Jedini ugledni Jevrejin iz Novog Bečeja koji tada nije bio uhapšen bio je dr Dezider Kanic, advokat. On je stupio u direktan kontakt s vojnim komandantom mesta i, dokazavši da je ranije bio nemački ulanerski oficir, uspeo je da dobije dozvolu za prelazak u Mađarsku (vidi svedočenje dr Viktora Jordanića).
Uhvaćeni Jevreji su potom saslušavani, fizički i psihički maltretirani, a za svoje "oslobađanje" morali su da plate visoke sume novca. Tek tada bi bili puštani kućama. Ta prividna sloboda ulivala je varljivu nadu. Tako, prema sećanju Senje Maćaša, njegov otac je ispričao da mu se tada obratio komšija Alfred Berger, rekavši:
„Znate kako je — i guski, kad joj počupaju perje, ono joj ponovo naraste! Tako će biti i s nama!“
No, ta nada brzo je ugašena. Ubrzo su uvedene obaveze svakodnevnog prijavljivanja i prisilnog rada pod stražom. Svi su morali nositi žute trake na rukavima sa oznakom JUDE, dok im je na grudima bila Davidova zvezda. Kretanje im je bilo dozvoljeno isključivo kolovozom, ne i trotoarom. Bilo kakav razgovor s osobama drugih nacionalnosti bio je strogo zabranjen. Svako ko bi se usudio da razgovara sa Jevrejima dobijao bi brutalno upozorenje – da može završiti zajedno s njima.
Branko Petraškov – Komoč, svedočio je da je u junu 1941. pokušao da razgovara sa svojim poznanikom Krausom ispred osnovne škole, ali mu je stražar brutalno zapretio (vidi svedočenje B. Petraškov). Slično svedočenje dala je i Drapoš Rozalija, opisujući razgovor njenog muža s bivšim gazdom Hamburger Deziderom (vidi svedočenje Drapoš Rozalije).
Od sredine maja 1941. većina muškaraca Jevreja iz novobečejskog sreza bila je zatočena u dvorištu sinagoge pod stalnom stražom. Svakodnevno su terani na rad, najčešće ponižavajuće prirode. Morali su, umesto konja, da vuku zaprežna kola natovarena đubretom, da rukama sakupljaju konjsku balegu i druge odvratne otpatke sa ulica. Čistili su javne nužnike i obavljali teške poslove na železničkoj stanici i u luci.
Žene su tada još uvek boravile u svojim kućama, ali u pomoćnim prostorijama, jer su najbolje delove stanova zauzimali folksdojčeri i njihovi saradnici. Svakodnevno su morale da se javljaju policiji, da čiste kancelarije, peru podove, prozore, veš policajaca, a često su bile primoravane da rade kao posluga u domovima folksdojčera. Kada nije bilo drugih zadataka, naređivano im je da čupaju travu pored puteva — često zajedno sa svojom decom.
Mirjana Velisavljev-Dragić, tada desetogodišnjakinja, svedočila je kako je prolazila pored puta za skelu i videla svoju školsku drugaricu Katicu "Kitiku" Naftali kako sa majkom čupa travu, ne smevši da podigne pogled.
Najstrašnije scene događale su se na putu od dolme ka skeli i uz samu obalu reke Tise, gde su folksdojčeri svakodnevno sprovodili sadistička ponižavanja Jevreja, naročito starijih i uglednijih građana.
Dva svedočenja to potvrđuju:
- Mihajlo "Miša" Kiselički opisuje događaj sa kraja maja, kada je sin Jožefa Klapke iz Vranjeva, vatreni hitlerovac, prisilio starog Deri Imrea da iznova trči uz i niz dolmu, dok ga je tukao bičem. Čovek je padao, izubijan i krvav, ali mučenje nije prestajalo.
- Živa Kiselički je video kako su Jevreji morali da puze ispod fijakera da bi sakupili trunje ispod točkova, jer im stražar nije dozvolio da se kola pomere. Kada je konj počeo da balega, stražar je naredio Jevrejima da rukama dočekuju balegu „da ne bi uprljali kaldrmu“, smejući se svojoj „duhovitosti“.
Početkom juna došlo je do blagih popuštanja, te su pojedini mladići podmićivanjem stražara uspevali da dobiju ponešto hrane ili odeće od svojih poznanika. Ponekad su ih puštali da se okupaju u Tisi. Nađ Šandor svedoči da je Đura Šlezinger, govoreći perfektno nemački, uspeo čak da ode na svečanu večeru kod stražara koji se tada ženio.
U predvečerje napada na Sovjetski Savez, usledile su opsežne racije u Banatu, tokom kojih su uhapšeni svi preostali Jevreji iz sreza. Prebačeni su u sinagogu pod još strožim režimom.
Živa Kiselički svedoči da je tada lično video hapšenje činovnika Krausa iz uprave Senćanske parne pilane, kao i hapšenje samog dr. Deže Kanica. Ovo poslednje je u suprotnosti sa svedočenjem dr Viktora Jordanića i Šandora Nađa, koji tvrde da je Kanic izbegao hapšenje i napustio Novi Bečej.
Komentari