Odmah po okupaciji, već tokom leta 1941. godine, u Novom Bečeju je formiran fudbalski klub DMKS Turul, u kome su učestvovali isključivo pripadnici mađarske nacionalnosti. Početkom 1942. godine, nakon osnivanja Banatske mađarske lige, Turul se uključuje u takmičenje za prvenstvo Banata.

Šandor Kiš spada u red retkih fudbalskih pregalaca. Kao izuzetno vredan i borben half, ostavio je dubok trag u ekipi Turula, a nakon Drugog svetskog rata nastupao je i za Zvezdu.

Laslo Gomba se još kao veoma mlad fudbaler pojavio na novobečejskoj fudbalskoj sceni. Zajedno sa Ferikom Kišom i Jožefom Čanjijem bio je među grupom entuzijasta koji su 1940. godine pokrenuli osnivanje novog kluba u Novom Bečeju pod imenom Napredak. Ubrzo po osnivanju klub menja ime u S. K. Zanatlija, gde je Laci brzo izborio mesto standardnog prvotimca i potvrdio svoj igrački kvalitet.

Fudbalski klub Zvezda započeo je sa radom u leto 1942. godine, ali uz vrlo skromne rezultate. U prvoj utakmici jedva je savladan slabiji tim Turula rezultatom 2:1, dok je već u drugom susretu Zvezda doživela težak poraz u Novom Bečeju od Banata iz Dragutinova (Novo Miloševo) – čak 1:8.

Bela Farkaš pripada generaciji fudbalera koja je stasavala u teškim godinama Drugog svetskog rata, ali je svojim darom i karakterom ostavila dubok trag u istoriji novobečejskog fudbala. Fudbalski talenat nasledio je od oca Geze Farkaša, istaknutog igrača predratnog Građanskog, ali je Bela po darovitosti i zrelosti u igri prevazišao porodično ime koje je nosio.

Ferenc Gomba, poznat među prijateljima i saigračima kao Feri ili Frici, bio je potpuna suprotnost svom starijem bratu Lacijemu po temperamentu. Brz, živahan i strastven, isticao se posebno kao levo krilo prvog tima DMKS Turul, još od samih početaka sezone 1941/42.

Vilmoš Kujan, rođen u Novom Bečeju, još kao dečak odlazi u Novi Sad na izučavanje zanata, gde ostaje sve do 1942. godine. Tokom boravka u Novom Sadu igrao je fudbal, što ga je po povratku u Novi Bečej učinilo jednim od najboljih lokalnih igrača. U DMKS Turulu, u ranim ratnim godinama, zajedno sa Ištvanom Bertom, bio je jedan od najvažnijih prvotimaca.

Svaki susret Zvezde i Obilića iz Kumana izazivao je izuzetno interesovanje publike, kako u Novom Bečeju, tako i u Kumanima. Teško je danas ukratko dočarati atmosferu tih utakmica, pa ćemo se poslužiti knjigom „Reportaže“ i preneti jednu reportažu sa tadašnjeg derbija, koja verno oslikava duh vremena i značaj ovog rivalstva.

U Novom Bečeju, sve do Drugog svetskog rata, više mladića zemljoradnika pokušavalo je da se bavi fudbalom, ali bez većeg uspeha. Razlog je bio jednostavan i surov: poljoprivredni radovi vremenski su se poklapali sa fudbalskom sezonom, pa je ove dve obaveze bilo gotovo nemoguće uskladiti. Većina njih odustajala je nakon nekoliko treninga, shvativši da ne mogu postići potrebnu formu i izboriti se za mesto u prvom timu.

Zdravko Gavrić je u Novom Bečeju živeo pod tuđim imenom, Zdravko Radosavljević, jer je izbegao hapšenje od strane Mađara u Starom Bečeju, koji je tada bio pod okupacijom Mađarske.

Joca je dugo, još od detinjstva, igrao u Zvezdi u napadu, dok mu je stariji brat Đorđe (Đoka) bio golman. Tokom sezone 1939/40. ušao je u prvi tim i ustalio se na mestu centarfora ili levog krila. Na toj poziciji igrao je sve do polovine 1943. godine, kada je, zbog dolaska većeg broja kvalitetnih igrača iz Beograda, Kikinde i Zrenjanina, morao da ustupi mesto boljima od sebe.

Kao što je za period 1942–1943. godine trebalo istaći „nezaboravnu trojicu“ – Beljucu, Baračkova i Pecarskog – tako bi i za period 1945–1946. godine trebalo istaći „dvojicu izuzetnih halfova novobečejske Slavije“: Božu Krstića i Belu Farkaša.

Lala je bio najstariji igrač Zvezde, mada nije imao više od 31–32 godine. Njegovo zalaganje i upornost tokom utakmica služili su kao primer mlađim igračima. Ozbiljnost i korektan odnos prema mlađima obezbeđivali su mu veliki autoritet, pa je njegova reč imala umirujuće dejstvo u svakom sukobu među igračima. To je činio na takav način da se krivac, iako ga Lala nikada ne bi direktno imenovao, jednostavno oseti postiđenim.

Svojim odnosom prema igri i ponašanjem prema saigračima, Sredoje Baračkov – Gadža bio je veoma sličan Aci Beljucu. Bio je samopregoran i uporan igrač. Možda je, zbog svoje mladosti, bio nešto ambiciozniji od Lale, pa se zbog toga sekirao kada mu neki potez ne bi uspeo i kada bi zbog toga svog saigrača doveo u situaciju da „vadi kestenje iz vatre“. Bio je neumoran, skroman i pošten igrač.

Brašu je priroda obdarila izuzetnim sportskim predispozicijama, pre svega kada je reč o fizičkoj konstituciji. Ali, kao što inteligencija nije uvek praćena i odgovarajućom marljivošću potrebnom da bi se postalo genije, tako ni fizička predispozicija za sport nije uvek praćena potrebnom vrednoćom i upornošću.

Branko je bio u svemu sušta suprotnost Lali i Gadži, izuzev u poštenju i ljudskom dostojanstvu.

Bio je talentovan igrač, ali kako, po pravilu, talenat ne prati i neophodna marljivost i upornost, tako ni Branko nije u potpunosti iskoristio svoju prirodnu obdarenost da se vine u najviše redove fudbalera, ne samo u Novom Bečeju, već i znatno šire, pa čak i do najviših beogradskih klubova.

Branko Petrović došao je u Novi Bečej kao već školovan fudbaler. Do Drugog svetskog rata igrao je u podmlatku novosadske Vojvodine, gde je važio za jednu od najtalentovanijih nada ovog kluba.

Skoro je nemoguće započeti njegovu biografiju bez rečenice: bio je izuzetan čovek. Kakav je bio na ulici i u privatnom životu, takav je bio i na fudbalskom igralištu – miran, tih, skroman, a iznad svega dobroćudan. Čovek se prosto zapita otkud u takvom karakteru toliko talenta i radne energije da je u relativno mladim godinama postigao i naučio gotovo sve što se tada u našem fudbalu moglo znati.