Pisati o ustanovi čija delatnost uklјučuje brigu o „duševno obolelim i starim licima“ predstavlјa veoma izazovan i težak zadatak. Lako je taksativno i činovnički navesti definicije, opise poslova, statističke podatke, teškoće i uspehe u radu..., ali da bi se na papir prenela suština ove delatnosti potrebno je mnogo više od toga. Potrebno je, posredstvom neposrednog iskustva i primera iz prakse, prikazati duh naše ustanove, jedinstven u meri u kojoj su to i svi koji u njemu žive i rade.

Ovo je prvenstveno priča o lјudima i njihovim sudbinama. O lјudima koji stoje jedni uz druge, bilo da su korisnici ili pružaoci usluga. Mada, iznutra posmatrajući, to nije puki uslužni posao, već zajednički, uzajamno prožimajući, život iz dana u dan - i tako 70 godina.

Prvi pomen, uslovno rečeno, organizovane brige o duševno obolelim osobama u Novom Bečeju datira još iz davne 1789. godine. U sklopu opšte politike ugarskih vlasti u vezi sa uređivanjem „ludnica“ apostrofira se Turski Bečej kao mesto u kojem mesne vlasti nužno treba da zbrinu lјude poput „nesrećnog“ Jece Aćimčeva, kako svojim ponašanjem ne bi i dalјe uznemiravao sugrađane.¹

U to vreme su još uvek, nezvisno jedno od drugog, postojala dva naselјa - Vranjevo i Turski Bečej. Posle nekoliko neuspelih inicijativa za njihovo spajanje, to je učinjeno tek 1946. godine pod imenom Vološinovo. Ovo ime je 1952. promenjeno u današnje - Novi Bečej. Ipak, u ovom delu istorijata socijalne zaštite u mestu, posmatraćemo ih kao jedno.²

Tokom sledeće godine „Dom staraca“ je nastavio sa radom, finansiran sredstvima pokrajinskih organa vlasti, a njegova zvanična registracija usledila je 10. februara 1949. godine. Kao osnivač se pojavlјuje Izvršno veće Autonomne pokrajine Vojvodine.¹⁰

Sledeće, 1950. godine, na lokaciji Milošev put br. 8, Begejski srez je osnovao Dom za maloumne žene (psihijatrija za žene) i uredio zgradu za te potrebe. To je kasnije postalo tzv. drugo odelјenje.¹¹

Mesečni izveštaj iz 1950. godine pokazuje da je bilo šest zaposlenih radnika i oko 50 korisnika, većinom starijih od 40 godina.¹²

Tetka Eva - ženica iz Bačke čiju su porodicu likvidirali fašisti i kolaboracionisti. Ostala su živa dva sestrića smeštena u dečijem domu negde u Bačkoj. Oni su dolazili kod tetke u goste za vreme praznika i školskih raspusta. Tetka ih je povremeno posećivala u dečijem domu. Kod nas u domu su ih uvek rado primali kao svoju decu. Mogli su da borave po više dana kod tetke.

Posebno sam volela tetka Evu. Često me je čuvala kod kuće, kada je mama odlazila na seminare, ili neke druge obaveze. Tada je spavala kod nas u stanu i smatrali smo je članom porodice.

Prema tadašnjoj sistematizaciji radnih mesta, pored direktora, u Ustanovi su bili zaposleni: jedan socijalni radnik, knjigovođa, blagajnik - administrativni službenik, ekonom - magacioner, medicinska sestra, dva bolničara, dve spremačice, dve kuvarice, pralјa i domar. Za potrebe zdravstvene zaštite i lečenja Ustanova je imala skloplјen ugovor sa Domom zdravlјa iz Novog Bečeja, za opštu praksu, pri čemu su se lekari menjali svakog meseca. Specijalističku službu za psihički obolele žene na drugom odelјenju, a po potrebi i za ostala odelјenja, obavlјao je dr Ivan Popov iz Novog Sada. Oni su radili po čegiri časa nedelјno. Takođe je povremeno dolazio i zubar, angažovan dva časa nedelјno.²⁰

Već krajem osamdesetih godina naziru se prvi znaci buduće krize, koja će kulminirati 90-ih godina, a čije posledice se osećaju još i danas. Na čelo ustanove 1989. godine dolazi Branimir Lisičin. Izveštaji iz tih godina pominju pogoršanje materijalnih uslova života i rada i zaposlenih i štićenika, kao i „planove odbrane“ u slučaju ratne opasnosti...

U toku 2011. godine urađeni su obimni građevinsko-tehnički radovi na sređivanju prostora, na sva tri odelјenja. U okviru prvog odelјenja, na mansardi je adaptirana prostorija za potrebe dnevnog boravka korisnika. Na svim objektima su menjani krovovi, a montažna zgrada je u celini izolovana panelima. U sklopu tih radova, izgrađen je novi sanitarni blok pri montažnom smeštajnom pavilјonu, veličine oko 60 m2. Na drugom odelјenju izgrađen je magacinski prostor površine oko 50 m2 za odlaganje viška korisničkih stvari.

Iako ćemo se truditi da pri predstavlјanju našeg Doma što manje koristimo terminologiju karakterističnu za struku kojom se bavimo, moramo da počnemo zvanično i kažemo da je to ustanova „socijalne zaštite u transformaciji“ sa sedištem na teritoriji opštine Novi Bečej, sa zadatkom pružanja usluge domskog smeštaja, usluge „Stanovanje uz podršku“ i usluge vaninstitucionalne zaštite, preko Kluba za dnevni boravak i službe „Pomoć u kući“. Namenjena je starijim osobama, kao i odraslim licima sa mentalnim i intelektualnim teškoćama, ili drugačije, svim kategorijama odraslih i starijih - nezavisnih, poluzavisnih i zavisnih. U skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, našim korisnicima obezbeđujemo stanovanje, zdravstvenu zaštitu i zadovolјenje svih drugih životnih potreba.

Dom „Sveti Vasilije Ostroški - Čudotvorac" kao ustanova socijalne zaštite, rešava društvene i životne probleme korisnika, čime se delatnost socijalnog rada dovodi u prvi plan.

Savetodavni rad, psihosocijalna podrška, osnaživanje, pomoć u ostvarivanju određenih prava, kontakti sa srodnicima i uputnim centrima za socijalni rad samo su deo aktivnosti iz okvira socijalne zaštite koje se svakodnevno primenjuju u radu sa korisnicima. Glavni nosioci tih poslova u našoj ustanovi su socijalni radnici.

Ustanova sa mnogo korisnika i zaposlenih, kao i obilјem najraznovrsnijih i odgovornih zadataka mora da ima odgovarajuću pravnu i finansijsko-računovodstvenu službu, koja brine da se sve odvija u pravnim i zakonskim okvirima i u skladu sa domaćinskom poslovanjem.

Na samim počecima rada Ustanove svi administrativni poslovi su bili objedinjeni, a obavlјali su ih honorarni radnici. Prvi računovođa je bila Ana Vlaškalin. Od marta 1962. godine zapošlјava se Dragolјub Vrebalov, najpre kao administrativni radnik, a zatim kao sekretar. Ubrzo je imenovan za šefa računovodstva, što je i ostao sve do odlaska u penziju 1996. godine. Vrebalov je među prvima imao sertifikat računovodstvenog radnika, ujedno je i osnivač prve sindikalne organizacije u Domu.

Nakon osnivanja Doma, za potrebe održavanja objekata i opreme korišćena je pomoć samih korisnika i domara. Krupniji radovi, poput krečenja enterijera i eksterijera, održavanje dvorišta, popravke zgrade i slično, obavlјani su putem radnih akcija svih zaposlenih i štićenika.

Međutim, pošto je bilo sve više korisnika koji zbog svog zdravstvenog stanja nisu mogli da učestvuju u ovakvim radovima, pojavila se potreba za angažovanjem stručnih lјudi. Tako je 1976. godine prvi put zaposlen jedan zidar - Laslo Kiš. Deset godina kasnije, otvara se radno mesto za električara. Na njega je primlјen Šandor Horvat, a 1987. godine umesto njega dolazi Janoš Bartus, koji posle nekoliko godina prelazi na radno mesto vozača. Godine 1992. zapošlјava se Geza Čikoš kao moler.

Kuhinja u Domu postoji još od 1950. godine. Prvo kuhinjsko osoblјe činile su: Jelena Belјuc, Marija Trifunjagić, Milena Malјugić i Leposova Stanković. Do ranih 70-ih godina ove četiri žene su bile stub kuhinje. Kuhinja se nalazila pored osnovne zgrade, kod pomoćnog objekta. Sastojala se od dve prostorije koje su imale izlaz u dvorište. Trepezarija za sto lјudi je bila spojena sa kuhinjom. Pri kuhinji je bila manja prostorija u kojoj su pripremane sveže kuplјene namirnice. U to vreme kuhinja je imala izgled tipičan za ovo podneblјe, sa uobičajenim mustrama na zidovima.