Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica, bila je izuzetno vredna žena. O tome sam često slušao od svoje sestre, koja je bila njena učenica u osnovnoj školi. Kuća koju su vodili bila je uredna, a zimnica koju je pripremala uvek je bila prvoklasna. U tom pogledu, mnogima je bila uzor.
Za razliku od Bogdana, roditelji su bili društveni i imali su mnogo obaveza prema prijateljima. To mu nije smetalo, već je, verovatno upravo zbog toga, imao više vremena da se posveti svom delu i bude produktivniji od njih.
Međutim, njegova plodnost u pisanju nije bila dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Moguće je da je još toliko toga, ako ne i više, ostalo neobjavljeno u fiokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Kao što sam Bogdan napisao u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog" (str. 165):
„Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj 'produkciji' pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični – ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju, posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim, a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična 'tragedija' kao pozorišnog pisca...“
Bogdan je imao mnoge protivnike, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih dela. Iako se često smatra da takve osobe imaju agresivnu i nametljivu prirodu, to za Bogdana nije bilo tačno. Nije se ponašao tako, niti je svojim radom ugrožavao druge. Međutim, njegov način samovanja verovatno je pogrešno tumačen: možda kao otpor ili nezadovoljstvo prema uticajnim krugovima, a možda i zato što je previše bio prisutan u člancima i rukopisima za štampu, što je mnogima delovalo kao nametljivost.
On, međutim, nije razmišljao o tome šta će drugi misliti o njegovom ponašanju, već je jednostavno želeo da ovekoveči događaje, ljude i običaje, onako kako ih je doživeo. To je bio njegov pristup, kako u pisanju, tako i u slikarstvu.
Možda bi ga trebalo sažaljevati zbog toga što nije bio lukaviji, što nije znao da se prilagođava situaciji i tako stiče naklonost onih koji su donosili sudove o njegovom delu. Da je bio veštiji u tome, možda bi bio prihvaćen i njegova dela bila više popularizovana.
Nažalost, zbog takvog ponašanja, čitav njegov rad i njegov duh često su bili marginalizovani. Sećam se jednog razgovora u Novom Sadu, kada je jedna istaknuta ličnost pozorišnog života, u društvu još nekoliko kolega, sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu, smatrajući njegove poklone slika prijateljima i kolegama razmetljivošću. Iako su mnogi od tih ljudi zapravo bili vešti samo u šarmiranju, nisu imali ni dovoljno hrabrosti da napišu i objave nešto o umetnicima koji su svojim radom zaslužili priznanje.
Zahvaljujući takvim okolnostima, pretpostavljam da je Bogdan morao da napusti Novi Sad, ali njegov rad i ljubav prema Vojvodini ostali su u njemu. Iako su ga mnogi držali po strani, nikada nisu mogli potpuno zanemariti njegova dela.
Komentari