Nakon rata, 1948. godine, Bogdan Čiplić napisao je dramski komad pod nazivom „Nad popom popa“. Predstava je izvedena desetak puta na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Njegova sledeća komedija, „Varalica u Bečeju“, igrana je u okviru proslave stogodišnjice SNP-a. Komad „Traktat o sluškinjama“ doživeo je više od 50 izvođenja, dok je i drama „Kaplar i car“ našla svoje mesto na sceni ovog pozorišta.
Svi njegovi pozorišni komadi oslonjeni su na vojvođanski život, a najčešće sadrže motive iz Novog Bečeja.
Posebno se istakla dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira“, koju je Čiplić uradio dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Ova predstava igrana je sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu, a posle tridesetak godina ponovo se vratila na repertoar SNP-a u Novom Sadu.
Ne usuđujem se da procenjujem književni značaj Bogdana Čiplića na širem planu – u okviru vojvođanske, srpske ili jugoslovenske književnosti. Međutim, kao Novobečejac, mogu da tvrdim da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti nije imao većeg stvaraoca i građanina. Teško je porediti ličnosti iz različitih oblasti – kako uporediti, na primer, Miloša Obilića i Branka Radičevića, ili pak Bogdana Čiplića sa Aleksandrom Berićem ili Josifom Marinkovićem? Ali ako govorimo isključivo o književnom stvaralaštvu – Čiplić u Novom Bečeju nema ravnog.
Nažalost, za života nije imao društvenu poziciju koju je njegov rad zasluživao, naročito u okviru vojvođanskog kulturnog prostora. Iako je bio jedan od plodnijih pisaca druge polovine 20. veka u Vojvodini, priznanja su izostajala. Izuzetak je Zmajeva nagrada Matice srpske za zbirku pesama „Slatko pravoslavlje“, kao i dve nagrade SR Srbije. Ipak, niko nije ni pomenuo mogućnost da bude predložen za člana Akademije nauka Vojvodine, niti je dobio priznanje za životno delo.
Čiplić nije pripadao nijednoj književnoj kliki. Nije se gurao u sekcije i udruženja, niti je znao da se dodvorava političkim moćnicima. Verovatno se u ranim godinama i trudio, ali se kasnije povukao, razočaran, osećajući se potisnutim od onih koji su znali da se „snalaze“. U tadašnjem društvu, nažalost, rad i talent nisu uvek bili merilo vrednosti – značajniji su bili šarm, veze i politička podobnost.
Bogdan nije znao da šarmira društvo lakim dosetkama niti da pravi kompromise koji bi njegovo delo učinili medijski atraktivnim. Bio je tih, predan radu, posvećen pisanju, ali i slikanju. U Beogradu je živeo skromno – u maloj garsonjeri, uz pisaću mašinu i slikarsku četkicu. Slikao je akvarele, kasnije i flomasterom, ne pridržavajući se akademskih pravila, već izražavajući trenutne emocije. Znao je da naslika i po nekoliko slika dnevno. Iako su mnoge bile skromnijeg dometa, iz tog mnoštva su nastajala i prava umetnička dela. To je potvrdio i njegov prijatelj, profesor Zoran Petrović sa Likovne akademije u Beogradu.
Bogdan je svoje slike izlagao na zidovima stana, menjao ih na svake dve nedelje, govoreći kako tako menja ambijent svog života. Bio je to njegov svet – skroman, tih i posvećen. Uz nekoliko bliskih prijatelja, najčešće bivših učenika ili onih koji su učili da slikaju uz njega, delio je retke trenutke druženja.
Nije se Bogdan namerno povlačio od sveta – to je jednostavno bila njegova priroda. Kako mi je jednom u šali rekao: „Ja sam vuk samotnjak“. Na prvom mestu bio mu je rad. Verovao je da je vreme provedeno po kafanama – izgubljeno. Za razliku od drugih umetnika, nije tražio društvo koje će mu praviti reklamu – želeo je da ga poštuju po onome što je stvorio, a ne po tome koliko je društven.
Komentari