Prekretnicu u rezultatima Zvezde, a možda i u novobečejskom fudbalu uopšte, predstavlja 1939. godina. Igrači koji su nekada bili dečaci stasali su u mlade, ali već solidne fudbalere čija je veština znatno nadmašivala ono što su imali igrači Jedinstva. Većina tih fudbalera ponikla je u dečijim klubovima Zvezda i Banat, gde su sistematski učili fudbalsku veštinu, bez pomoći starijih.
Nisu slučajno pomenuti i Banat kao dečiji tim, jer su u Zvezdi igrali stalni prvotimci poput Branka Juanina, Vlađiše Kiprovića, Sredoja Baračkova, Ištvana Berte i Ečija Jankovića, koji su ranije ponikli u Banatu.
1939. godine Zvezda se učlanjuje u Nogometni savez Jugoslavije i odigrava prve prvenstvene utakmice — prve u Novom Bečeju nakon 1934, kada je Jedinstvo poraženo od ŽAK-a i Sloge iz Velike Kikinde. Iako rezultati još nisu u potpunosti odražavali fudbalsku veštinu, igre Zvezde bile su atraktivne, pa čak i kada su gubili. Dugo nakon Sulje, Novi Bečej nije imao pravog golmana, pa je lepa igra u polju često završavana porazom. Ipak, 1939. godine Zvezda je pobedila prvi tim Građanskog iz Starog Bečeja (1:0), Kosovo iz Kikinde (4:2) i Deliju iz Mokrina (5:3).
Rezultati iz 1939. i 1940. jasno pokazuju napredak novobečejskog fudbala. Popularnost kluba rasla je iz utakmice u utakmicu, a publika je dolazila sve brojnije. Ipak, materijalne prilike kluba ostale su skromne: igrači nisu primali platu, nije bilo trenera ni domara, a igralište je bilo neograđeno. Troškove održavanja klub je jedva pokrivao prihodima od ulaznica, dok je deo gledalaca često ulazio bez plaćanja.
U periodu 1939–1940. godine Zvezda je odigrala više utakmica nego ranijih godina: 16 u 1939. i čak 19 u 1940. godine. Klub je predstavljao značajan napredak u odnosu na prethodne sezone Jedinstva, ali zvanični plasmani u prvenstvu još nisu doneli veći pomak. U 1939. Zvezda je bila iza kikindskih klubova i Delije iz Mokrina, ali ispred onih klubova nad kojima je novobečejski fudbal uvek imao prednost.
Igra Zvezde bila je kombinatorna i tehnički dotjerana, ali rezultati su često izostajali zbog nedostatka iskustva i fizičke i psihičke spremnosti. Sezona je bila kratka zbog poplava igrališta, a mnoge prolećne utakmice igrane su bez adekvatne pripreme. U jesenjem delu prvenstva 1940. godine Zvezda je pokazala veći uspeh, zauzevši drugo mesto ispred Delije iz Mokrina. Iako je imala negativnu gol-razliku, a poslednju utakmicu izgubila katastrofalno u Kikindi (2:11), sezona je pokazala potencijal tima.
Rezultati i igre iz ovog perioda odražavali su trud igrača još od dečačkih dana, samoinicijativno i bez pomoći odraslih sportskih aktivista. Pitanje je kakvi bi bili rezultati da su ti mladi igrači od početka imali stručnog trenera.
Jedan od osnivača i najperspektivnijih igrača Zvezde bio je Stanimir, poznat po skromnosti i posvećenosti fudbalu. Trenirajući u dvorištu roditeljske kuće u Vranjevu, Stanimir je brzo postao ključni igrač tima, igrajući halfa ili centarhalfa. Bio je racionalan, promišljen i pošten igrač, posvećen kolektivu, koji je bolove i povrede podnosio stoicki. Nažalost, Stanimir je preminuo mlad, u dvadesetoj godini, ugasivši svetlu fudbalsku budućnost Novog Bečeja.
Tim Zvezde koji je izgubio utakmicu u Mokrinu protiv Delije sa 0:2 izgledao je ovako:
Stoje s leva na desno: Branislav Krstonošić, Đoka Vratan, Karči Burunka, Dušan Vlajovanov, Bogdan Boškov, Stevan Mojić, Bora Zavišić, Ivan Garčev, Bora Kovačev i Vladimir Kiprović.
Čuče: Eči Janković, Miša Glavaški, Stevan Jovčić, nepoznat, Ištvan Berta.
Komentari