Zavičaj doživljavam već na putu za Novi Bečej, čim izađem iz Kumana. Na tom putu od Kumana do Novog Bečeja, bilo da idem vozom ili autobusom, sećam se svega što je nekada tu bilo, ili svega što me vezuje za taj put iz vremena kada je moja ljubav prema zavičaju bila najintenzivnija.
Kada putujem autobusom, setim se kako sam, kao dečak od 11 godina, prvi put sam prepešačio put od Kumana do našeg salaša, koji je bio u blizini Novog Bečeja. Svaki deo tog puta, iz ondašnjeg vremena, i danas je prisutan u mojim mislima. Drum zasađen drvećem sa obe strane, "opasan" dubokim kanalima, naročito tu, nedaleko od Kumana. Sećam se straha kad sam išao pešačkom stazom pored kanala, bojeći se da ne padnem, pa nisam smeo ni da pogledam u njegovo dno. Danas, taj kanal uglavnom ne postoji, a tamo gde je bila najveća dubina, sada je običan jarak dubine svega metar.
Pogledom tražim drveće i tri jablana koja su stajala na delu puta gde je ćuprija premošćivala kanal. Tačno znam gde su ti jablanovi bili, i u svojoj mašti ih dočaravam u celoj njihovoj veličini.
Nekoliko stotina metara dalje, desno, u pravcu Bečeja, nalazio se veliki bunar sa đermom i dugačkim betonskim valovom. Sećam se tog bunara, gde je otac, kad god smo išli zaprežnim kolima, u povratku iz Bečeja, pojio konje, a ponekad i sam pio vodu iz "trošnog" drvenog kabla. Radost me je obuzimala kad smo pri povratku iz Novog Bečeja dolazili do bunara jer je to značilo da je najveći deo puta iza nas.
Stotinak metara dalje, s desne strane puta, bila je kuća drumara. Volio sam tu skromnu kuću i druma koji je sa porodicom u njoj živeo. Oboje su mi bili dragi, a drumar posebno, jer je prema svakom, iako retkom prolazniku, gajio poštovanje i bio spreman da pomogne.
Put od drumareve kuće bio je skoro jednoličan, ali i na tom delu imam čega da se prisetim. Sećam se mesta gde se odvaja lenija koja vodi do naše njive. Ta lenija, koja sa leve strane druma označava granicu između kumanskog i novobečejskog hatara, bila je prepoznatljiva po tri četiri vrbe. Tu se skreće za Taraš, naravno, kad se ide iz Novog Bečeja.
Nedaleko od te lenije nalazile su se tri dugačke štale i dve čeljadske kuće pokrivene trskom, u potesu Prečka, blizu Ivanovićeve ledine.
Sećanje mi teče brzinom kojom vozi autobus. Na polovini puta od Kumana do Bečeja, s obe strane druma, prostirala se Ivanovićeva ledina. Ona je za mene bila poseban doživljaj. Sve ostalo na tom putu mogu ponekad preskočiti, ali ledinu i njena stada nikad. Na njoj sam video neizmerno bogatstvo spahije Ivanovića: stado ovaca i krdo od stotinak rogatih podolskih krava sa bikom koji je svojim žeravastim glavom i tamnim očima, a posebno snažnim debelim vratom i velikim rogovima, izazivao strahopoštovanje. Sa njim je uvek bio prisutan govedar koji je štitio stado.
Na ledini su bila dva bunara, ali nije bilo pastirskih koliba koje su nekada bile pored evdri (malih drvenih baraka na točkovima). Voleo sam tu ledinu više nego bilo koji drugi deo novobečejskog hatara. Uživo sam dok sam našim kravama dozvoljavao da pasu na bogatoj travi, pre nego što je letnje sunce osuši. To sam često radio potajno, jer da me uhvati poljski čuvar, bio bi kažnjen moj otac, jer bi smatrao da je njegova stoka oštetila tuđe pašnjake.
Svaki put kad prođem pored te ledine, osetim uzbuđenje i želju da stanem, da se u mislima nađem sa našim kravama na toj ogromnoj prostranoj travi, gde ih nije bilo potrebno čuvati, jer nisu imale kud.
Ostao mi je u nezaboravnom sećanju i jedan junjski dan, dan ili dva posle velike kiše, kada sam odveo krave na Ivanovićevu ledinu. Dok su one pasle, primetio sam mnoštvo pečuraka. Nikad pre toga, a ni posle, nisam video toliku količinu. Počeo sam da vrištim od radosti, polje je bilo preplavljeno pečurkama. Tad sam shvatio onu izreku "niču kao pečurke posle kiše". Gacajući po raskvašenoj travi, ubrzo sam napunio torbu, a zatim sam požurio kući da iznenadim majku sa pečurkama.
Sećam se salaša koji su oivičavali ledinu prema Novom Bečeju, što je bilo uobičajeno i sa opštinskim pašnjacima.
Nepun kilometar dalje, nova trasa puta skreće levo, da bi se posle 500-600 metara premošćivao veliki kanal Tisa-Dunav, a zatim se, pred sam Novi Bečej, vraća na prvobitnu trasu. Taj most i kanal su novijeg datuma i ne vežem ih za nikakva sećanja, pa, iako su možda ukras predgrađa Novog Bečeja, nemam ništa posebno da kažem o njima.
Na staroj trasi, stotinak metara pre ulaska u Novi Bečej, nalazio se salaš mog oca, opkoljen dubokim kanalom koji je tekao duž našeg imanja, povezujući se sa drugim kanalima za odvodnjavanje.
Na tom salašu sam odrastao. Tu sam, u rano proleće, čuvao 20-30 prasića, a od maja do novembra krave. Imali smo 2-3 psa sa kojima sam se svakodnevno igrao. Bili su kao moji verni pratioci, i jedva su čekali da izađem iz kuće, da mi se pridruže, prateći svaki moj korak. Ponekad su zaboravljali da su oni čuvari kuće, pa sam ih morao vraćati, osim jednog koji je bio obučen za čuvanje stada.
Dok putujem od Kumana, uspomene se bude, i ne znam kad stignem u Novi Bečej. Kad autobus stane na stanicu, gotovo požalim što su se sećanja prekinula.
Slična osećanja me obuzimaju i kad se vozim železnicom. Razlika je što uspomene dolaze tek na polovini puta, kad se približim Ivanovićevoj ledini. S desne strane pruge, kod bakternice (kućice čuvara pruge), koja se nalazila kilometar pre železničkog mosta na kanalu Tisa-Dunav, setim se nestalih salaša.
Dok putujem železnicom, setim se svih nestalih salaša, koji su se prostirali sve do šinternice. Danas ne postoji ništa od toga, ali ne prestajem da tražim mesta gde su nekada stajali.
Kao što se iz svega ovoga vidi, moj zavičaj doživljavam već pre nego što stignem u Novi Bečej. Naravno, intenzitet tih osećanja raste kako mu se više približavam.
Na kraju ovog razmišljanja, želim da podelim istinit doživljaj iz 1941. godine, koji možda najbolje oslikava šta je zavičaj značio za mene, čak i dok sam imao 24 godine. Taj značaj se s godinama samo povećavao.
Početkom novembra 1941. godine, u kafani „Royal” (današnji Jadran), Duško Marković, advokat iz Novog Bečeja i lider Ljotićevih odreda, održao je konferenciju. Tom su prisustvovali ugledni građani Novog Bečeja i Vranjeva, među njima i moj otac. Marković je govorio o situaciji na frontu, tvrdio da je Rusija izgubila rat, i naglasio potrebu za slanjem dece u Ljotićeve odrede da bi se borili protiv komunističkih partizana. Moj otac je odlučio da mene prijavi u te odrede, iako sam bio otpušten iz nemačkog zatvora kao simpatizer komunista. Iako je bio zabrinut za moj život, moj odgovor je bio jasan: "To ne dolazi u obzir!"
Ovaj događaj je bio ključan trenutak, jer sam shvatio da bih, da sam prihvatio njegov zahtev, za mene Novi Bečej bio zauvek izgubljen. Zbog toga sam ostao dosledan svojim principima i na kraju je to bio pravi potez. Danas, sa 74 godine, zahvaljujem što nisam odustao od svog ponosa.
Komentari