U jednom od zapisa navodi se da je, u vremenu delimične slobode, deo imućnijih Jevreja uspeo da se spase uz mito nemačkim vojnicima – najčešće šoferima – i da pobegne izvan Srbije. Postoji i pretpostavka, zasnovana na neproverenim informacijama, da je Verona, ćerka Cigler Danijela, drvarskog trgovca iz Novog Bečeja, uspela da se domogne Rumunije zahvaljujući vezi sa jednim nemačkim oficirom, a da je potom, po završetku rata, emigrirala u Izrael. Međutim, ova vest nikada nije potvrđena.
Iz feljtona Jaše Almulija, objavljenog u listu Politika tokom aprila i maja 1989. godine, saznajemo više o tragičnoj sudbini Jevreja iz Novog Bečeja.
Dolazak novobečejskih Jevreja u logor kod Topovskih šupa poklopio se sa vremenom intenziviranja ustanka naroda u Srbiji, zbog čega je logor ubrzo postao rezervoar za uzimanje talaca koji su streljani kao odmazda. Dana 10. oktobra 1941. godine izdata je monstruozna naredba generala Bemea, zapovednika za Srbiju: "Sto talaca za jednog ubijenog nemačkog vojnika, pedeset za svakog ranjenog."
Logor se ubrzano praznio. Od početka oktobra do novembra, većina zatočenika je odvedena na streljanje. Ostalo je svega 330 zatvorenika, koji su tokom novembra pripremali logor na Sajmištu za dolazak jevrejskih žena i dece.
Jaša Almulij u feljtonu opisuje ova streljanja. Kao ilustraciju navodi izveštaj poručnika Lipea o prvom streljanju 9. oktobra 1941. godine:
„Zatvorenici su sa prtljagom odvedeni iz logora u 5:30. Dobijanjem alatki obmanuti su da idu na rad. Raspoloženje im je bilo dobro. Streljanje je izvršeno sa 12 metara, za svakog pet strelaca, a dvojica vojnika su metkom u potiljak dotukla preživele. Oduzete stvari predate su Sigurnosnoj policiji. Streljanje je završeno u 18:30. Streljano je 180 ljudi. Ništa naročito se nije dogodilo. Jedinice su se zadovoljne vratile.”
Nakon toga, streljanja su se nastavila sve do skoro potpunog pražnjenja logora početkom novembra. Nisu pronađeni dodatni podaci ni svedočenja o životu u logoru. Ostala je samo istina da su gotovo svi novobečejski Jevreji - muškarci - ubijeni samo zato što su bili Jevreji.
Sudbina jevrejskih žena i dece
Sudbina žena i dece bila je još teža. Po dolasku u Beograd, jevrejska zajednica ih je prihvatila i smeštala kod rođaka, prijatelja, i u prostorije verskih organizacija. Taj težak ali prividno slobodan život trajao je do početka decembra, kada je izdata naredba o njihovom privođenju.
Sve žene i deca okupljeni su ispred zgrade Specijalne policije za Jevreje, u ulici Džordža Vašingtona 23, i odatle stražarno sprovedeni na beogradsko Sajmište – u paviljon broj 3.
Logorašice su ostavile svedočenja o stravičnim uslovima u kojima su živele:
„Na svakog je dolazilo pola metra prostora za ležanje. Žene su padale niz stepenice, često sa smrtnim ishodom. Zidovi su bili ledeni, prozori razbijeni, podovi mokri od vode i urina. Spavale smo na vlažnoj slami, često bez ičega. Hrana je bila užasna: šolja tople vode ujutru, splačine za ručak i večeru, hleba 150 grama dnevno.”
Deca su posebno stradala – od gladi, hladnoće i promrzlina. Nokti i koža su im otpadali, a većina bolesnih nije imala pristup jedinoj ambulanti.
Pogrom – mart 1942.
Početkom marta 1942. počeo je sistematski pogrom. Iz Nemačke je stigao specijalni kamion „Saurer“, poznat kao dušegupka, čiji zadatak je bio da uguši zatočenike gasovima tokom vožnje do Jajinaca.
„Žrtvama je rečeno da sele u drugi logor. Pakovali su svoje stvari u drugi kamion, dok su se ukrcavali u dušegupku. Kada bi kamion prešao most, spajala se cev od auspuha sa hermetički zatvorenom kabinom. Tako su, svakog dana osim nedeljom, žene i deca iz logora Sajmište umirali u dušegupki i bivali sahranjivani u masovne grobnice.”
Poslednji transport izvršen je 10. maja 1942. godine, kada su ubijeni i članovi logorske jevrejske uprave, lekari i bolesnici. Srpski zatvorenici koji su istovarali tela potom su streljani, da ne ostanu svedoci.
Dušegupka je vraćena u Berlin, a učesnici zločina su nagrađeni odsustvima.
Zatvaranje jednog poglavlja
Tako je ugašen život poslednjih žena i dece novobečejske jevrejske zajednice. Ova nekada brojna i ugledna zajednica, koja je decenijama doprinosila razvoju Novog Bečeja, nestala je bez ikakve krivice – potpuno uništena u vihoru jednog od najstrašnijih zločina Drugog svetskog rata.
Novi Bečej danas gotovo da i ne pamti svoje Jevreje. Naša je dužnost da kroz ovaj tekst sačuvamo trag o njihovom postojanju, doprinosu i strašnoj sudbini.
Komentari