Narodne pesme, poput „Hej salaši, opet ću vam doći..." ili „Hej salaši na severu Bačke" i drugih, svojom izuzetnom melodičnošću, a možda i pogođenim rečima, bude čežnju za salašima čak i kod onih koji njihove čari nisu u stvarnosti osetili.
Pesme, svojim toplim rečima, podsećaju na jedan, ne tako davno prohujali, a tako lep i spokojan način života. Salašima će danas malo ko doći, jer su oni uglavnom nestali sa naših polja. Oni koji su još ostali, odupiru se sami, bez ičije pomoći, neumitnosti prirode, koja sve u svetu podvrgava neprekidnim promenama.
Nije, za nas starije, samo pesma ta koja nas podseća na svu lepotu koju su pružali salaši, već su oni ostali duboko urezani u našim srcima. Sećamo ih se u snu i u samoći. Nama je nemoguće proći, bez tuge, našim drumovima i lenijama, jer po toj nepreglednoj ravnici tražimo njihove nekadašnje ukrase i odjek života, kao zvon praporaca koji su tu bili – tražimo salaše, ali njih nema!
Nekada je bila milina proći našim hatarom i na sve strane videti razasute salaše, koji, opkoljeni zelenilom visokog drveća, razbijaju monotoniju pejzaža. Čovek se prosto pita kako je tako, na izgled, jednostavan ambijent, tako skladno srastao sa okolinom i podnebljem, da ispunjava sva naša osećanja radošću i budi želju da se baš tu zastane. Da nam se duša razgali tako jednostavnom lepotom bogate prirode.
Nisu salaši samo razbijali prividnu jednoličnost pejzaža, već su upotpunjavali život ravničarskih polja. Oni su uticali na klimu, razbijali oluje i vetrove koje, osim njih i njihovih drveća, više nema ko da zaustavi ili da im se odupre na nepreglednim poljima vojvođanske ravnice. U njima su nalazili utočišta zemljoradnici, koje je nevreme zadesilo na njihovim njivama, tu su našli utočište slučajni prolaznici kada ih nevreme zatekne na putu. Na njima je, ili oko njih, nalazila hranu i zaštitu i divljač u periodu snežnih mećava. Salaši su maltene pružali univerzalnu korist.
Zalutalima u nevremenu, bilo pešacima ili onima sa zaprežnim vozilima, salaši su uvek bili pravo spasenje. Oni će se tu skloniti i zaštititi. Tu će naići na uvek gostoljubivog domaćina, jer salašarima je uvek dobro došao svaki takav gost. Mesta za prenoćište ima, a pogotovo hrane za večeru. Gost je dobro došao, jer će se čuti novosti, razmeniće se radna i druga iskustva, doznaće gde se može nabaviti dobro seme, poseban način ishrane stoke i mnogo drugih korisnih saznanja. A, osnovno je, što je tom posetom razbijena jednoličnost svakodnevnog života. To je radost za čitavu porodicu i svi će prosto zažaliti, kad ujutro ustanu, a gost je otišao još pre svanuća.
Monotonija života se ne oseća za vreme trajanja poljoprivrednih radova. Ona salašare obuzima u poznim jesenjim i zimskim danima. Nju, međutim, oni prilično jednostavno razbijaju, jer su i suviše skromni u prohtevima. Dovoljno je da se ode do komšije, ili da ovaj dođe u posetu i da se uz čašu-dve, malo popriča. Posete su, što se muškaraca tiče, obično pre podne kada se namiri stoka, a domaćice po podne, kada su prebrinule ručak za ukućane. Mlađi to rešavaju večernjim sedeljkama u vidu prela, ili se uveče okupi komšiluk, sedi, i uz čašicu vina muškarci vode divane, žene štrikaju, a mladi pesmom razdragaju starije i svi, prosto zažale, kad dođe vreme rastanka. Svi će, sa fenjerom u ruci, krenuti svojim kućama koje su prilično udaljene jedna od druge, a pogotovo što po pravilu treba gacati po blatu ili neprogaženom snegu. Ali, sve to neće smetati da se ubrzo, na isti način, nađu na drugom salašu. U to vreme su razna veselja prilikom klanja svinja, krsne slave, i život će proći pun zadovoljstva i u međusobnoj ljubavi i poštovanju.
Danas velike puste površine, bez obzira što su zasejane ratarskim kulturama, ostavljaju maltene utisak da se čovek našao na pučini mora, za koju se ne može reći da pruža radosti, već deluje hladno, a neretko i kobno. Radost se, međutim, javlja kad se ukaže kopno, pa makar to bilo i najmanje ostrvce. Što mu se više približavamo, utoliko je radost veća. Tako danas izgledaju naša ravničarska polja bez salaša, s tom razlikom da ona ne deluju kobno, ali svako poželi da što pre pređe taj „brisani prostor" i da naiđe na naseljeno mesto, iako je možda baš poželeo da „pobegne" iz grada.
Iščezavanjem salaša, čovek se posebno noću oseća stravično kada se nađe u tim beskrajnim prostranstvima ravnice, jer ga ne napušta pomisao da ga zadesi neka nevolja. Duž drumova i lenija nema nikakvog vidljivog orijentira, osim putokaza koji bi mu stvorili predstavu gde se nalazi. Ne čuju se salašarski kerovi, da bi oglasili da život nije daleko od putnika zahvaćenog mrakom i pomalo stravičnom tišinom.
Nekada su i u najmrklijoj noći seljaci, vraćajući se sa svojih njiva, imali lep orijentir i u petrolejkama čija se svetlost s mukom probijala kroz male i čkiljave salašarske prozore.
Na putu se vrlo retko mogu videti makar i napušteni i polusrušeni salaši. Obrađujemo se kada nas vidik odvede do malog bagremovog šumarka, koji je još jedini retki svedok da se na tom mestu, ne tako davno, nalazio salaš sa svim svojim životnim bogatstvom. U meni i taj šumarak budi radosna osećanja i nagoni me da dočaram sliku nekadašnjeg života na tom salašu.
Dočaravam svu skladnost salašarskog života, u kome je čovek uspeo da se skoro potpuno prilagodi tim i takvim prirodnim uslovima. Čovek je postigao maksimalno koristan odnos sa ševama, lastama, rodama i golubovima. Nije progonio čak ni golubove, iako je znao da oni jedu isključivo zrnastu hranu i da mu kao takvi nanose štetu. Ne, on nije bio obazriv računicom šta mu se samo isplati da drži i neguje. On je želeo i da mu život bude lep i radostan, a ptice su, baš kao i domaće životinje i drveće, upotpunjavale tu radost.
Nema, na našim drumovima i poljima, na nekoliko kilometara u prečniku, niti jednog drveta, koje može biti najelementarniji orijentir, a i da ne govorim, da se u njegovoj senci, u žarkim letnjim danima, čovek i okrepi. Sve je pretvoreno u obradivu zemlju. Ispada, kao da je uklanjanje drveća sa naših polja u interesu racionalnog korišćenja obradivih zemljišnih površina, a na drugoj strani, nema hatara u kome i po nekoliko hiljada jutara zemlje stoji zaparloženo i zaraslo u korovu.
Zar je čovek, baš toliko želeo da izbriše i poslednje tragove, nekadašnjeg tako lepog i zdravog načina života?
Na zapadu, u razvijenim zemljama, danas, u izobilju bogatstva, ljudi žive na farmama i, baš zahvaljujući njima, predstavljaju najnapredniju poljoprivredu. Uspešni privrednici iz grada žive i po 100 kilometara udaljeni od svog radnog mesta, u kućama izvan grada, kao na salašima. Sirotinja živi u gradskim getima. Znači, da bi čovek izašao iz grada i vratio se prirodi, on danas mora biti bogat i pripadati bogatom društvu.
Nisu malobrojni naučnici koji tvrde da se moramo vratiti salašima, ako želimo da preživimo u ravnici.
Komentari