Tetka Eva - ženica iz Bačke čiju su porodicu likvidirali fašisti i kolaboracionisti. Ostala su živa dva sestrića smeštena u dečijem domu negde u Bačkoj. Oni su dolazili kod tetke u goste za vreme praznika i školskih raspusta. Tetka ih je povremeno posećivala u dečijem domu. Kod nas u domu su ih uvek rado primali kao svoju decu. Mogli su da borave po više dana kod tetke.
Posebno sam volela tetka Evu. Često me je čuvala kod kuće, kada je mama odlazila na seminare, ili neke druge obaveze. Tada je spavala kod nas u stanu i smatrali smo je članom porodice.
Joka - siroče iz Like. Jovanka i brat su preživeli pogrom u Lici, tako što su bili zaronjeni u nekoj bari u trstiku, dišući preko stablјike trske. Neko od starijih ih je tamo sakrio, jer je celo selo bilo izmasakrirano od ustaša.
Katica je bila naše siroče iz Vojvodine.
Ta dva deteta - mlade žene su ostale u domu i posle razdvajanja dece od odraslih. Bile su mlade, lepe i vredne. Mnogo su pomagale radnom osoblјu. Upravnicu Milu su čitavog života smatrale i zvale mamom. Bilo je dirlјivo posmatrati kada mama sedne na klupu u parkiću da porazgovara sa štićenicima, one su se pribijale kao dva mačeta, jedna sa jedne strane, a druga sa druge strane, oslonjene glavama na ramena mame. Iako su obe su bile za glavu više od Mile na štiklama, mazile su se kao velike bebe.
Grsa - slikar boem, koji je sa muške psihijatrije prebačen u Novobečejski dom. Mislim da je došao iz Beograda. Uz njega ide ona priča kao iz vica punjenje bureta vodom bez dna. Ko napuni bure, ide kući. Tamo gde je bio su svi punili, a on je stajao sa strane i smeškao se. Na pitanje ’Grso ti ne želiš kući - želim - pa puni bure. - Ja hoću gospon doktore, ali ga vi prvo napunite do pola’. Posle tog navodno istinitog događaja je sa psihijatrije prebačen u dom u našoj varoši. Tu se primirio, nije bežao i počeo intenzivno da slika.
Oslikavao je pejzaže našeg Banata i nebesku damu - Tisu. Akvareli su mu bili predivni.
U zimskom periodu je bilo više povremenih gostiju.
’Madama’ vremešna dama čiji su roditelјi izbegli iz Rusije za vreme Oktobarske revolucije. Bila je grofovskog porekla (od Zodonjskih) i legenda Novog Bečeja. Izdržavala se dajući časove deci i odraslima iz ruskog, engleskog, nemačkog i francuskog jezika. Primala je neku skromnu socijalnu pomoć. Bila je malena dama u crnom, krhkog tela, bistrog uma i prodornog pogleda. Kada te pogleda imao si utisak da te komplet skenira. Volela je decu i lјude. Novobečejci su bile ponosni na svoju Madamu i obožavali je. Kako je starila i onemoćavala, tako je duže ostajala u domu, gde se i upokojila.
Preko zime je boravila i majka dr Smilјe Kikić, koja je radila i živela u Nemačkoj.
Iste zimske radosti je uživala i tetka pevačice starogradskih, romansa i narodnih pesama, Dubravke Nešović. Sestričina ju je često posećivala i korisnicima doma razgalјivala srce i dušu pesmom.
Regina Romkinja - je poseban gost u zimskom periodu. Imala je mnogo dece, oko desetak i uvek se porađala oko nove godine. Naravno u domu je ostajala sa malom decom i novorođenčetom do proleća. Davali joj tabelete za kontracepciju, edukovali, ali avaj, Regina kao Regina, zaboravi da ih pije ili ih baci. Jedne zime mama poludi i pozove muža da mu očita bukvicu. Počne da mu objašnjava kako treba čuvati ženu i decu i izvesti ih na put. Pita zar mu nije žao da se deca muče i razmeštaju po dečijim ustanovama. Priča Mila, priča, sva se zajapurila od objašnjavanja i lјubaznosti. Kada je napravila pauzu, veliki tata je upita: ’Je li gospoja, a imaš li ti radio - imam - a imaš li ti televizor - imam - a ideš li ti u bioskop i pozorište da se zabaviš - idem po nekad. E vidiš gospoja, ti se zabavlјaš na gospodski način pa zato i imaš jedno dete. A naša sirotinjska zabava je da pravimo decu!’ Kada je rekao šta je imao, otišao je psujući i zalupio vratima. Naravno ostavio je ženu i decu u domu, kao što ih je u više navrata ostavlјao kod predsednika opštine i u centru za socijalni rad. Mama je ostala u stolici da sedi i da se hladi. Bila je crvena kao kuvani rak sa pritiskom oko 200. Jedva su joj snizili pritisak. Bukvica je očitana, ali ne velikom tati, već gospođi upravnici.
Deca iz naše opštine razmeštena po dečijim domovima su redovno obilažena bar jednom godišnje od strane socijalnih radnika i obavezno pred novu godinu. Tada su im nošeni pokloni i paketići, bez obzira u kom su gradu ili republici bili. O tome su socijalni radnici centra za socijalni rad i socijalni radici doma za stare strogo vodili računa. Ova tradicija je godinama održavana. Deca su iz želјno očekivala, jer su navikli da ih neko iz zavičaja obilazi i voli. Polako su odrastali, školovali se i postajali svoji lјudi.“16
Krajem 50-ih godina XX veka Dom je raspolagao sobama sa 3 do 10 kreveta, kupatilom, odvojenim muškim i ženskim ambulantnim sobama, krojačkom radionicom, ekonomijom sa 5 jutara zemlјe i tovom svinja... Zaposlenih je bilo deset, među kojima i domski lekar. Prvo radno mesto „zdravstvenog radnika“ datira iz 1960. godine, kada je na mesto bolničarke primlјena Kokotović Danica.17
Kada je zatvoren Dom staraca u Žitištu, 1964. godine, kao nerentabilan, njegovi štićenici su prešli u Novobečejski dom. Tada je donet i prvi statut, a sledeće godine Dom postaje opštinska ustanova. Kao „odgovorni“ rukovodioci Doma u dokumentima se pojavlјuju: Isakov Mila, upravnica Doma i „naredbodavac“, Vlaškalin Ana, knjigovođa - računopolagač, Vrebalov Dragolјub, blagajnik i Malјugić Milena, magacioner.18
Tokom 60-ih godina nastavlјeno je sa pobolјšavanjem uslova života i rada u Domu. Obavlјene su mnogobrojne opravke i adaptacije na objektima, u okviru kojih su izgrađe kancelarije, trpezarija i kuhinja, soba za dnevni borvak korisnika, stan za domara i drugo. Nabavlјeni su i novi uređaji za pranje i sušenje rublјa, električni šporet i kazan za kuvanje, televizor, radio-aparat sa gramofonom, bicikl... Renovirani objekti su opremlјeni novim inventarom, pobolјšan kvalitet ishrane, pristupilo se školovanju i osposoblјavanju radnika. U Domu je postavlјen domar, nakon čega su štićenici imali nadzor i u večernjim i noćnim satima, što do tada nije bio slučaj. Do 1965. godine štićenici su bili noću sami, bez nadzora osoblјa. Obzirom na današnju strukturu korisnika taj podatak deluje začuđujuće. Nakon toga, u dokumentaciji Doma pojavlјuje se podatak o postojanju domarke. Prva domarka je bila Marjanov Nada. Nјoj je, zajedno sa porodicom, obezbeđen stan u sklopu Doma, te je mogla da brine o korisnicima u vreme dok služba nije bila prisutna. Posao domarke bio je vrlo obiman i odgovoran. Ona je večeri i noći provodila sa štićenicima koji su takođe „bili njena porodica“. U zajednički provedenom vremenu, domarka i njena porodica su zajedno sa korisnicama gledali televiziju, slušali muziku ili pak obavlјali potrebne poslove u sklopu Doma, besprekorno i na vreme. Pomagala je korisnicima, po potrebi ih negovala, tešila, obilazila noću bolesnike i još mnogo toga, sve sa puno lјubavi, strplјenja i volјe. Pokretač i kvalitet takvog rada su bili dobri međulјudski odnosi.19
16 Ljilјana Panić - Lika, rukopis
17 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu o ... za period od 1955. do 1965. godine; Dragan Džigurski, nav delo, str. 19, 22 i 26
18 Arhiva Ustanove, Izveštaj o poslovanju Doma za stare i penzionere u Novom Bečeju za 1964. godinu i Izveštaj oradu.... za period od 1955. do 1965. godine; Dragan Džigurski, nav delo, str. 30
19 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu .... za period od 1955. do 1965. godine; Podaci dobijeni od porodice Nade Marjanov (prikupila Marija Baračkov)
Komentari