Kamendin kao državno gazdinstvo do sredine XX veka (2. deo): Razvoj proizvodnje i promene u organizaciji imanja

Do kraja 1945. godine Kamendin je, prema navedenim podacima, raspolagao sa ukupno 1.906 katastarskih jutara oranične površine.

Radi upravljanja imanjem i organizovanja poljoprivredne proizvodnje, administrativno-operativno rukovodstvo i viši državni organi postavljali su i razrešavali rukovodeće i stručno osoblje.

Ministarstvo poljoprivrede Srbije uputilo je 13. oktobra 1945. godine na Kamendin administrativnog činovnika Ljubomira Živanovića. Međutim, već 27. novembra iste godine razrešen je dužnosti. U prijavi protiv njega, koju je sastavio Lazar Kolarski, navedene su ozbiljne zamerke na njegov rad i ponašanje:

„Neupotrebljiv je za određeni mu posao oko administracije i delovodnog protokola, jer najobičniji posao oko administracije i delovodnog protokola ne razume i vodi pogrešno, a pri tome je neuredan i neposlušan. Pored toga, traži stalno akontaciju na platu, koju odmah popije. Išao je u Novi Sad 19. ovog meseca da traži stvari koje su se zagubile prilikom seljenja, pa je tom prilikom ostao i drugi dan, gde je popio sav novac. Zatim je tražio na zajam od Ivana Marinkova, nameštenika Đoke Dunđerskog, 50 dinara, što je isto popio. Potom je sreo na ulici i mene, Lazara Kolarskog, i tražio na zajam 200 dinara, što mu ja nisam dao. Kada mu nisam dao, počeo mi je pretiti nekim, po njemu, nepravilnostima na imanju. Sa ovakvim čovekom nemoguće je raditi, te molim da se sa imanja ukloni što pre, jer mi je njegov stan potreban za drugog činovnika.”

Početkom januara 1946. godine sa imanja je premešten i Ivan Brand, koji je postao upravnik Pokrajinske poljoprivredne stanice za selekciju konoplje i kukuruza u Kulpinu. Na njegovo mesto postavljen je Lazar Jošanov, sa bruto platom od 5.200 dinara.

Jošanov je već u septembru iste godine otišao na odsluženje vojnog roka. Za upravnika Kamendina tada je postavljen inž. Marko Paunović iz Novog Sada, dotadašnji ekonom imanja.

Pored Paunovića, na imanju su radili sledeći službenici:

Od decembra 1945. do februara 1946. godine na Kamendinu je kao ekonom-rukovalac radio i Petar Jovanović, koji je zatim prešao u Kulpin.

Selekcija stoke i saradnja sa Vetserum zavodom

Prva selekcija stoke na Kamendinu obavljena je u leto 1946. godine. Tada su odabrana osnovna priplodna grla i uvedena u matične knjige.

Od naredne godine počela je i nabavka rasnih grla iz inostranstva. Iz Čehoslovačke je, na primer, kupljeno pet bikova i 46 junica. Svinje su se uglavnom gajile iz sopstvenog zapata.

Pored selekcije i tova, Kamendin je prvih posleratnih godina isporučivao svinje za potrebe Državnog Vetserum zavoda „Kamendin” u Novom Sadu. Taj zavod je od prvih dana po oslobođenju bio određen za preduzeće od posebnog saveznog značaja.

Zbog velike potrebe za proizvodnjom seruma, načelnik Odeljenja za poljoprivredu i šumarstvo B. Kostić naredio je krajem februara 1946. godine da se Vetserum zavodu isporuče sve svinje iz tova na Kamendinu koje su težile oko 130 kilograma. Bile su namenjene proizvodnji seruma protiv svinjske kuge, po ceni od 25 dinara za kilogram žive mere.

Do 1. decembra 1946. godine na Kamendinu je u tov stavljeno 350 svinja. Do 1. januara naredne godine pet je uginulo, 20 je izdvojeno iz tova, dve su zaklane za ishranu radnika, a 100 je predato preduzeću za otkup stoke. U tovu su krajem godine ostale 223 svinje.

Pregled ergele engleskih punokrvnih konja

Komisija Odeljenja za poljoprivredu i šumarstvo Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine AP Vojvodine obišla je Kamendin 21. januara 1947. godine. Zadatak joj je bio da utvrdi stanje zapata engleskih punokrvnih konja, o čemu je sastavila detaljan izveštaj.

Komisiju su činili:

• inž. Kamenko Ćirić, šef Odseka za stočarstvo Glavnog izvršnog odbora;
• inž. Milan Maksimović, referent istog odseka;
• Franja Marušić, veterinar;
• inž. Borivoje Rajković;
• inž. Branko Čolanović, upravnik ergele u Staroj Moravici.

U izveštaju je navedeno da se na Kamendinu nalazilo 37 engleskih punokrvnih kobila. U prenetom spisku zabeležena su sledeća imena i godine ždrebljenja:

Na imanju su bila i tri engleska punokrvna pastuva: Konzul, oždrebljen 1929, Komodo, oždrebljen 1939, i Moran, oždrebljen 1931. godine.

Komisija je predložila da se u ergelu polukrvnih konja u Staroj Moravici, radi povećanja matičnog zapata, prebace Honej, Kosovka, Rumba, Morana, Simplonida, Helvecija II, Dona, Hanuma i Bedevija. Kao razlog navedeno je da ne zadovoljavaju zahteve uzgoja engleskih punokrvnih konja, jer su davale potomstvo bez veće upotrebne vrednosti na trkama.

Zanimljivo je da su Honej, Rumba, Morana i Ružica bile potomci Idomeneusa, omiljenog konja Đoke Dunđerskog.

Pokrajinskoj ergeli u Hajdučici ustupljene su Hentalan i Rajtuto, radi proširenja matičnog zapata za uzgoj punokrvnih i polukrvnih angloarapskih konja.

Za prodaju su predložene Pepina, zbog jalovosti, jer se nije ždrebila od 1942. godine, i Parica, zbog deformacije kičičnih zglobova desne prednje noge.

Ostale kobile zadržane su na Kamendinu sve do pedesetih godina. Komisija je predložila da se za njihov pripust koriste Komodo i Konzul, iako nijedan nije u potpunosti odgovarao zahtevima za priplodnog pastuva. Zbog toga je istaknuta potreba da se razmotri uvoz punokrvnih grla iz Engleske.

Tokom sezone pripusta 1946. godine pripušteno je ukupno 29 kobila: Konzul je pripustio 22, Komodo četiri, a Moran tri. Ostale kobile nisu pripuštane jer su bile na trkama ili su već bile ždrebne.

Na kraju izveštaja komisija je ocenila da uslovi na Kamendinu više nisu zadovoljavajući za uzgoj engleskih punokrvnih konja. Pored dotrajalih štala, problem su predstavljale i ograničene mogućnosti ispaše. Predloženo je da se ispita mogućnost premeštanja ergele u Čib ili Staru Moravicu.

Ratarska proizvodnja i prinosi 1946. godine

Prema pregledu vezanom za oraničnu površinu od 1.906 katastarskih jutara krajem 1945. godine, raspored zasejanih površina bio je sledeći:

Ovi podaci pokazuju da je posle oslobođenja povećana proizvodnja kukuruza i krmnog bilja potrebnog za intenziviranje stočarstva. Nastavljena je i značajna proizvodnja graška kao sirovine za novosadsku fabriku „Kulpin”.

Ukupan prinos kukuruza na Kamendinu 1946. godine iznosio je 5.244 metričke cente. Od toga je 50 metričkih centi dato radnicima kao ris, odnosno naknada u naturi za berbu, dok je ostatak zadržan za potrebe imanja. Naveden je i prosečan prinos kukuruza u klipu od 15 metričkih centi.

Prinos ozime pšenice iznosio je ukupno 3.441 metričku centu, uz navedeni prinos od osam metričkih centi po jutru. Ozimog ječma navršene su 1.223 metričke cente, a naveden je prinos od 14 metričkih centi po jutru. Prinos jarog ječma bio je šest, a jare zobi 7,75 metričkih centi po jutru.

Niskim prinosima znatno je doprinela suša koja je vladala te godine, uz druge teškoće sa kojima se suočavala posleratna poljoprivreda Vojvodine.

U navedenim pregledima metrička centa označava 100 kilograma.

Proizvodnja tokom 1947. godine

Naredne godine kukuruz je gajen na 674 katastarska jutra. Obrano je ukupno 10.890 metričkih centi, od čega 9.399 prve i 1.491 druge klase. Posečeno je i 149.260 snopova kukuruzovine.

Sa 127 katastarskih jutara pod pšenicom sorte flajšman navršeno je 2.050 metričkih centi, uz prosečan prinos od 16,14 metričkih centi po jutru. Na 67 jutara pod sortom crveni kralj prinos je iznosio deset metričkih centi po jutru.

U pregledu za 1947. godinu navedeno je i da je ozima pšenica bila zasejana na 620 katastarskih jutara, sa prosečnim prinosom od 8,03 metričke cente po jutru.

Ozimi ječam gajen je na 150 jutara, sa prinosom od 8,77 metričkih centi po jutru, a jari ječam na 30 jutara, sa prinosom od 9,66 metričkih centi.

Sa 132 jutra pod jarom zobi navršene su 1.153 metričke cente. Prosečan prinos iznosio je 8,73 metričke cente po katastarskom jutru.

Od industrijskog bilja značajno mesto zauzimala je konoplja. Sa 267 jutara pod sortom flajš požnjeveno je 9.209 metričkih centi, uz prosečan prinos od 34,5 metričkih centi po jutru. Konoplja za seme gajena je na 70 jutara, sa prosečnim prinosom od 3,17 metričkih centi po jutru.

Krmno bilje i povrće za ishranu radnika

Kako je osnovna namena zavoda bila stočarska proizvodnja, velika pažnja posvećivana je gajenju krmnog bilja.

U pregledu proizvodnje navedene su sledeće površine i prinosi:

Sa 64 jutra pod ozimim stočnim graškom navršeno je ukupno 339 metričkih centi.

Za potrebe radnika na imanju su, prvih posleratnih godina i kasnije, gajene i povrtarske kulture. Krompir je zauzimao 20 katastarskih jutara, uz prosečan prinos od 31 metričke cente po jutru. Pasulj je gajen na 24 jutra, sa prinosom od 3,97 metričkih centi, dok je grašak za ljudsku ishranu zauzimao 50 jutara, sa prinosom od sedam metričkih centi po jutru.

Dolazak električne energije

U teškim posleratnim uslovima pristupilo se i poboljšanju života radnika na Kamendinu, kako stalnih tako i sezonskih.

Godina 1946. bila je posebno značajna jer je tada na imanje prvi put dovedena električna energija. Prema sećanjima starijih radnika, upaljena sijalica trebalo je da simbolizuje novu etapu u istoriji Kamendina.

Prelazak na plansku privredu

Obnova zemlje sprovođena je prvenstveno sopstvenim snagama, uz pomoć UNRE, veliko zalaganje i masovno učešće stanovništva. Nastojanje da se posledice rata što pre otklone, zajedno sa podrškom novim vlastima i njihovim merama, doprinelo je pripremama za prelazak na plansku privredu tokom 1946. godine.

Promene društvenih i svojinskih odnosa krajem rata i neposredno nakon oslobođenja sprovođene su različitim merama: konfiskacijom, sekvestracijom, oduzimanjem ratne dobiti, agrarnom reformom i kolonizacijom, otpisom seljačkih dugova i drugim postupcima. U njihovom sprovođenju država je, preko Komunističke partije i masovnih organizacija, imala sve snažniju ulogu.

Ta uloga nije se završavala promenom vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Smatralo se da država treba da organizuje proizvodnju i centralizuje raspodelu, što je bilo posebno značajno u još nerazvijenoj zemlji sa ograničenim mogućnostima akumulacije sredstava.

Eksproprijacijom i drugim merama jačao je državni sektor privrede. Poseban značaj imao je Osnovni zakon o državnim privrednim preduzećima, donet u avgustu 1946. godine. Njime je država u početnoj fazi razvoja socijalističkih odnosa dobila ključnu ekonomsku ulogu i stvorila organizacionu osnovu za sprovođenje Petogodišnjeg plana.

Oslanjajući se na sovjetska iskustva privrednog planiranja, zasnovana prvenstveno na ubrzanoj industrijalizaciji i elektrifikaciji, Komunistička partija Jugoslavije smatrala je da se nasleđena privredna i kulturna zaostalost može prevazići sprovođenjem prve jugoslovenske petoljetke.

Prvi petogodišnji plan i uloga Vojvodine

Narodna skupština usvojila je u aprilu 1947. godine predlog zakona o Prvom petogodišnjem planu za period 1947–1951. Prema izvornom tekstu, opšti zadaci za celu zemlju dobili su zakonsku formu 28. avgusta iste godine.

Plan je predviđao prevazilaženje privredne zaostalosti, postizanje ekonomske samostalnosti, jačanje odbrambene moći, podizanje opšteg blagostanja stanovništva i učvršćivanje i razvoj socijalističkog sektora. Naglašena je i potreba smanjivanja razlika u privrednoj razvijenosti pojedinih delova zemlje.

Osnova ubrzanog razvoja tražena je u izgradnji bazične industrije, koja je trebalo da omogući napredak drugih industrijskih grana, saobraćaja i poljoprivrede.

Posle saveznog plana usledilo je donošenje republičkih i pokrajinskih planova. Petogodišnji plan Narodne Republike Srbije donet je u junu 1947. godine.

Na osnovu saveznog i republičkog plana, kojima su određeni mesto i uloga Vojvodine u planskoj privredi, na Osmom zasedanju Narodne skupštine AP Vojvodine, 7. septembra 1947. godine, usvojen je i pokrajinski Petogodišnji plan sa konkretnim zadacima.

U svim planovima poljoprivreda je imala važnu ulogu u industrijalizaciji zemlje. Glavna pažnja posvećivana je unapređenju proizvodnje, povećanju obradivih površina i raznovrsnijem izboru kultura.

Osnovni zadatak poljoprivrede i „radnog seljaštva” bio je proizvodnja što većih količina hrane za radnike i ostalo gradsko stanovništvo. Poljoprivreda je trebalo i da snabdeva industriju sirovinama, uz nastojanje da se obezbede proizvodi za izvoz.

Planirano povećanje ratarske i stočarske proizvodnje

Prvim petogodišnjim planom AP Vojvodine predviđeno je da poljoprivredna proizvodnja u svim granama premaši nivo iz 1939. godine. Posebno su istaknuti hlebna žita, industrijsko i krmno bilje, povrće, mast, mleko i drugi proizvodi.

Planirano je povećanje zasejanih površina sa 1.668.000 hektara u 1939. na približno 1.700.000 hektara u 1951. godini.

Istovremeno je predviđeno smanjenje površina pod žitaricama za pet odsto u odnosu na 1939. godinu, u korist industrijskog bilja, naročito suncokreta, šećerne repe i konoplje.

Radi povećanja prinosa planirano je uvođenje melioracije, veće primene hemijskih sredstava i proširenje mašinskog parka. Do 1951. godine prinos pšenice trebalo je da dostigne 16 metričkih centi po hektaru, kukuruza 30, a ovsa 14 metričkih centi.

Plan je predviđao i povećanje broja i poboljšanje kvaliteta stoke. U odnosu na stanje iz 1939. godine, broj goveda trebalo je povećati za 24 odsto, svinja za 136, ovaca za 63, a živine za 33 odsto.

Posebna pažnja posvećena je ishrani stoke, povećanju površina pod krmnim biljem i veterinarskim merama za očuvanje zdravlja životinja. Veterinarska služba trebalo je prvenstveno da deluje preventivno, odnosno:

„Da unapred sprovodi razne profilaktične mere, a ne da učestvuje u gašenju požara tek onda kada se on razbukti.”

Prema podacima iz predloga odredaba o Petogodišnjem planu AP Vojvodine, zarazne bolesti izazvale su u stočarstvu tokom 1946. i do sredine 1947. godine gubitke od 38 miliona dinara. U istom prikazu posebno je navedena šteta od durine tokom 1946. godine, procenjena na oko 250 miliona dinara.

Ukupna planirana ulaganja u razvoj državnih poljoprivrednih imanja Vojvodine iznosila su 776 miliona dinara. Sredstva su bila namenjena izgradnji magazina, mlekara, staja za konje, ovce, goveda i svinje, silosa i živinarnika. Predviđena je i izgradnja radničkih stanova radi poboljšanja životnog standarda stalno zaposlenih na imanjima.

Poljoprivredna dobra od pokrajinskog značaja trebalo je da imaju važnu ulogu u ostvarivanju ovih zadataka.

Nova uprava i promene površine Kamendina

Rešenjem Glavnog izvršnog odbora AP Vojvodine od 18. oktobra 1947. godine osnovana je Glavna direkcija pokrajinskih poljoprivrednih imanja Vojvodine. Ona je preuzela celokupnu imovinu, prava i obaveze dotadašnje Pokrajinske uprave poljoprivrednih imanja.

Kamendin je u to vreme već raspolagao sa više od 3.000 katastarskih jutara zemljišta, znatno više od 723 jutra preuzeta 1945. godine. Površina imanja često se menjala, kako u ovom periodu tako i kasnije.

Prema iskazu ukupnih površina koji je Glavnoj direkciji uputio Milan Vukelić, u tom dokumentu naveden kao direktor zavoda, krajem 1947. godine primljeno je 1.795 katastarskih jutara oranice. Do početka 1948. godine imanje je raspolagalo sa 3.568 katastarskih jutara.

Promene veličine poseda bile su povezane sa stvaranjem većih državnih imanja u okolini, ali i sa ustupanjem zemljišta za druge namene.

U jesen 1947. godine deo zemljišta predat je Gradskom narodnom odboru Novi Sad i industrijskim preduzećima, među kojima je bio i „Novkabel”. Preduzeća su tu zemlju, preko sindikalnih organizacija, koristila kao radničke ekonomije i bašte.

Predaja imanja „Savez” u Sirigu

Dana 30. januara 1948. godine izvršena je primopredaja imanja „Savez” u ataru Siriga Gradskoj ekonomiji Sirig, prema uputstvima Poljoprivrednog odeljenja Glavnog izvršnog odbora AP Vojvodine.

Pokrajinski stočarski zavod „Kamendin” predstavljali su:

• Milan Vukelić, pomoćnik direktora;
• Jakov Živanović, referent ratarstva;
• Živa Đuragić, brigadir.

U ime novosadskih gradskih organa učestvovali su Lazar Bašić, predsednik odbora, Radivoj Radanov, poverenik Komunalno-tehničkog odseka, i Vjekoslav Vjelman, geometar. Gradsku ekonomiju Sirig predstavljao je direktor Veljko Kovačević.

Primopredaja je izvršena na osnovu zatečenog stanja i inventara od 31. oktobra 1947. godine, uz navođenje knjigovodstvene vrednosti predatih objekata, nepokretnosti i pokretnosti.

Sačuvani zapisnik pruža detaljan uvid u površinu zemljišta, stanje zgrada, opremu, zalihe i položaj radnika. U nastavku su njegovi podaci preneti uz jezičko i pregledno uređivanje.

Zemljište i zasejane površine predatog imanja

Ukupna površina zemljišta iznosila je 1.222 katastarska jutra, raspoređena na sledeći način:

U vreme primopredaje zabeleženo je 250 katastarskih jutara pod pšenicom, 12 pod ozimim ječmom i 54 pod starom lucerkom.

Preostalo zemljište prve i druge klase bilo je uzorano do dubine od osam cola, osim 13 katastarskih jutara koja nisu bila uzorana.

Stambena zgrada i uslovi stanovanja

Predato imanje imalo je jednu stambenu zgradu sa 14 radničkih stanova. Svaki se sastojao od jedne sobe, kuhinje i špajza.

U istoj zgradi nalazio se upravnikov stan sa kuhinjom, špajzom, predsobljem i tri sobe, kao i stan ekonoma-nastojnika sa kuhinjom, špajzom, predsobljem, dve sobe i klozetom. Jedna soba služila je kao kancelarija.

Zgrada je bila građena od tvrdog materijala i pokrivena crepom. U 14 radničkih stanova podovi su bili zemljani, dok su kancelarija i stanovi upravnika i ekonoma imali podove od dasaka.

Nedostajalo je 25 gornjih, manjih prozorskih krila, 24 donja krila i staklo u 95 okana. Komisija je ocenila da su vrata i prozori toliko dotrajali da više nisu mogli odgovarajuće služiti svojoj nameni, odnosno da su se mogli koristiti još samo kratko vreme.

Poljoprivredne zgrade prema zapisniku

Primopredajom su obuhvaćeni sledeći objekti:

1. Štala za goveda, 60 × 10 metara. Građena je od cigle, pokrivena crepom i imala je tavan od dasaka. Bila je u lošem stanju i mogla se koristiti samo za smeštaj suncokreta i zobi. Sredinom štale prolazila je široka, ciglom popločana staza kojom su mogla prolaziti kola. Ležišta za stoku bila su od nabijene zemlje, a valovi od betona. Kapacitet štale bio je 100 grla goveda. Imala je komoru za pripremu hrane veličine 6 × 10 metara, kojoj je pretilo urušavanje. Cela štala i vrata bili su dotrajali.
2. Konjska štala, 50 × 7 metara. Imala je tri odeljenja i prostoriju za amove pod istim krovom, sa kapacitetom za 30 konja. Građena je od cigle i pokrivena crepom. Drveni valovi bili su u lošem stanju, a pod od nabijene zemlje. Tavan od dasaka mogao se koristiti za seno. Na ovoj i prethodno navedenoj štali nedostajalo je ukupno 80 prozorskih stakala. Zgrada je ocenjena kao slabo očuvana.
3. Šupa u produžetku konjske štale, 38 × 8 metara. Građena je od tvrdog materijala i dasaka, pokrivena crepom, bez tavana, sa zemljanim podom i dvojim vratima. Bila je u lošem stanju.
4. Kovačko-kolarska radionica, 8,5 × 6 metara. Građena je od cigle, pokrivena crepom, sa zemljanim podom i tavanicom od štukature. Vrata su bila zapuštena, a dva prozora bez stakala.
5. Priručni magazin, 10 × 7 metara. Građen je od cigle, pokriven crepom, sa tavanicom od štukature. Pod od dasaka bio je u dotrajalom stanju. Vrata su bila zapuštena, a prozori trošni, bez dva krila.
6. Staja za prašenje krmača sa kuhinjom za pripremu hrane, 35 × 7 metara. Imala je jednu ispravnu i 18 neispravnih kutrica. Građena je od cigle, pokrivena crepom, sa podom od cigala i tavanicom od dasaka pogodnom za smeštaj sena. Kuhinja nije imala furunu, ali je imala dva betonska bazena.
7. Magazin za smeštaj hrane, 28 × 10 metara. Građen je od tvrdog materijala, pokriven crepom, sa tavanicom i podom od dasaka i stepenicama za pristup tavanu.
8. Niski svinjac sa popločanim oborima, 22 × 6 metara. Građen je od cigle i pokriven trskom. Obori su bili popločani ciglom.
9. Šupa za hranjenje svinja, 21 × 6 metara. Istočna strana bila je zidana ciglom, dok su ostale tri bile otvorene. Krov je bio od trske, a pod od cigala. Šupa je bila dotrajala i neupotrebljiva.
10. Kuhinja za pripremu hrane svinjama, 5 × 7 metara. Ocenjena je kao potpuno neupotrebljiva.
11. Svinjac sa oborima, 22 × 6 metara. Bio je bez krova i potpuno neupotrebljiv.
12. Veliki obor za tov svinja, 29 × 13 metara. Imao je dva odeljenja i tri obora. Građen je od tvrdog materijala i pokriven istrošenom trskom. Na oborima su nedostajale sve daske i vrata. U njima su se nalazila dva betonirana bazena za vodu.
13. Živinarnik, 14 × 2 metra. Imao je dva odeljenja. Pretio mu je pad i bio je neupotrebljiv.
14. Mala ledara. Bila je pokrivena trskom, potpuno porušena i neupotrebljiva.
15. Mali podrum, 4 × 2 metra. Građen je od tvrdog materijala, pokriven crepom, sa zemljanim podom.
16. Dve peći za pečenje hleba. Građene su od tvrdog materijala i bile su ispravne.
17. Dva klozeta sa tri odeljenja.
18. Svinjac sa šupom. Bio je istrošen i sklon urušavanju.
19. Svinjac za čeljadske svinje, 17 × 3 metra. Imao je osam odeljenja, bio je građen od cigle, pokriven trskom i imao je zemljani pod.
20. Svinjac za čeljadske svinje sa dva odeljenja. U prenetom zapisniku uz ovu stavku navedene su dve različite dimenzije: 5 × 3 i 28 × 7 metara. Opisan je kao objekat od cigle, pokriven trskom.
21. Svinjac za čeljadske svinje, 28 × 7 metara. Imao je 12 odeljenja, bio je građen od cigle i pokriven trskom.
22. Drvena sušara. U zapisniku je navedeno da ne postoji.
23. Šupa za goveda sa oborom, 15 × 6 metara. Tri strane bile su zidane ciglom. Krov od trske bio je u lošem stanju.
24. Čardak za kukuruz, 100 × 2 metra. Bio je postavljen u pravcu sever–jug, pokriven crepom i u ispravnom stanju.
25. Četiri bunara. Bili su zidani ciglom i zaliveni cementom.

Oprema i kovački alat

Od mrtvog inventara predati su:

• jedna upotrebljiva kolska vaga, kapaciteta 3.000 kilograma;
• jedna zaprežna sejalica za žito marke „Unicum”, sa 16 lula, broj 183.609.

U kovačkoj radionici izvršena je primopredaja sledeće opreme i alata:

• jedne mašine;
• jednog nakovnja;
• četiri čekića;
• tri ručna čekića;
• šest ručnih steklji;
• 15 komada sitnog alata;
• dve najglazne;
• jednog šrafstuga;
• jednih snajcangli;
• dva vendajzla;
• četiri ključa;
• četiri turpije;
• jedne bor-mašine;
• šest drvenih burgija;
• šest klešta za vatru;
• potkivačkog alata.

Volovi i zalihe stočne hrane

Novom imanju ustupljena su 22 vola, uz obavezu da se do 1. avgusta 1948. godine vrate Kamendinu u istoj kondiciji u kojoj su predati.

Od zaliha stočne hrane predati su:

• jedna kamara ječmene slame, približno 15.000 kilograma;
• jedna kamara slame od graška, približno 15.000 kilograma;
• jedna kamara pleve od graška;
• dve kamare pleve od ječma;
• 22 kupe kukuruzovine, odnosno 10.000 snopova.

Posebni uslovi primopredaje i položaj radnika

Komisija je sporazumno utvrdila i posebne uslove primopredaje.

Kamendin se obavezao da tokom februara obezbedi hleb za ishranu stalnih radnika na imanju Sirig, uz naknadni obračun sa Gradskom ekonomijom Sirig.

Sve obaveze koje su se odnosile na imanje Sirig do 31. januara 1948. godine snosio je Pokrajinski stočarski zavod „Kamendin”.

Stalni radnici imanja Sirig sa 31. januarom prestali su da budu zaposleni Kamendina i prešli su u Gradsku ekonomiju Sirig, pod istim ugovornim uslovima pod kojima su do tada radili. Pred komisijom su izjavili da pristaju da nastave rad kod novog poslodavca.

Seme, veštačko đubrivo i druga roba planirana za Sirig, koju je Kamendin već primio, trebalo je da budu predati Gradskoj ekonomiji Sirig. Kamendin je imao pravo da naplati vrednost robe i troškove njenog transporta.

Sve prostorije imanja Sirig trebalo je isprazniti najkasnije do 5. februara 1948. godine, osim tavana iznad kravske štale i čardaka. Kamendin se obavezao da i te prostorije oslobodi u najkraćem roku.

Celokupna količina stajskog đubriva zatečena na imanju pripala je Gradskoj ekonomiji Sirig.

Prenos osnovnih sredstava navedenih u zapisniku trebalo je izvršiti prema propisima odgovarajuće uredbe, po knjigovodstvenoj vrednosti evidentiranoj kod Pokrajinskog stočarskog zavoda „Kamendin”.

Zapisnik je sastavljen u četiri istovetna primerka. Po jedan je predat Kamendinu, Gradskoj ekonomiji Sirig, Poljoprivrednom odeljenju Glavnog izvršnog odbora AP Vojvodine i Gradskom narodnom odboru Novi Sad.