo videli nešto što možda i nije toliko posebno, koliko su mi drugovi predstavljali?
Kada je moje neraspoloženje već prelazilo u razočaranje, na nepunih 200-300 metara od nas ukazala se voda i visoka istočna obala Matejskog Broda. Odjednom, kao da je nestao sav umor, svi smo uglas počeli da se radujemo. Skočili smo s bicikala i ostavili ih malo dalje od puta da ne smetaju zaprežnim vozilima, jer se baš ispred samog jezerceta račvaju putevi – jedan produžava ka Šimuđu, a drugi skreće ulevo i gotovo paralelno s beodranskim drumom, na razdaljini od oko dva kilometra, spušta se ka ritu.
Kako je izgledalo jezerce i kakav je bio opšti utisak o Matejskom Brodu?
Čim sam video vodu, obuzele su me ne samo lepe, već i pomalo fantastične priče Miše Glavaškog o njenim izuzetnim svojstvima i čudnom nastanku. Sve što sam video delovalo mi je izuzetno.
Istočni deo jezera, bliže strmoj obali, bio je čist, a prilaz vodi peskovit. Voda mi je izgledala neverovatno bistra – dotad, osim naših bara i reka Tise i Begeja (onog u Zrenjaninu), nisam video čistiju vodu od ove. Deo prema severozapadu bio je obrastao trskom, odakle se čula graja barskih ptica – sarki, divljih pataka, gnjuraca, a naravno, i žaba.
Brzo smo poskidali odeću i zagazili u plićak. Da li zbog toga što je voda još uvek bila hladna – jer nije moglo biti više od devet sati pre podne, pa sunce u junu još nije uspelo da je zagreje – ili zbog neizvesnosti šta nas u toj vodi čeka?
Nismo znali kolika je najveća dubina, ali mislim da je na najdubljim delovima bila oko dva metra. Svi smo bili opsednuti pričama Miše Glavaškog, koji je taj kraj najbolje poznavao – tu se nalazio njihov salaš. Tvrdio je da je jezero nastalo raspadom tla i da na nekim mestima nema dna.
Naravno, nismo to uzimali zdravo za gotovo, ali dok smo gazili vodom, svima se uvukao strah – išli smo polako, nogu pred nogu, plašeći se da ne propadnemo u bezdan. Niko nije znao gde su ti delovi „bez dna“, ali svi smo mislili na Mišinu priču o slugi koji se jednom zaleteo u vodu, nestao i nikada nije pronađen. Njegovo telo voda nikada nije izbacila na površinu – ostala je samo njegova odeća na obali.
Plašili smo se tih iznenadnih dubina, ali još više da iz njih ne izađe neko čudovište i ne odvuče nas u ponor. Svi smo se setili čudovišta iz bajki, pa niko nije imao hrabrosti da zapliva. Ipak, prvi se odvažio Miša – ili zato što je stvarno poznavao teren, ili zato što je hulja i sve izmislio da bi ispao najhrabriji. Nekako smo se i mi ostali poveli za njim, mada sa zadrškom. Ja sam se, možda najoprezniji od svih, zadržavao blizu peskovite obale. Da ne ispadnem kukavica, stalno sam ponavljao kako je voda hladna.
Umesto uobičajenog veselja koje smo osećali u Tisi, u vodi Matejskog Broda nije bilo razdraganosti – gotovo smo svi jedva čekali da neko prvi izađe. Ne sećam se ko je bio taj „junak“. Mene su smatrali gostom, jer nisam bio iz Vranjeva, pa su mi u mnogim stvarima gledali kroz prste.
Onako mokri, u gaćicama, počeli smo da istražujemo okolinu. Najpre smo se divili visokoj strmoj obali, punoj rupa – gnezda lasta bregunica. Svi smo pokušali da se pomoću tih rupa penjemo što više, ali nas je sprečavao strah da u nekoj ne vreba zmija, sova ili lasica.
Pokušali smo da izbrojimo gnezda, ali bez uspeha – nisu imala nikakav red, pa smo se brzo gubili u brojanju.
Dan nam je protekao u istraživanju i uzbuđenju. Kućama smo se vratili umorni, ali zadovoljni.
Komentari