U godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu, jevrejska zajednica Novog Bečeja živela je mirno, slično kao i ostali građani ovog mesta. Iako je rastući uticaj fašističkih i nacističkih pokreta u Evropi bio očigledan, malo ko je verovao da bi takve ideologije mogle imati tragične posledice po lokalne Jevreje. Posebno jer u Novom Bečeju gotovo da nije bilo nemačkog stanovništva, pa se antisemitizam nije osećao u svakodnevnom životu.
Jevrejski intelektualci nisu preduzimali posebne mere opreza niti su svoje sugrađane upozoravali na preteću opasnost. Među mladima – studentima i đacima – bilo je znakova uznemirenosti, ali su oni bili malobrojni i njihov uticaj slab. Zbog toga je od pedesetak jevrejskih porodica u Novom Bečeju, samo jedna na vreme preduzela konkretne korake da izbegne tragediju.
Porodica Adolfa Šlezingera – primer spasa
Jedina porodica koja je organizovano izbegla uništenje bila je porodica Adolfa Šlezingera, trgovca žitom. Njegove dve ćerke bile su udate za muškarce drugih nacionalnosti – jedna za Dalmatinca, a druga za Bosanca. Zahvaljujući njima, porodica se na vreme preselila najpre u Split, zatim na Korčulu, a potom, nakon kapitulacije Italije, u Bari koji je već bio oslobođen. Tako su pogrom preživeli: otac Adolf, majka Seren, sin Viktor (danas dr. Viktor Jordanić), kćeri Marija i Julija.
Ostali preživeli
Pored porodice Šlezinger, preživelo je još 15 lica, uglavnom zato što se u vreme pogroma nisu nalazili u Novom Bečeju.
Jedina poznata osoba koja je preživela progon dok je bila u mestu bila je Helena Kiurski, rođena Beamter, udata za Stevana Kiurskog, kovača iz Novog Bečeja. Bila je teško bolesna i udata za Srbina, a nekoliko uticajnih osoba tada je intervenisalo u njenu korist.
Još dve osobe – Tibor i Olga Ungar iz Novog Kneževca – preživele su zatočenje u magacinu u Novom Bečeju, dok je Zlata Raičević (kasnije poznata dramska umetnica iz Podgorice) bila zatočena u sinagogi, ali je spašena jer je bila udata za Srbina iz Melenaca.
Postoji i nepotvrđeno svedočenje o Veroni Cigler, ćerki Daniela Ciglera, koja je navodno uz pomoć nemačkog oficira uspela da pobegne iz Beograda u Rumuniju, a kasnije se sklonila u Izrael.
Posleratni kontakti i povratnici
Nakon rata, Novi Bečej su posetili preživeli članovi zajednice: Viktor Šlezinger, Magda Kanic, Ženi Kaštiher, Geza Šafer, dr. Albert Vajs, dok su jedno vreme u mestu živeli Jovan ("Janči") Šlezinger i Ana Handler, udata Cvejin.
Kompletan spisak preživelih nalazi se u prilogu ovog istraživanja.
Tragedija i uništenje zajednice
Nažalost, većina jevrejskih porodica ostala je u svojim domovima i dočekala sudbinu koja ih je zadesila 20. septembra 1941. godine, kada je Novi Bečej, kao i ceo Banat, postao "Judenfrei" – "očišćen od Jevreja", kako su nacisti govorili.
Jevrejska zajednica u Novom Bečeju tada je, kroz represivne mere i brutalnu sistemsku eliminaciju, potpuno uništena.
Hronologija progona i pljačke
Progon Jevreja počeo je odmah po slomu Jugoslovenske vojske u aprilu 1941. godine. Novi upravljači – domaći folksdojčeri, potpomognuti fašistički orijentisanim meštanima i ljudima iz okoline – organizovali su novu vlast.
Mnogi među njima videli su u ovom trenutku priliku za ličnu korist. Šikaniranje, zastrašivanje i pljačka postali su svakodnevica. Zastrašeni Jevreji su svoje dragocenosti neretko "dobrovoljno" predavali u nadi da će ih posle rata povratiti – što se naravno nikada nije dogodilo.
Od 12. aprila 1941. uvedena je vojna uprava, a već tada počinje sistematsko popisivanje jevrejskih porodica i zatvaranje njihovih radnji. One su morale da budu obeležene natpisom „JUDE“, a bilo im je zabranjeno poslovanje sa nejevrejskim stanovništvom.
Sankcije su uključivale:
- ograničeno kretanje,
- zabranu izlazaka u javnost posle policijskog časa,
- zabranu pristupa bioskopima i javnim prostorima,
- prinudnu eksproprijaciju stanova i preseljenje u pomoćne prostorije.
Već krajem aprila, svi trgovinski objekti u jevrejskom vlasništvu bili su zatvoreni i preuzeti od strane okupacionih vlasti.
Specijalna naredba od 24. aprila 1941. obavezivala je sve koji su imali jevrejske dragocenosti na čuvanju da ih odmah predaju. Kazne su pretili i onima koji nisu prijavili takve slučajeve.
Prema podacima istoričara Božidara Ivkovića („Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu 1941–1944“, Tokovi revolucije, Beograd, 1967.), u Novom Bečeju i Vranjevu je krajem aprila 1941. uhapšeno 44 lica jevrejskog porekla.
Jevrejska zajednica Novog Bečeja nestala je u vihoru rata, u tragediji koja nas opominje da zlo ne dolazi uvek naglo – već često dolazi tiho, dok drugi okreću glavu.
Komentari