On je bio srcem i dušom vezan za Vojvodinu. Ipak, oni koji su se dodvorili političarima, a zatim od njih dobili ovlašćenje da utiču na kulturni razvoj pokrajine, njegovu posvećenost doživljavali su kao nametljivost.
Iskreno, iznenadio sam se kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz 1935–1936. godine, upućena Vasi Stajiću, tadašnjem predsedniku Matice. U tim pismima Bogdan oštro protestvuje zbog postupaka Književnog odbora prema mladim, naprednim piscima Vojvodine. Ton tih pisama za mene je bio pravo iznenađenje – svedočanstvo o njegovoj hrabrosti i odlučnosti. Još tada je prepoznao prisustvo surevnjivosti i, još izraženije, klanovske pristrasnosti – protiv kojih je teško boriti se samo radom i delima. Bio je svestan tih prepreka, ali nedovoljno snažan da ih prevaziđe, baš kao što nije mogao da prekrši sopstvenu predstavu o poštenju.
Bogdan je bio dobroćudan – premda ta reč možda ne opisuje dovoljno jasno njegov karakter. Nipošto nije bio kukavica. Njegovu ličnost u velikoj meri oblikovala je brižna majka, kojoj je bio neizmerno privržen. Iako je imala trojicu sinova, on je bio njeno mezimče. Tu ljubav uzvraćao je iskreno, a ona je, po njegovim rečima, umrla na njegovim rukama, okružena njegovom pažnjom i brigom.
Ta velika roditeljska ljubav, posebno majčina stalna briga za njegovo zdravlje, utkala je u njegov karakter dozu straha – uprkos odvažnosti koju je pokazivao. Dokaz njegove hrabrosti je i napuštanje sigurne državne službe – bilo kao gimnazijski profesor, bilo kao funkcioner Srpskog narodnog pozorišta i drugih ustanova. Opredeliti se za samostalni rad na polju publicistike i književnosti, u tadašnjim okolnostima, bila je odluka koja je prevazilazila običnu odvažnost.
Izdavao je sopstveni list i na razne načine se borio da ostane nezavisan, van uticaja klanova i pojedinaca. Njegov život bio je stalna borba – ne samo za opstanak, već i za dostojanstvo. Naći izdavače za brojne knjige u takvom ambijentu mogao je samo izuzetno uporan i odlučan čovek. Sam je govorio da su u fiokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu ostali brojni njegovi rukopisi, i to više nego što je ikada štampano ili prikazano.
Izdržao je takav život do kraja, što dovoljno govori da je u svojoj suštini bio ponosan, vredan i hrabar čovek. Možda toga ni sam nije bio svestan – ali bio je izuzetno smeo.
Posebnost se ogleda i u tome što se nije ustručavao da piše o temama koje mu u početku nisu bile bliske. Svojom marljivošću i posvećenošću uspevao je da ovlada materijom do te mere da mu čak ni najupućeniji nisu mogli ništa ozbiljno zameriti. Praznine i propusti koje je ponekad pravio, ostajali su uvek na marginama osnovnog sadržaja, pa se i kritika, kada je bila negativna, zadržavala upravo na tim rubnim delovima njegovih tekstova.
Svaki čovek je sačinjen od niza suprotnosti – pa tako i Bogdan. O tome nisam mnogo razmišljao sve dok nisam pokušao da analiziram, koliko god to zvučalo pretenciozno, neke njegove postupke.
Pod snažnim uticajem roditelja, posebno majke, ostao je tokom Drugog svetskog rata u Novom Sadu. Radio je kao profesor i pomoćnik direktora Gimnazije. Verujem da je, znajući koliko ga je oblikovao njegov mlađi brat Miloje, tu odluku doživeo kao ličnu žrtvu u interesu roditelja – umesto da sledi glas sopstvene savesti.
Sećam se našeg susreta iz novembra 1944. godine, svega nekoliko dana nakon oslobođenja Novog Sada. Bio je to prvi susret nakon rata. Kada sam ga upitao šta je s Milojem, odgovorio je:
– On je streljan u Beogradu, a ja sam, eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ.
Te reči izgovorio je s dozom patetike, kao da se pomalo stideo što nije pošao bratovim putem. Možda je to samo moj utisak dok pišem ove redove, ali taj trenutak ostavio je dubok trag u meni.
Komentari