Branko Petrović došao je u Novi Bečej kao već školovan fudbaler. Do Drugog svetskog rata igrao je u podmlatku novosadske Vojvodine, gde je važio za jednu od najtalentovanijih nada ovog kluba.
Skoro je nemoguće započeti njegovu biografiju bez rečenice: bio je izuzetan čovek. Kakav je bio na ulici i u privatnom životu, takav je bio i na fudbalskom igralištu – miran, tih, skroman, a iznad svega dobroćudan. Čovek se prosto zapita otkud u takvom karakteru toliko talenta i radne energije da je u relativno mladim godinama postigao i naučio gotovo sve što se tada u našem fudbalu moglo znati.
Ne znam da li je bio omiljeniji kod svojih drugova u ekipi ili kod publike. Njega nisu poštovali samo igrači Zvezde poreklom iz Novog Bečeja, već i svi oni koji su u to vreme igrali u Zvezdi, a prethodno se afirmisali kao vrsni fudbaleri u Pančevu, Beogradu i Kikindi.
Plemeniti karakter i izuzetna fudbalska veština obezbeđivali su mu nezamenljivo mesto leve polutke, ne samo u tada najjačem timu Zvezde, već i u reprezentaciji Banata. Sa reprezentacijom Banata učestvovao je 1943. godine na jubilarnom turniru beogradske Jugoslavije, organizovanom povodom tridesetogodišnjice njenog postojanja. Za vreme okupacije Jugoslavija je nosila naziv SK 1913.
Prostor mi ne dozvoljava da iznesem sve svoje lepo mišljenje o Branku Petroviću, ali ću zato smelo reći da se još dugo neće pojaviti takav sportista u Novom Bečeju. Za novobečejske prilike on je značio isto ono što je Rajko Mitić značio za Beograđane – i ne samo za njih.
Branko je bio igrač protiv koga navijači Zvezde gotovo nikada nisu negodovali niti mu na bilo koji način zamerali, čak ni kada je bio indisponiran za igru. Bio je mezimac Novog Bečeja i njega su svi razumeli i praštali mu čak i onda kada na terenu nije bio onakav kakvog ga je publika zavolela.
Kao igrač raspolagao je izuzetnom fudbalskom veštinom. Loptu koju je „primao“ umeo je da potpuno umiri, i to na najbrži mogući način, a zatim je precizno prosledi saigraču. Znao je da na najmanjem prostoru primi i odmah preda loptu tako da njegov saigrač nije imao nikakvih teškoća da je obuzda, već je mogao jednostavno da nastavi akciju ka protivničkom golu ili da sa njom praktično „ušeta“ u gol.
Bio je majstor za stvaranje prilika svojim napadačima i u tom pogledu mu gotovo niko nije bio ravan. Ali Branko nije samo stvarao prilike drugima za postizanje golova. Njegov snažan i precizan udarac umeo je da iznenadi mnoge golmane, pa i one najbolje iz beogradskih klubova.
Dokle god je igrao, bio je nezamenljiv. Nikada nije dolazio u sukob sa svojim saigračima, a ni sa protivničkim igračima. Čak su ga i protivnici poštovali. Ako bi neko na njega grubo nasrnuo, Branko bi ga svojom dobroćudnošću „razoružao“, pa je gotovo redovno dolazilo do iskrenog drugarskog izvinjenja.
Branko je bio odličan drug, omiljen među svojim saigračima i ljubimac publike. Njegova fudbalska veština, ali još više njegov karakter i ljudskost, učinili su ga jednom od najvoljenijih ličnosti novobečejskog fudbala.
Komentari