Naša istaknuta književnica Isidora Sekulić o zavičaju piše:
„Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna šta oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg trepeta jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugoga jezika, zavičaju našem je kraj; oni koji se do dna i do kraja razumeju rodnim jezikom, kad jad dodija, sele. Kuda sele?
Tamo, gde tamošnji ljudi do dna i do kraja razumeju šta kažu doseljenici... Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja, ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik, i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume, tamo će biti zavičaj i život."
Ovim nadahnutim rečima, naša književnica je objasnila značenje zavičaja sa šireg – narodnog stanovišta.
Moja želja je da iznesem sopstveno viđenje zavičaja, kao i svoja osećanja prema njemu.
Zavičaj ne mora nužno biti ono što pesma kaže – mesto rođenja: gde smo prvi put ugledali svet, načinili prve korake i izgovorili prve reči; gde smo počeli da upoznajemo svetlost i zvuk, i sve ono što smo u životu prvi put doživeli. To su uglavnom doživljaji kojih se ne sećamo, pa samim tim ta mesta ne moramo osećati kao nešto uzvišeno i najdraže.
Ukoliko bismo ubrzo nakon tih prvih doživljaja napustili to mesto, ono se verovatno ne bi ni nametalo našoj podsvesti, niti bi nas uspomene na njega posebno uzbuđivale. Tih prvih trenutaka se sećaju naši roditelji i stariji članovi porodice. Oni ih često prepričavaju, oživljavaju uspomene, pa se može dogoditi da i mi, još kao deca, te priče usvojimo kao sopstvena sećanja.
Nije mali broj onih koji se svog rodnog mesta sete tek kada treba da popune podatak o mestu rođenja. To su najčešće oni koji su to mesto napustili vrlo rano.
Moje iskustvo govori da zavičaj nije ni mesto mog rođenja, iako sam u njemu proveo jedanaest godina i završio osnovnu školu. Sećanja na Kumane, moje rodno mesto, su još uvek živa i isključivo lepa, ali Kumane ipak nije moj zavičaj. Volim ga, ali se ono javlja u mom sećanju uglavnom kad svesno prizivam određene događaje. To nije slučaj sa Novim Bečejom.
Prema Novom Bečeju, gde sam se preselio sa roditeljima sa nepunih jedanaest godina, osećam mnogo više, i zato ga smatram svojim pravim zavičajem. Za njega me vežu brojne vidljive, a još više nevidljive niti, koje su za ceo život neraskidive. Tim nitima sam tako umilno obavijen da ne želim da ih se oslobodim.
Kako godine prolaze i kako se sve više oslobađam životne jurnjave, tako i ta povezanost postaje prisutnija i prijatnija. Sa godinama sve više raste želja da Novi Bečej stalno bude uz mene – kada već ne mogu uvek biti u njemu.
U trenucima najvećeg umora – bilo od briga, bilo od rada – sećanje na zavičaj i na lepe trenutke provedene u njemu predstavlja punu relaksaciju, melem za dušu, poput one utehe koju je mogla da pruži samo majka – blagim dodirom i još blažom rečju.
Majčina ljubav je, svi će se složiti, nezamenljiva. Ipak, postoji doba – negde od dvanaeste, trinaeste godine pa sve do potpunog formiranja ličnosti – kada težimo da se što pre osamostalimo i oslobodimo majčine neprekidne brige. Tada deo svoje ljubavi prenosimo na sve ono što nas okružuje. To nije prekid ljubavi prema majci, već prirodan razvoj – naša ljubav se širi i obuhvata drugove, drugarice, igru, sport, pisanje, čitanje, poljane, reku, i sve ono lepo što nas okružuje. Mislim da se upravo tada i najintenzivnije razvija ljubav prema zavičaju.
Zato je, pojednostavljeno rečeno, zavičaj ono mesto u kojem smo proživeli godine osamostaljivanja, kada smo se oslobađali majčinog skutera. Te godine se najdublje urezuju u sećanje, i to je onaj nežni zagrljaj čije topline niko ne želi, niti može, da se odrekne.
Radi potvrde svega navedenog, ispričaću jedan susret sa našim iseljenikom u Turskoj. Reč je o Turčinu iz Kosovske Mitrovice, koji je kao hodža (muslimanski sveštenik) posle Prvog svetskog rata – tačnije 1921. – sa porodicom i komšijama iselio u Tursku i nastanio se u Izmiru. Tamo je postao verski službenik u gradskoj upravi, a mnoga okolna sela naselili su muslimani iz Bosne. Mnoge starije žene, čak i nakon trideset godina u Turskoj, nisu naučile turski, nego su i 1953. govorile srpskohrvatski.
Taj bivši kosovskomitrovački hodža je 1953. godine prihvatio da na sajmu u Izmiru bude na vratima jugoslovenskog paviljona – samo da bi bio sa nama. Njegovo prisustvo nam je bilo dragoceno, jer je pomagao u komunikaciji sa posetiocima.
U razgovoru koji sam više puta vodio s njim, jednom mi je rekao:
– Ah, kad bih mogao da uštedim samo toliko para, da još jednom, pre smrti, dođem da vidim kako je kod nas...
Na moju primedbu: „Pa zar ovo nije vaše?“ – misleći na Tursku i Izmir, gde je živeo preko trideset godina – on je sa uzdahom odgovorio:
– Ne! Ovo nikad neće biti moje! Moje je ono tamo – u Kosovskoj Mitrovici!
Mislim da upečatljiviju potvrdu mog poimanja zavičaja ne bih mogao da pronađem. Taj naš čovek iz Kosovske Mitrovice bio mi je gotovo kao potvrda i temelj za moje razumevanje zavičaja.
Ljubav prema zavičaju oseća gotovo svaki čovek, iako postoje i oni kojima je ta emocija slabija – najčešće jer nisu imali prilike da se tokom pomenutih godina zadrže duže na jednom mestu, već su se često selili. Njihova ljubav je „isparcelisana“ – vezana za određena mesta i događaje.
Naravno, ni intenzitet te ljubavi nije kod svih ljudi isti. Zavisi to i od emocionalnosti pojedinca, ali i od brojnih drugih okolnosti: koliko dugo su udaljeni od zavičaja, koliko su daleko, koliko su stari, kakav im je porodični život, i slično. Ali jedno je sigurno – što je čovek stariji i što se više oslanja na uspomene, to mu je zavičaj sve prisutniji.
Oni koji žive u zavičaju često ne osećaju svu njegovu toplinu – jer ne razmišljaju o tome. I nemaju potrebe – sve što ih u svakodnevici okružuje jeste zavičaj, i njegove blagodeti su im stalno pred očima.
Komentari