Beda i teški radni uslovi naterali su seosku sirotinju i proletarijat na organizovanu borbu putem štrajkova. Iako je bilo štrajkova i ranijih godina, 1897. godine oni su bili najmasovniji. Centar borbe bio je u Elemiru, a najznačajnija borba vođena je u Potisju, u nekadašnjem Dištriktu, gde je štrajk uzeo najveći maha u Turskom Bečeju, Kumanu, Melencima i, naročito, u opštini Torda.
Još pre izbijanja štrajkova došlo je do hapšenja jer su radnici širom Vojvodine, i pored zabrane, proslavili Prvi maj 1897. godine. Tada je, uz početak okopavanja prolećnih useva, radnicima prekinut rad i istaknuti su njihovi zahtevi, što je iznenadilo i poplašilo tadašnju vlast. Štrajk je izbio i u Kumanu, gde su radnici tražili veću nadnicu, bolju i kvalitetniju hranu, ukidanje dare — kuluka, i dvanaestočasovno radno vreme. Da bi primorali poslodavce da prihvate njihove zahteve, poljoprivredni radnici iz Kumana, Melenaca, Elemira i drugih sela organizovali su veće grupe (500-600 ljudi), naoružane kosama, motikama i vilama, i naizmenično, tokom nedelju dana, držali pod opsadom „županijsku zgradu“ u Velikom Bečkereku (današnji Zrenjanin), u kojoj su njihovi delegati pregovarali sa velikim županom.
Da bi suzbile štrajkove, vlasti su dovele štrajkbrehere iz južnog Banata, ljude koji su nastradali od poplave. Uz pratnju žandarma, stigli su u Kumane. Ipak, štrajkači su bili dobro organizovani, pa su u grupama od 100-200 ljudi patrolirali po selima, ne dozvoljavajući štrajkbreherima da rade. O tome je pisala i štampa: „Svaki dan vidimo da je radnički pokret sve bolje organizovan. Poljoprivredni rad je potpuno stao. Oko 100-200 radnika u jutarnjim časovima izlaze na njive da vide da li rade ljudi koji su došli iz drugih mesta. Lepim rečima ili pretnjama rasteruju ih sa rada, iako su ti radnici došli iz poplavljenih krajeva i bili zainteresovani za zaradu. Štrajkači su uspeli da ubede većinu radnika da ne prihvate sklapanje ugovora. Tu i tamo se nađe jedan ili dvojica koji pristanu na sklapanje ugovora, ali ni oni nisu pouzdani, jer u poslednjem trenutku odustanu od posla“. Zbog toga je žandarmerija primorala radnike da izađu na njivu. Radnici su, pod pretnjom, izašli, posedili na zemlju i rugajući se govorili: „Da radimo, to nas niko ne može prisiliti. Tu smo, neka vam to čini zadovoljstvo.“
Štrajk je uspeo i poslodavci su bili primorani da prihvate zahteve poljoprivrednih radnika. Glavna pokretačka snaga štrajkova bila je Socijalistička partija, koja je radnicima preko seoskih organizacija slala letke i štampane materijale iz socijalističke literature. „Socijalistički pokret nalazi najpovoljniju bazu u srpskim opštinama, a jedan od glavnih uzroka za to je štampani propagandni materijal na srpskom jeziku.“
Zbog jačanja socijalističkog pokreta u Banatu, javno mnjenje počinje sve više da se bavi tim pitanjem. Građanska štampa bila je primorana da piše o tome, konstatujući da je glavni uzrok radničkog pokreta siromaštvo i očajna beda na selu. Za poljoprivredne radnike se govorilo da godišnje mogu da rade svega 80-100 dana i da su primorani tom zaradom izdržavati porodicu tokom cele godine. U štampi se spominje i da su vođe socijalista, „apostoli“, krenuli u susedne opštine, u okolinu Zrenjanina, gde su odmah počeli da se pojavljuju socijalističke novine i časopisi.
Vojislav Gavrilović, u svom rukopisu „Kumane pre Prvog svetskog rata“, pominje ovaj štrajk, spominjući da je pre 59 godina u Kumanu izbio štrajk i da je u selu bilo 10 garnitura vršalica. „Vlasnici vršalica i gazde udovoljili su zahtevima štrajkača bojeći se da im žito u kamarama ne proklija. Štrajk je trajao više dana.“
Posle velikog talasa štrajkova poljoprivrednih radnika, koji su uspeli zahvaljujući žrtvama i borbenosti seoskog proletarijata, 25-27. decembra 1897. godine održan je u Budimpešti Kongres poljoprivrednih radnika, kojem su prisustvovali i delegati iz Banata. Posle toga, pokret se u selima razvijao organizovanije i masovnije, bazirajući se na kongresnoj rezoluciji koja je energično zahtevala dvanaestočasovni radni dan, dok je kao krajnji cilj postavljan uvođenje osmočasovnog radnog dana na osnovu programa Socijaldemokratske partije. Takođe, postavljen je zahtev da se svi poljoprivredni radovi plaćaju samo novcem, da prekovremeni rad bude plaćen svim poljoprivrednim radnicima, uključujući i risare, po satu, da se ukine rad „đuture“ i uvede rad na nadnicu.
Pojedine tačke ove rezolucije bile su zahtevi poljoprivrednih radnika za čija su se ostvarenja borili tokom štrajkova 1897. godine.
Komentari