Posle nekoliko meseci, negde u aprilu, nazvao me je telefonom i ispričao da se trovanje hranom komplikovalo, zbog čega je bio tri meseca u bolnici, te se zbog toga nije javljao. Ipak, sada je želeo da se vidimo.
Rekao je da je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači“ i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na promene u političkim vrhovima, odriču. Zbog toga je mislio da mu ni Novobečejci ne smeju prići. Kada sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on uvek dobrodošao i rado viđen, poželeo je da dođe u Novi Bečej. Čak se dogovorio sa Levaijem da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet“, o trošku novobečejske Zajednice za kulturu.
Nažalost, nekoliko dana kasnije, obavestio me je da je dobio žuticu, te da mu je lekarka, dr Lesić, nakon trovanja hranom, naredila da odmah dođe na lečenje. Za njega je obezbeđena posebna soba u bolnici, jer je ona znala da je njegov slučaj težak i da je žutica poslednji stadijum bolesti. Pričao mi je kako je bila posebno pažljiva prema njemu, a svi na njenom odelenju su se odnosili sa velikim poštovanjem.
Iako nisam obećao da ću ga posetiti, odluku da to učinim doneo sam odmah. Posetio sam ga 8. juna 1989. godine po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobu (br. 3). Kada sam se obratio sestrama u hodniku, jedna od njih mi je odmah odgovorila: „Do našeg čika Bogdana, izvolite, vodiću vas.“
Bilo je dva sata po podne. Ležao je na leđima, gledajući u tavanicu. Kada sam se javio, iznenadio se, ali me nije odmah prepoznao. Tek kada sam rekao da sam Laza Mečkić, obradovao se kao nikada do tada i rekao: „Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada, pa te nisam prepoznao.“ Razgovarali smo o njegovoj bolesti, a zatim o mojim knjigama, posebno o istoriji Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati, a on je, plačući, rekao: „Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala.“
Zamolio me je da pozovem sekretara Matice srpske u Novom Sadu, dr Dušana Popova, da dođe i sačini testament, jer je svu svoju imovinu želeo da ostavi Matici. Pitao sam ga šta ostavlja Matici, a on je odgovorio: knjige, rukopise – imao je tri knjige u rukopisu koje je napisao poslednjih meseci dok je bio u Novom Sadu. Rekao je: „Ja sam dugogodišnji član Matice, a sada i počasni član, i smatram da će moji rukopisi tamo biti najbolje sačuvani i biće dostupni drugima.“
Ispričao mi je i da ga posetio Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, koji je preuzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga.
Poseta bolesnicima bila je dozvoljena do 15 časova, ali je Bogdan insistirao da ostanem duže, jer su kod njega retke posete, pa nisu želeli da me opominju na vreme za odlazak. Neke stvari je ponovio nekoliko puta, a najviše je voleo što sam došao, jer se nije nadao da ću ga posetiti.
O Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju obavestio sam Novobečejce: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. i naglasio da su u pitanju dani života.
Po povratku iz Novog Bečeja, obavestio sam dr Duška Popova o njegovoj želji, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani. Dr Popov je ubrzo obavio proceduru i obavestio me da je Bogdan ostavio skromnu imovinu od 10.000 nemačkih maraka i 90 dinara. Iako se radi o novčanoj vrednosti koja može delovati skromno, ova ostavština predstavlja duboko poštovanje prema velikom čoveku.
O Bogdanovoj smrti saznao sam 23. juna 1989. godine, neposredno posle njenog nastupa. Dr Živojinović mi se javio istog dana uveče, razmišljao je o našem prethodnom dogovoru u vezi sa testamentom i nije mogao da shvati njegov postupak, jer mu to nikada nije pomenuo.
Na dan Bogdanove smrti, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, koja je bila vrlo razočarana jer iz Matice nije niko došao, a ona je imala Bogdanovu knjižicu iz banke, legitimaciju i ključeve od stana, te nije znala kome da preda te stvari. Ipak, iz Novog Bečeja je Bata Kiselički stupio u kontakt sa dr Popovim, a doktorka Lesić je bila srećna što će sahrana ipak biti organizovana.
Na kraju, želim da se setim kako je Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, što je verovatno bio razlog zašto se niko nije oprostio od njega u ime tih krugova. Posebno se to odnosi na njegov članak o pozorišnoj predstavi „Golubnjača“, koji je izazvao mnogo neprijatnosti. Iako je bio patriota i Jugosloven, smatrao je da „Golubnjača“ podgreva međunacionalne tenzije i da u takvim okolnostima ne treba da bude prikazivana.
Toliko o sećanju na velikog Novobečejca, koji je voleo svoj kraj. Neka mu je večna slava!
Komentari