Jedno od svedočanstava koje osvetljava tragične sudbine novobečejskih Jevreja odnosi se na Gabrielu Berger, suprugu trgovca Adolfa Bergera. U naručju je nosila sina Ladislava, rođenog 19. januara 1941. godine, kada je uspela da, uz mito stražaru i preko unapred pripremljene veze, pobegne u Bačku. Tamo je, međutim, bila uhapšena i potom nestala u nekom od logora.
Nikada nije utvrđeno šta se s njom tačno dogodilo, osim da nijedan član porodice Berger nije preživeo.
Posebno potresan je slučaj Deri Imrea, bivšeg direktora „Senćanske parne pilane i mlina“, koji je posedovao imanje i salaš blizu Matejskog broda. Pozvao ga je Franc Rajte, tadašnji šef Okružnog privrednog odseka za Banat, sa zahtevom da mu formalno „proda“ svoje imanje – odnosno, prenese pravo vlasništva – u zamenu za mogućnost iseljenja u Mađarsku. Bila je to prevara. Ipak, Deri Imre je, zahvaljujući tom dogovoru, jedan deo zatočeništva proveo u sopstvenom stanu umesto u logoru.
Kada je došao red na deportaciju, pozvan je i Deri. Prema jednoj verziji događaja, obesio se u stanu pre nego što je transportovan. Druga verzija, koju je preneo dr Viktor Jordanić na osnovu svedočenja prijatelja, kaže da se tokom transporta bacio sa šlepa u reku i utopio. Dr Konstantin Vukov pak navodi da se obesio kada je saznao da mora da se javi logorskoj upravi radi transporta.
Deportacija iz Novog Bečeja desila se, prema najpouzdanijim izvorima, 20. septembra 1941. godine. Tog dana, kako beleži i izveštaj B. Ivkovića, kao i zapisi iz matične knjige umrlih opštine Novi Bečej, formirana je duga i tužna kolona logoraša – ljudi, žena, dece i staraca – koja se kretala glavnom ulicom, praćena stražarima naoružanim puškama. Prizor je bio potresan: iscrpljeni, preplašeni i gladni ljudi vukli su svoje siromašne prtljage, dok su žene vodile decu koja su padala od umora. Nebo je bilo vedro, dan vreo, a izmučena kolona ostavljala je oblak prašine iza sebe – kolona beznađa i smrti.
Kolonu su opisali brojni očevidci, među njima i autor ovog zapisa, koji ju je video dok je skretala ka pristaništu. Svetolik Mečkić svedočio je da je jedan deportirani uspeo da se izmoli stražaru i dođe do njegove radnje da zatraži novac. Pored njega, svedočenja su ostavili i Nađ Šandor i Čeda Tašin, posebno ističući patnje logoraša dok su satima čekali pod vrelim suncem bez hrane, pokušavajući da se zaštite i organizuju kako bi bolesnima i deci olakšali te trenutke.
Kolona je kod katoličke crkve skrenula levo u ulicu Kumanačkog puta, a zatim kod pravoslavne crkve desno, ka pristaništu na Tisi. Na obali, između reke i dolme, pod žarkim suncem i bez zaštite, logoraši su satima čekali šlepove. Kada je jedan napokon stigao, nije bilo mesta za sve. Zatočenici su silom gurani u unutrašnjost pregrejanog, zagušljivog šlepa, dok su ostali ostali da čekaju u neizvesnosti.
Preostale logoraše stražari su odveli u obližnje dvorište opančara Miše Lalića, gde su ih ugurali u praznu kotarku za kukuruz. Tokom duge i mučne noći, bez vode i hrane, tu je izdahnula desetogodišnja Katica Naftali – "Kitika", kako su je zvali njeni drugovi iz III razreda. Njeno mesto u IV razredu ostalo je prazno. Njena školska drugarica, Mirjana Velisavljev (rođena Dragić), svedočila je o tom gubitku i sačuvala fotografiju razreda u znak sećanja. Smrt male Kitike, kao i mnogih drugih, nije zabeležena u zvaničnim evidencijama.
Roditelji nesrećne devojčice deportovani su sledećeg dana, zajedno sa ostalim sunarodnicima.
Prema zapisu B. Ivkovića o uništenju Jevreja, dok su Jevreji iz srednjeg i južnog Banata deportovani sredinom avgusta 1941. godine, oni iz severnog Banata, uključujući i Novi Bečej, transportovani su oko 20. septembra, u više grupa, manjim šlepovima. Jedna od tih grupa stigla je u Beograd nakon policijskog časa, pa su Jevreji bili primorani da noć provedu zaključani u šlepu – bez vazduha, bez svetla, u skučenom prostoru. Muškarci su potom zatvoreni u logor kod Topovskih šupa, dok su žene i deca privremeno smešteni po privatnim kućama, ali pod strogim ograničenjima kretanja.
Prema drugom svedočenju, koje je dala Niderman Roža, ćerka Bernata Naja iz Novog Bečeja, njena porodica je bila smeštena kod rođaka u Beogradu, gde su i neki muškarci privremeno boravili. Ipak, početkom decembra svi su odvedeni u logor na Banjici, a potom izvođeni na streljanja.
Komentari