Nemamo podataka o tome kako je bio organizovan društveni život Jevreja u Novom Bečeju i Vranjevu. Međutim, ostao je opšti utisak kod ljudi koji su pamtili to vreme da je osnovna snaga koja ih je objedinjavala bila njihova verska opština, koja je pratila razvoj zajednice i nastojala da organizuje pomoć ako bi neka od porodica bila u teškoćama.
Ta sećanja govore da je svaka jevrejska porodica ili pojedinac imala pravo da najviše tri puta od svoje verske zajednice očekuje pomoć, a ako ni posle toga ne uspe, onda ga treba pustiti da propadne. U tome verovatno ima istine, jer se iz razvoja zajednice vidi da je ona postigla vrlo značajne materijalne uspehe. Velik broj članova zajednice umeo je uporno da se bori za uspeh, da menja poslove i preduzima nove, do tada malo poznate vrste privređivanja. Bilo je trgovaca koji su menjali vrstu robe kojom su trgovali, a vrlo često su bili prvi u novim privrednim poduhvatima.
Tu je već naveden poduhvat osnivanja parne pilane Milka Vilmoša, koji je došao iz Sente i stvorio moćno preduzeće čiji je rad bio dosta komplikovan. Pre svega, trebalo je nabaviti i dovesti splavovima građu iz Erdelja nizvodno Tisom, zatim je mehaničkom snagom izvlačiti iz reke pa lagerovati da se osuši. Posle toga, trebalo je sortirati i, prema kvalitetu drveta, izrađivati grede, letve, daske i drugu sitnu građu za dalju zanatsku obradu. Za sve je bio potreban veliki smeštajni prostor, velike drvene šupe za moćne gatere, kao i prostor za smeštaj sortirane građe koja se prodavala. Pilana je imala i sopstveni prevoz, ako je to naručiocu bilo potrebno. Za sve to bila je potrebna velika stručnost, organizacione sposobnosti i uporna briga da se sve odvija na vreme, jer su u protivnom nastajale velike štete. Radi sigurnosti, firma je uvek dovodila svoje stručne ljude iz Sente, koji su obično bili Jevreji, a nekad su bili i u rodbinskim odnosima. Pošto je u sastavu pilane radio i mlin, firma je imala vrlo razgranato poslovanje, ali je osnovni rukovodeći kadar bio brižljivo odabran, a skoro uvek pretežno jevrejski. To je trajalo godinama. Uvek je direktor bio Jevrejin, a zatim: poslovođe za pojedine odeljke rada, pa mašinisti, nadmlinari, knjigovođe i činovnici. To su uvek bile sposobne i produktivne stručne ekipe, pa je firma poslovala s uspehom sve do ekonomske krize, kada je parna pilana morala da prestane s radom. Mlin je pak rekonstruisan i povećan mu je kapacitet, pa je radio sve dok ga 1944. godine nisu Nemci spalili pre svog povlačenja.
Isticanje primera ovog preduzeća nije važno samo zato što je ono bilo preduzeće posebne vrste, već i zato da bi se shvatila organizaciona sposobnost Jevreja, koji su sve do kraja postojanja te firme igrali odlučujuću ulogu (PRILOZI: Podaci o roditeljima učenika osnovne škole 1888–1898. godine).
Sličan privredni poduhvat ostvarili su Jevreji u osnivanju novobeČejskih banaka, gde su takođe igrali značajnu ulogu i vrlo često bili glavne ličnosti rukovodećih odbora. To je trajalo sve do poslednjih dana njihovog života, jer je poslednji predsednik upravnog odbora Tursko-bečejske štedionice u Novom Bečeju bio Deri Imre, inače poslednji direktor mlina, koji je bio ostatak firme "Senćanska parna pilana i mlin".
Među originalne tragaoce treba ubrojati i one Jevreje koji su u vreme velikih zemljanih radova na nasipima Tise dali napraviti specijalna kola za prevoz zemlje pa su ih iznajmljivali (Ibid.). Kao retko zanimanje u to vreme bilo je i organizovanje sakupljanja i sušenja lekovitog bilja, zatim organizovanje rada "Domaće radinosti" žena, što su takođe u Novom Bečeju prvi organizovali Jevreji.
Jedna od najznačajnijih akcija toga doba, koja je obuhvatila sve Jevreje, bila je izgradnja sinagoge – njihovog verskog doma, izgrađenog 1865. godine. Nemamo nikakvih podataka o tome kako je akcija sprovedena, no prema sećanjima najstarijih Novobeċejaca pominju se teškoće koje su tadašnje vlasti pravile u nameri da značaj ove javne zgrade marginalizuju, kako bi ona što manje dolazila do izražaja u panorami Novog Bečeja. To tako otprilike i izgleda, jer je bila ne samo dosta skromnog izgleda već i prilično duboko uvučena u crkveno dvorište (B. Čiplić: "Sinagoga" – iz zbirke Oproštaj s Rahavom). Ta je zgrada postala njihov zajednički dom, koji ih je okupljao i povezivao.
Krajem veka, u okrilju verske zajednice, osnovana je Jevrejska škola – neka vrsta dopunskog obrazovanja praktičnog privrednog karaktera, u koju su se deca upućivala posle završene osnovne škole. Ona je u to vreme imala veliki značaj, a radila je sve dok se u Novom Bečeju nije osnovala Građanska škola, koja je preuzela isti zadatak na višem profesionalnom nivou.
Jevrejska zajednica Novog Bečeja i Vranjeva dočekala je kraj XIX veka dobro konsolidovana, sa snažnim slojem materijalno dobrostojećih sunarodnika, sa grupom intelektualaca i javnih radnika, koji su bili neka vrsta predvodničkog odreda za dalji napredak u XX veku.
Komentari