Kamendin kao državno gazdinstvo do sredine XX veka (3. deo): Obnova imanja, život radnika i priznanja

Detaljan primopredajni zapisnik imanja u Sirigu, predstavljen u prethodnom nastavku, pokazuje u kakvom su stanju bile njegove zgrade. Slična situacija vladala je i na Kamendinu tokom prve godine uvođenja planske privrede. Dotrajalost stambenih i privrednih objekata uslovila je potrebu za značajnijim investicionim ulaganjima u narednim godinama.

Krajem 1947. godine stanje stambenih objekata i kancelarija na Kamendinu bilo je sledeće:

Popis privrednih objekata obuhvatao je:

Na imanju je bilo i 18 bunara zidanih ciglom.

Navedeni podaci pokazuju da je znatan deo objekata izgrađen krajem XIX veka, u vreme kada je Laza Dunđerski bio na vrhuncu svoje ekonomske moći. Pojedine zgrade bile su još starije i poticale su iz vremena kada je Kamendin pripadao porodici Gorjup.

Uprkos dotrajalosti objekata, radni entuzijazam i želja za obnovom zahvatili su radnike Kamendina već od oslobođenja, a naročito tokom prve godine sprovođenja Petogodišnjeg plana.

Kamendin među najboljim državnim imanjima

U novembarskom takmičenju 1946. godine Kamendin je zauzeo treće mesto među državnim imanjima u Jugoslaviji.

Posle Prvomajskog takmičenja, Takmičarska komisija Centralne uprave Saveza poljoprivrednih radnika Jugoslavije proglasila ga je 1. juna 1947. godine najboljim poljoprivrednim imanjem u zemlji.

Radnici i službenici Kamendina preuzeli su pojedinačne i kolektivne obaveze i pozvali ostala poljoprivredna imanja na takmičenje. Posebno dobre rezultate donelo je uvođenje brigadno-desetinskog sistema rada, u kojem su poslovi raspoređivani između brigada i manjih radnih grupa — desetina.

Mašinsko odeljenje premašilo je normu tokom prolećnog oranja za više od 50 odsto. Radnici su dobrovoljno pomagali i nekadašnjim agrarnim interesentima u Sirigu kojima je nedostajala zaprega.

Sa tri traktora i 40 zaprega, Kamendinci su tokom aprila poorali više od 100 katastarskih jutara zemlje, pomažući Sirižanima da na vreme ostvare plan setve. U tim poslovima naročito se istakao Šandor Kalapoš.

Tokom Prvomajskog takmičenja na imanju je posađeno i 1.837 sadnica, čime je znatno ulepšan njegov krug. Zabeležena su 20.184 dobrovoljna radna časa u proizvodnji i još 1.215 časova namenjenih obnovi zemlje.

Poseban značaj imalo je uvođenje proizvodnih savetovanja, na kojima su radnici zajedno sa upravom sastavljali plan rada. U takvoj praksi prepoznavali su se prvi začeci kasnijeg radničkog samoupravljanja.

Kamendin u reportaži Jelene Petrović

O Kamendinu i promenama u životu njegovih radnika pisala je Jelena Petrović u prvomajskom broju Slobodne Vojvodine iz 1947. godine. Njena reportaža nosi izražen ideološki i publicistički ton svog vremena, ali istovremeno čuva imena radnika, pojedinosti o organizaciji rada i opise svakodnevice na imanju.

U nastavku je preneta uz pravopisno i interpunkcijsko uređivanje:

„Nekada su putnici, kada su prolazili pored Siriga u Bačkoj, često okretali glavu u pravcu velikog, u zelenilo sakrivenog salaša, da vide kako izgleda bogataško imanje. Ali od gustog zelenila salaš se nije mogao videti, a znojavi, preplanuli i pogrbljeni ljudi, koji su po ceo dan radili na nedoglednim poljima oko salaša, bili su sumorni i ćutljivi.

Nisu mnogo pričali o svom životu, jer su ih posednici još od malih nogu naučili da strepe za svoje znojem stečeno parče hleba, da trpe i ćute. Sa salaša nikuda nisu odlazili, a priče susednih salašara nisu bile veselije od onih koje bi i oni o svom životu mogli da ispričaju. Svuda se isto živelo. Jedni su patili da bi drugi mogli udobno i lepo da žive.

I ovi bedom ubijeni ljudi služili su i dalje Dunđerskog, natapali njegove njive svojim znojem i noću, u svojim vlažnim, oniskim sobama, razmišljali kako je teško biti bespomoćan i večno nositi u sebi neiskazano ogorčenje.

A kada je preko bačkih polja prohujao vihor rata, dojučerašnje sluge i salašarski nadničari osetili su da se dogodilo nešto veliko, nešto što je teško odmah shvatiti. Od zapuštenog velikog salaša, u koji je gazda retko svraćao jer je imao lepših, postalo je državno imanje, a od bespravnih slugu — ljudi koji kroz rad ostvaruju svoju životnu radost, saznaju o boljem životu i izrastaju u ljude stvaraoce.

Na velikom zadatku našli su se poljoprivredni stručnjaci državnog dobra ‘Kamendin’ i poljoprivredni radnici. Otpočela je bitka protiv svega što je još donedavno od rada stvaralo tegobu, a od radničkih života nevesele istorije o životima ‘malih ljudi’.

Kad je državno dobro ‘Kamendin’ počelo da radi, salaš je bio zapušten, imanje obrađivano bez plana, te su se svi zadaci koji su se postavili pred upravu i radnike činili podjednako važni i neodložni. A sve se nije moglo odjednom postići.

Jedino rešenje bilo je — stvoriti plan i onda uporno i nesebično raditi i zalagati se za izvršenje svega što je u tom planu predviđeno. Uprava imanja i radnici tako su i uradili i zato sada već mogu da govore o svojim radnim uspesima i o svojim novim namerama.

Sada je sav rad na imanju organizovan po brigadnom sistemu. Svaka desetina zna svoj posao, svaki radnik svoju dužnost. Ne radi se više bez reda i plana kao nekada, kada se radilo samo zato što je svaki radnik znao da postoje još hiljade takvih radnika koji svoju snagu prodaju za parče hleba i da gazda nikada mnogo ne premišlja kad naumi da otpusti nekoga.

Rad je postao čast pojedinca i ponos zajednice i zato su radnici, uz pomoć poljoprivrednih stručnjaka sa imanja, stvorili norme da bi po radu mogli svakom pojedincu da daju mesto koje zaslužuje.

Svakoga dana izlazio je u polje i poljoprivredni stručnjak i beležio koliko koji radnik može da uradi. A oni su se takmičili, vredno su radili da bi u časovima odmora, sedeći pognuto nad sveskom poljoprivrednog stručnjaka, mogli da mu pomognu da utvrdi normu. Predlagali su, savetovali se…

I onda, kada su jednog dana bile određene norme za sve vrste poslova i kada je starom radniku Franji Horvatu saopšteno da je postao brigadir i kakvu će od sada dužnost imati, on se zagledao u čudu. Kako će on, koga nikada niko ni za šta nije pitao, moći da daje svoje ocene o radu ljudi i kako će umeti da vodi debele šarene knjige koje su mu dali?

No, po prijateljskom stisku ruke upravnika, razumeo je da se na njega računa, da se od njega mnogo očekuje. Tek tada je primetio da se i nekadašnji salaš, na kome već desetak godina radi, mnogo promenio. Radnički stanovi su okrečeni i čisti, umesto blatnjavog i izlokanog dvorišta pred stanovima je sada park ukrašen rundelama u obliku petokrake zvezde, a radnička deca pevaju o Titu…

Sada je na imanju ostalo da se poseje još svega nekoliko jutara kukuruza koji je dugo proučavan u laboratorijama Ogledne stanice u Novom Sadu. Ukrštanjem Flajšmana i Bankuta treba da se dobije jedna nova vrsta kukuruza koja će imati osobine najpogodnije za ovdašnju klimu.

I sada se prvi put razmnožava ovo heterotično seme na imanju državnog dobra ‘Kamendin’, pod nadzorom jednog inženjera agronomije, a seju ga radnici imanja.

Tu, za jednom sejalicom, jeste i Anuška Klipec, plavokosa Slovakinja koja već godinama radi na imanju, ali koja se nikada nije isticala u radu kao sada. Anuška je jedan od najvrednijih radnika na imanju i brigadir ima mnogo pohvala za nju. No ni drugi neće da izostanu iza Anuške. Svaki se trudi da uradi koliko najviše može…

Na imanju radi i vredna Mara Kavgić, koja je tu od svoje dvanaeste godine. I ona sada ima svojih radosti. Još kao dete čuvala je na imanju gazdine svinje, posle je vodila konje, a sada joj je dodeljen posao na koji je toliko ponosna. Ona radi na sejalici i takmiči se sa svojim drugovima i drugaricama.

Ona uviđa da se sada na nekadašnjem gazdinom salašu drugačije živi, da su ljudi veseliji, pristupačniji i življi. Još uvek su za Maru ceo njen svet ta polja u kojima radi, ‘Kamendin’ na kome je odrasla.

Ali ona sada sa uzbuđenjem očekuje prvomajsku proslavu, jer će tada prvi put otići u grad, videti velike kuće i nove ljude, podeliti sa njima veliku, još nepoznatu i nedoživljenu radost.

A na parolama koje će radnici ‘Kamendina’ odneti na prvomajsku proslavu ima i Marinog znoja i radosti. Sa ponosom će i ona ići pod velikim parolama na kojima su radnici ‘Kamendina’ zabeležili svoje uspehe.

Oni su normu oranja premašili za 20 odsto i završili ga pet dana pre predviđenog roka, a plan setve premašili za deset odsto i završili je četiri dana pre predviđenog roka.

A pored toga, imena najvrednijih radnika sa ‘Kamendina’ neće ostati zaboravljena u brigadirskoj knjizi Franje Horvata: Anuška Klipec, Ištvan Mađar, Đerđ Klipec, Lajoš Burnus, Jožef Madi, Eržebet Dobrotko i Ferenc i Eržebet Horvat gordo će koračati pored svojih mašina i saznaće koliko su cenjene i voljene njihove ogrubele, žuljevite ruke, koje su od zapuštenog salaša izgradile ugledno dobro, a od zakorovljenih polja njive na kojima je nabujala, ozelenela pšenica.

A na državnom grbu koji radnici ‘Kamendina’ izrađuju od raznih semena nisu zabeležene tužne istorije obespravljenih, već velika i nova životna radost ljudi koji su kroz rad osetili svoje velike stvaralačke moći i koji snagom svojih žuljevitih ruku krče puteve ka boljoj budućnosti.”

Opismenjavanje radnika i otvaranje škole

Sredinom 1947. godine na Kamendinu je organizovan tečaj opismenjavanja koji je obuhvatio svih 34 nepismenih stanovnika imanja.

Posebno značajno bilo je otvaranje četvororazredne osnovne škole. O tome je Sava Soldatović pisao u Slobodnoj Vojvodini 28. decembra 1947. godine:

„U jednom od niza stanova živi i porodica brigadira Jožefa Molnara, kome je povereno odgajivanje svinja. Mnogobrojna je to porodica, sa mnogo dece, kao što je slučaj i kod većine ostalih. Pored oca, na imanju je zaposleno još troje starije dece. Omaleni, plavokosi Đerđ, ili Đurika, kako ga svi zovu, ide u drugi razred.

‘Pre nismo imali školu’, odgovara mališan slobodno i bistro gledajući svojim krupnim plavim očima.

‘Ranije se niko za nas nije brinuo’, produžuje njegov otac. ‘A sada sva naša deca idu u školu, i to ovde na imanju.’

Ranije je malo koje dete poljoprivrednih radnika dospevalo do škole. Njihov životni put bio je isti kao i njihovih očeva: detinjstvo na zabačenom salašu i iscrpljujući rad u najranijim godinama, da bi najzad postali i ostali biroši. A danas su Jovu Sforcana i Jožefa Alađija poslali u poljoprivrednu školu.

Najbolji radnici na imanju proći će kroz kurseve za brigadire i desetare. Malog Đerđa otac namerava da školuje. ‘Neka nauči više nego što sam ja mogao’, veli on, a tako isto misle i mnogi drugi roditelji.

Kada je bilo u pitanju da njihova deca pohađaju školu u Sirigu, oni se s tim nisu složili. Zašto ne bi imali školu na svom imanju?

U sporazumu sa upravom imanja, za najkraće vreme mala prostorija između magacina i radionice pretvorena je u učionicu. Tako je proradila škola u samom centru imanja i ubrzo, u nedostatku doma kulture, postala kulturno-prosvetni centar celog radnog kolektiva.

Kroz ovu učionicu svakodnevno prođe oko 25 đaka od prvog do četvrtog razreda. Plave, smeđe i crnomanjaste dečje glave pažljivo slušaju učiteljicu Ilonku Špic.

U školi se, pored drugih predmeta, čuju pesme i recitacije o Titu, čita se pionirska štampa, a crtanke malih osnovaca pune su crteža o velikom delu Narodne omladine — Omladinskoj pruzi Šamac–Sarajevo.

Katica Grizer, Đerđ Molnar i Jožef Turi najbolji su đaci, kako pokazuje takmičarska tabla sa imenima svih učenika.”

Električno osvetljenje, radio i prve filmske projekcije

Uvođenje električnog osvetljenja na imanju i u radničkim domovima značajno je promenilo svakodnevni život. Na Kamendinu je bilo 16 radio-aparata, a od Prvog maja 1947. godine počele su i filmske projekcije.

Radnik Mihalj Kelemen je, dajući svoj prvi intervju za novine, sa oduševljenjem izjavio:

„Sada u našim stanovima imamo električno osvetljenje, a za prvomajsku proslavu doneće nam iz Novog Sada bioskop. Svi smo toliko nestrpljivi da vidimo kako je to.”

Do kraja 1947. godine priredbe na imanju održavane su pod vedrim nebom. Tokom novembarskog takmičenja omladinci su dobrovoljnim radom preuredili deo nekadašnje staje engleskih punokrvnih konja u dvoranu sa pozornicom.

Sava Soldatović zabeležio je:

„U njoj omladina svako veče, posle završenog rada, uvežbava program za priredbe koje će se održati ovih dana. Ne smeta im što je pozornica gola, što nema zavesa i što nekoliko pokrovaca zamenjuje kulise. Nabaviće oni i to, a glavno je da program bude što bolje spremljen.

Za to se naročito zalažu Ištvan Turai, Ištvan Horvat, Mihalj Hancko i drugi, kao i članovi tamburaškog orkestra koji učestvuju u svakoj priredbi.”

„Crveni kutić” i kulturno-prosvetni rad

Ideološkom i prosvetnom radu na Kamendinu posvećivana je značajna pažnja. Sindikalna podružnica opremila je posebnu prostoriju, takozvani „crveni kutić”.

Tu su se čitale novine i zajednički razmatrali tekstovi različitih uredaba. Prostorija je imala i oko stotinu knjiga na srpskohrvatskom, mađarskom, slovačkom i drugim jezicima.

Škola, sindikalna čitaonica, filmske projekcije i omladinske priredbe postali su važan deo društvenog života imanja.

Organizacija rada i razvoj stočarstva

U istom članku iz decembra 1947. godine Soldatović je opisao proizvodnju, organizaciju rada i izgled Kamendina:

„Glavni zadatak Stočarskog zavoda ‘Kamendin’ jeste stočarstvo. Iako još nisu stvoreni svi uslovi za intenzivniji rad, zahvaljujući dobrom stručnom rukovodstvu i zalaganju celog radnog kolektiva, Kamendin već sada može da služi kao uzor.

Imanje zasad radi i u grani ratarstva i proizvelo je veće količine raznog sortnog semena. U stočarstvu se, stalnim odabiranjem raspoloživih grla sa najboljim osobinama, dobijaju grla za priplod. U najskorije vreme zavod treba da dobije 200 rasnih krava koje će mu poslužiti za dalji rad u ovom pravcu.

Tada će do sada proizvedena grla biti prebačena na druga državna imanja kojima stočarstvo nije glavni zadatak.

Ono što ovo imanje naročito izdvaja od većeg broja drugih jeste mali broj službenika, dobra organizacija rada i najtešnja saradnja svih članova kolektiva u svakom poslu. Iako ima tri do četiri službenika, administrativno i knjigovodstveno poslovanje je ažurno. Tako se dobro odvija i sav ostali rad, raspoređen na brigade stalnih i sezonskih radnika.

Belo okrečeni obori, prostrane šupe za smeštaj mašina i alata, magacini, staje za radne konje i goveda, radionice, radnički stanovi i kancelarije — sve to, poređano u obliku dva izdužena pravougaonika, sačinjava središte u kome živi i radi jedan od najboljih poljoprivrednih radnih kolektiva u našoj zemlji, kolektiv Stočarskog zavoda ‘Kamendin’.

Jedan od najboljih ne samo po uspehu u proizvodnji nego i po novom načinu rada i života koji se stvara.

Imanje ima sedam radnih brigada. Četiri su stalne, a tri sezonske. Sezonske brigade sačinjavaju poljoprivredni radnici iz okolnih mesta sa kojima imanje već sada ima sklopljene ugovore. Na taj način rešeno je pitanje radne snage za obavljanje pojedinih poljoprivrednih poslova na oko četiri hiljade jutara zemljišta.

Ako nekoga interesuje sadašnjica ili budućnost ovog imanja, nije potrebno da o tome pita nekog od rukovodilaca: ni čika Marka Paunovića, direktora koji je i pored svojih godina već u prvi osvit na poslu, ni njegovog pomoćnika Milana Vukelića, ni veterinara, ni ekonoma.

Neka se samo uputi kroz imanje: naići će na sekretara podružnice Mihalja Benea ili na predsednika Mihalja Tota, na učiteljicu ili na nekog od brigadira. Svako od njih zna kako je ovde bilo ranije, vidi kako je sada i uveren je da će uspeti da ostvare i ono što je zasad još u planu. To što hoće da postignu poznato je svakome od njih, jer su svi članovi jedinstvenog kolektiva…

Pored toga što je poboljšan kvalitet proizvoda, postignute su i velike uštede semena i stočne hrane u setvi, odnosno u ishrani stoke.”

Obnova objekata i izgradnja pristupnog puta

Soldatovićev opis svedoči i o radovima na obnovi imanja:

„Nestaju stare, nepodesne ekonomske zgrade, a dižu se nove. Uređeno je moderno prasilište i poseban obor sa boksovima za priplodna grla. Staje su popravljene i postavljen je uređaj za pojenje krava u samoj prostoriji.

Preuređene su i proširene šupe za smeštaj mašina i alata, napravljeni magacini, radnički stanovi i druge zgrade. I najzad, ponos celog radničkog kolektiva, cigleni put dug 1.800 metara, završen dobrovoljnim radom, spaja imanje sa državnim putem za Sirig i internacionalnim putem.

‘Sada smo spojeni sa celom zemljom’, ističe jedan radnik ponosno. Drugi sa vidnim zadovoljstvom pričaju da će uskoro sa najviše zgrade na imanju zablistati crvena petokraka i da će se ime njihovog preduzeća moći čitati izdaleka.

Najveći deo novih gradnji i prilagođavanja starih zgrada sadašnjim uslovima gazdovanja imanje je izvršilo u sopstvenoj režiji i dobrovoljnim radom celog radnog kolektiva.

Od kolike je važnosti snalažljivost u radu najbolje se može videti na primeru Kamendina. Radni kolektiv ovog imanja do sada je uspeo da svaku svoju zamisao ostvari, i pored teškoća na koje je nailazio.

Stari materijal, cigle, crep i građu sa polusrušenih salaša radnici su preneli na imanje i sve korisno upotrebili za doziđivanje, preziđivanje i popravku postojećih zgrada.

Vredi videti kako se uz dobru volju i snalažljivost od šupe stvaraju magacin i radionica, a od sobička učionica.

‘Najviše nas u radu koči pitanje materijala, inače bismo do sada imali i dom kulture i nove staje. Ovako se pomažemo kako znamo — od starog materijala gradimo nove zgrade…’”

Stanovanje, zarade i snabdevanje radnika

U reportaži su opisani i uslovi stanovanja porodica stalnih radnika:

„Porodice stalnih radnika smeštene su u stanove koji se nižu jedan do drugog u dve dugačke zgrade. Nekada kao urasli u blatište, jer se za njih niko nije starao, danas su čisti, okrečeni, sa električnim svetlom u sobama i kuhinjama i povezani pločnikom sa svim drugim delovima imanja.

Daleko je to od onoga što je u planu da se učini. Kada budu dovršene nove staje koje se grade, počeće se zidati novi radnički stanovi.

Većina stanova sastoji se od sobe, kuhinje i ostave. Svuda je najjednostavniji nameštaj: sto, stolice, orman, visoki kreveti sa belim, nabijenim dunjama i jastucima. Sve je čisto, uredno i sasvim jednostavno. Na ponekom prozoru saksija sa cvećem.

Prilike u kojima sada žive stalni radnici imanja nisu kao u prošlosti… Danas su uslovi za život sasvim drugačiji: zakonom određeno radno vreme i nagrade, socijalno osiguranje, odmor, briga o svim potrebama — jednom rečju, svi uslovi za život koji pripadaju radnim ljudima.

Mesečne plate stalnih radnika na ‘Kamendinu’ kreću se od 1.600 do 2.000 dinara. Pored toga, dobijaju jutro zemlje za setvu kukuruza i 200 kvadratnih hvati za setvu krompira, a zaprežnu snagu za obradu ove zemlje daje im imanje.

Tokom cele godine uredno su snabdeveni određenim količinama mesa i hleba po jedinstvenim cenama i ostalim proizvodima sa imanja. Svi imaju mogućnost da tove svinje i drže dosta živine, a neke porodice imaju i ovce.”

Novembarsko takmičenje 1947. godine

Novi podsticaj radnom elanu i takmičarskom duhu donelo je novembarsko takmičenje 1947. godine, kada je Kamendin proglašen najboljim imanjem u Vojvodini.

Tim povodom održana je svečana konferencija. Slobodna Vojvodina zabeležila je da je radni kolektiv pažljivo pratio njen tok, od himne koju su otpevali učenici osnovne škole i recitacije osnovca Mihalja Horvata do završne reči predsednika sindikalne podružnice Mihalja Tota.

Svečanosti su, između ostalih, prisustvovali Mita Popović, direktor Uprave pokrajinskih poljoprivrednih imanja, Rada Prodanović, predsednik Saveza poljoprivrednih radnika Jugoslavije, i Jagoš Pušara, sekretar Mesnog narodnog odbora u Sirigu.

Prema novinskom izveštaju, kolektiv Kamendina premašio je proizvodni zadatak za 20 odsto, a za isti procenat poboljšan je i kvalitet proizvodnje. Uspeh je pripisan primeni agrotehničkih mera i brigadno-desetinskoj organizaciji rada.

Svake večeri održavana su radna savetovanja sa brigadirima i desetarima. Uz dobru organizaciju i pomoć stručnog rukovodstva, pojedini radnici premašivali su norme za 30 odsto.

Pravilnom raspodelom semena prilikom setve, kao i redovnom negom stoke i odgovarajućim sastavljanjem obroka, ostvarene su uštede. U ishrani stoke ušteđeno je 20 odsto predviđenih količina hrane. Ukupna novčana ušteda iznosila je 874.000 dinara.

Tokom takmičenja zabeleženo je 23.185 dobrovoljnih radnih sati. Radilo se na berbi kukuruza, seči kukuruzovine, popravci i održavanju stambenih zgrada, izgradnji puteva, otpremi i utovaru semenske robe i drugim poslovima.

Udarnici i nagrade za ostvarene rezultate

Na predlog takmičarske komisije, uprava je deset radnika proglasila udarnicima i novčano ih nagradila. Još 16 članova kolektiva pohvaljeno je i nagrađeno iznosima od 1.000 do 2.800 dinara za veliko zalaganje i visoku radnu disciplinu.

Za udarnike su proglašeni:

U ime udarnika zahvalio se Mihalj Hancko. Predsednik Saveza poljoprivrednih radnika Jugoslavije potom je objavio da je Kamendin prvi u Vojvodini i predao kolektivu knjige, dva šahovska kompleta i fudbalsku loptu.

Za predan sindikalni rad Savez je nagradio sekretara sindikalne podružnice Mihalja Benea sa 3.000 dinara.

Direktor Mita Popović zahvalio je kolektivu u ime operativnog rukovodstva. Istakao je da je uspeh ostvaren zahvaljujući bliskoj saradnji rukovodilaca i radnika u izvršavanju proizvodnih zadataka.

Za uspešno rukovođenje Uprava pokrajinskih poljoprivrednih imanja Vojvodine nagradila je direktora Stočarskog zavoda „Kamendin”, Marka Paunovića, sa 6.000 dinara, a njegovog pomoćnika Milana Vukelića sa 3.000 dinara.

Izveštač Slobodne Vojvodine završio je prikaz svečanosti isticanjem odlučnosti kolektiva da nastavi rad na ostvarivanju Petogodišnjeg plana, u kojem je video garanciju bolje budućnosti.

Priznanje Vlade FNRJ 1949. godine

Početkom 1949. godine Kamendin je dobio još jedno značajno priznanje. Za izuzetne zasluge u izvršavanju planskih zadataka tokom 1948. godine proglašen je najboljim radnim kolektivom državnih poljoprivrednih imanja.

Na svečanosti održanoj 4. januara 1949. godine uručene su mu diploma i prelazna zastava Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije.

Vlada FNRJ nagradila je imanje sa 50.000 dinara, dok je Ministarstvo poljoprivrede FNRJ izdvojilo 25.000 dinara za pet najboljih radnika.

Povereništvo za poljoprivredu Glavnog izvršnog odbora nagradilo je Kamendin sa još 50.000 dinara, a Glavna direkcija pokrajinskih poljoprivrednih imanja Vojvodine sa 120.000 dinara.

Tom prilikom za udarnike su proglašeni:

• Jožef Molnar;
• Lajoš Boroš;
• Janoš Šulc;
• Stanko Dragin;
• Đura Legenj;
• Franja Horvat;
• Franja Grizer.

Početak značajnijih investicionih ulaganja

Radi ostvarivanja Petogodišnjeg plana i intenziviranja poljoprivredne proizvodnje, od 1947. godine na Kamendinu su počela investiciona ulaganja.

Ulagalo se u izgradnju staja, obora i radionica, poboljšanje uslova života i rada stalnih i sezonskih radnika, nabavku kvalitetne stoke i poljoprivredne opreme.

Već u prvom tromesečju 1947. godine zavod je Planskoj komisiji Narodne Republike Srbije uputio zahtev za 88.000 dinara, namenjenih investicionim radovima, nabavkama i popravkama zaostalim iz prethodne godine.

Tokom iste godine Glavnoj direkciji pokrajinskih poljoprivrednih imanja podnet je zahtev za izgradnju staje za 100 muznih krava, popravku pruge uskog koloseka i druge nabavke, naročito kvalitetne stoke.

U zapisniku o stanju investicionih radova iz oktobra 1947. godine navedeno je da je počela izgradnja kravske staje, ali da su do tada bili ozidani samo vertikalni zidovi. Za završetak radova bilo je potrebno još milion dinara.

Zapisnik su u ime Kamendina sastavili zamenik direktora Branislav Petrović i knjigovođa Danilo Nikolić, a u ime Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine AP Vojvodine Žarko Jakovljević i Veliša Raičević.

U istom dokumentu zabeležena je nabavka 17 junica, uz navedenu vrednost od 9.500 dinara, i dve sejalice u vrednosti od 64.000 dinara.