Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u presudnim trenucima, možda najbolje ilustruje sećanje Ivana Ivanjija, izneto u govoru na Bogdanovoj sahrani.
Ivanji je tada ispričao kako je, kao Jevrejin, uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri među prvima sproveli genocid nad Jevrejima.
Bez dokumenata, stigao je u Novi Sad i poželeo da nastavi školovanje. Obratio se Bogdanu Čipliću, tada pomoćniku direktora novosadske gimnazije, i iskreno mu rekao da je izbeglica iz Zrenjanina, da je Jevrejin, i da nema nikakve dokaze da je završio prethodni razred gimnazije — iako jeste.
Bogdan ga je saslušao, verovao mu, i rekao: „Dođi sutra u školu, upisaću te u odgovarajući razred.“ Tako je i bilo. Ivanji je zahvaljujući njemu nastavio školovanje.
Ovaj čin nije bio samo izraz humanosti, već i velike hrabrosti. U vremenu opasnosti, kada su i najmanji gestovi solidarnosti mogli biti kobni, Bogdan je postupio bez oklevanja, rizikujući svoj položaj. Nije to bio trenutak slabosti ili brzopletosti — to je bila svesna odluka čoveka koji je znao šta je ispravno.
Možda sam odvažan u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one zasnovane na nekoliko epizoda iz njegovog bogatog života i stvaralaštva. Ipak, činim to svesno, sa željom da ovaj tekst bude skroman doprinos objektivnoj i zasluženoj oceni Bogdana kao čoveka i stvaraoca.
O njegovoj ostavštini
Jedan poseban razgovor desio se u jesen 1981. godine. U njegovom stanu, u Takovskoj ulici broj 33, okupili smo se dr Živojin Živojinović i ja. Živojinović je bio Bogdanov bivši učenik i do kraja života ostao njegov poštovalac. Bogdan je i njega izuzetno cenio — dokaz tome je i njegov portret koji je naslikao u akvarelu, gotovo u prirodnoj veličini, jedan od njegovih najuspelijih radova.
Tog dana, Bogdan nam je poverio svoje misli o smrti. Smatrao ju je prirodnim delom života. Kako je voleo da citira svoju majku Saru: „Prirodno je da stariji umiru pre mladih.“ Rekao nam je da nas izuzetno ceni, te da želi da nas dvojicu imenuje za izvršioce svog testamenta. Imao je rodbinu u Uljmi, po majčinoj liniji, ali kako se oni nisu interesovali za njegovu majku, ni on nije bio vezan za njih.
U glavnim crtama, usmeni testament je sadržao sledeće:
- Da bude sahranjen bez ceremonije;
- Da se dan njegove sahrane ne objavljuje;
- Da bude kremiran u prisustvu samo nas dvojice, bez čuvanja pepela;
- Da se o njegovoj smrti obavesti tek posle sahrane;
- Da svu svoju skromnu imovinu ostavi Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju.
Nakon što smo prihvatili njegov predlog, delovao je olakšano. Te jeseni boravio je u Dubrovniku, a po povratku je ispričao kako se dodatno konsultovao s pravnikom u vezi sa testamentom. Iako je planirao da ga i formalno ozvaniči, to nikada nije učinio.
Vremenom, nikada više nije pomenuo testament. Nisam više ni viđao dr Živojinovića, osim što me je Bogdan povremeno prenosio njegove pozdrave.
Na dan njegove smrti, dr Živojinović me je pozvao i podsetio na našu obavezu oko sahrane i testamenta. Međutim, obavestio sam ga da je Bogdan ipak odlučio da svu imovinu ostavi Matici srpskoj, koja se obavezala da će organizovati sahranu. Očigledno je da o toj promeni Bogdan nije nikome govorio.
Krajem 1988. ili početkom 1989. godine, javio mi se telefonom. Bio je bolestan, trovanje hranom. Rekao je da bi voleo da me poseti, da vidi moje slike i da se podsetimo Novog Bečeja. Pomenuo je da je poslednjih dana boravio u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu, gde je napisao tri knjige. Po povratku u Beograd, počeo je da piše i četvrtu, pod naslovom „O novobečejskoj književnoj školi“, počevši od svog oca Žarka, pa sve do Laze Mečkića.
Komentari