Istorija i transformacija Doma za mentalno obolele i starije u Novom Bečeju: Uvidi u socijalnu brigu, priče stanovnika i evoluciju institucije

Kroz bogatu istoriju i razvoj Doma za duševno obolele i starije u Novom Bečeju, otkrivamo ne samo evoluciju ustanove nego i duboke ljudske priče. Od svojih skromnih početaka, Dom je postao simbol nežnosti i brige, pružajući toplinu i podršku generacijama štićenika. U srcu ovog razvoja su vredne priče korisnika i posvećenost osoblja, čija su zajedništva stvorila porodicu unutar zidova doma. Kroz različite periode, od teških materijalnih izazova do poboljšanja uslova života i rada, Dom je održavao svoju misiju pružanja dostojanstvenog života. Sa svakim korakom napred, ostaje oslonac za zajednicu i primer posvećenosti humanosti.

Istorijat socijalne zaštite u Novom Bečeju IV
Featured

Istorijat socijalne zaštite u Novom Bečeju IV

Prema tadašnjoj sistematizaciji radnih mesta, pored direktora, u Ustanovi su bili zaposleni: jedan socijalni radnik, knjigovođa, blagajnik - administrativni službenik, ekonom - magacioner, medicinska sestra, dva bolničara, dve spremačice, dve kuvarice, pralјa i domar. Za potrebe zdravstvene zaštite i lečenja Ustanova je imala skloplјen ugovor sa Domom zdravlјa iz Novog Bečeja, za opštu praksu, pri čemu su se lekari menjali svakog meseca. Specijalističku službu za psihički obolele žene na drugom odelјenju, a po potrebi i za ostala odelјenja, obavlјao je dr Ivan Popov iz Novog Sada. Oni su radili po čegiri časa nedelјno. Takođe je povremeno dolazio i zubar, angažovan dva časa nedelјno.20

Broj korisnika je stalno rastao, tako da je 1966. godine u Domu bilo oko 160 lica, pri čemu dvostruko više žena i to najviše sa mentalnim teškoćama. Korisnici su dolazili iz svih krajeva tadašnje države. Angažovanjem na raznim sezonskim poslovima uklјučivali su se u život lokalne sredine. Za njih su organizovane posete pozorišnih trupa, muzičara, školske dece... Cilј je bio stvaranje domaće atmosfere, u kojoj bi se korisnici osećali kao kod svoje kuće.21

„I danas kada vidim štrudle sa makom i sirom - onako DOMAĆINSKE, pa nasuvo sa sirom, krompirom, kupusom i grizom, osetim strašnu nostalgiju za tim specijalitetima iz doma. Naime, jednom nedelјno je bila u meniju čorba sa štrudlama (obavezno slane i slatke). Nekog drugog dana u nedelјi je bila čorba sa nasuvima. Tih dana se odigravala prava radna akcija. Svi zaposleni su mesili testa za makarone i štrudle. Nije bilo gotovih poluproizvoda kao danas. Tada im je radni dan počinjao oko četiri sata izjutra. Svi su bili u brašnu. Nije bilo važno zvanje: upravnik, domar, kuvar, medicinska sestra ili neko drugi. Plehovi su bili ogromni sa četiri reda debelih, rumenih, mirisnih štrudli. Mislim da je tih dana pola naše varoši mirisalo.“22

Kraj šezdesetih godina odisao je optimizmom, što se vidi iz ambicioznih planova rada naredni period. Pored izgradnje i održavanja infrastrukture Doma, naglasak je stavlјan na pobolјšanje životnih uslova korisnika. Važan segment u tom cilјu bila je organizacija njihovog kulturno-zabavnog života. To je podrazumevalo svečanosti povodom državnih praznika, proslave rođendana korisnika, izlete i posete srodnim ustanovama, đačke priredbe za korisnike u Domu, literarne sastanke i drugo. Takođe, kao preteča radne terapije, cilј je bio uposliti korisnike na poslovima održavanja higijene prostorija i domskog kruga, na dekoraciji prostora, uzgoju svinja i golubova i mnogo drugih sličnih aktivnosti. Kao svojevrsni radni terapeuti, na ovim poslovima su angažovani: Malјugić Milena, Garčev Bogdanka, Kokotović Danica i Vrebalov Dragolјub.23

Godine 1975. Dom je bio smešten na tri lokacije: Maršala Tita br. 60 i 77 i Milošev put br. 8. Objekat u Maršala Tita broj 60, kuplјen nekoliko godina ranije, prema prvobitnoj zamisli trebalo je da bude namenjen smeštaju za penzionere i bračne parove. Od njega je kasnije nastalo treće odelјenje. Kolektiv je imao 20 zaposlenih, od čega četvoro u administraciji, četiri zdravstvena radnika i dvanaestoro tehničkog osoblјa. Odgovorni rukovodioci su bili: Mila Isakov, upravnik, Vrebalov Dragolјub, knjigovođa i računopolagač, Lisičin Branimir, sekretar i blagajnik i Đuričin Zlata, magacioner. Organ uprave je bio Zbor radnih lјudi, a izvršni organi: Poslovni odbor, Odbor za rad i radne odnose i direktor. Korisnika je u proseku bilo oko 250. Delatnost Doma je proširena na pomoć staračkim domaćinstvima, u smislu nege obolelih, održavanja njihovih kuća, nabavka i spremanje hrane...24

O tim danima Jasmina Vlaškalin piše: „Godine 1970. u ulici Maršala Tita br. 60 kuplјena je kuća od Glumičić Danila u kojoj je smešteno 24 korisnika a zvalo se „Istureno odelјenje“. Kao domarka bila je Gorča Julijana koju su svi zvali Juliš-mama, koja je pre toga bila domar na psihijatriji. Svakodnevno su dolazile medicinske sestre (sa prvog odelјenja), da bi: podelile terapiju, previle, dale inekciju... Doktor je dolazio po potrebi. Hranu su donosili na kolicima iz centralne kuhinje ali po želјi su mogli sami sebi da spremaju hranu. Svako je imao zaduženje: ko pere posuđe, ko čisti i pere sobe, presvlači postelјinu, širi veš, kopa baštu, seje povrće... Na odelјenju je vladao: red, rad i disciplina. Svaki problem je rešavala Juliš-mama i retko kad je tražila pomoć. Korisnici su mogli da izlaze (po meni ovo je preteča vaninstitucionalne zaštite - to je bila jedna velika i složna porodica). Nakon smrti Gorča Julijane 1985. godine na njeno mesto dolazi Kiš Etel i Đukičin Milica, koje su radile u dve smene od 06 do 22 časa. Noću su ostajali sami“.25

“Kulturno-zabavni život je itekako bio razvijen. Pored radnih terapija: vez, štrikanje, pravlјenje tapiserija, slikanje i društvenih igara (domine, čoveče ne lјuti se, mice, kartanje), mnogi su mogli da posećuju bioskopske i pozorišne predstave.

Organizovani su dočeci nove godine i pravlјeni paketići za korisnike i dečicu koja su održava priredbe, recitale, foklor, hor... Nova godina, 8. mart, 1. maj, Dan Republike su redovno svečano proslavlјani uz prigodne programe dece i umetnika. Branka Veselinović je bila omilјen i čest gost. Gostovale su pesnikinje Desanka Maksimović i Mira Alečković. Dubravka Nešović im je divno pevala.

Te njihove proslave su bile poznate u čitavoj varoši, kao i u drugim sličnim ustanovama u zemlјi. Imali su prijatelјske odnose sa svima. Gosti su rado dolazili na proslave u Novi Bečej. Naravno, posete i pažnja su uzvraćane otvorenog srca. Posebno dobre odnose su imali sa Dečjim domom u Zrenjaninu, Dečijim selom u Sremskoj Kamenici, Gerontološkim centrom iz Prištine i sličnim ustanovama iz Slovenije. Bili su zbratimlјeni sa ’Istrijanima’.

Meštanima, a posebno miliciji, bilo normalno da koriste usluge doma za svaku skitnicu, izgladnelog ili izmaltretiranog čovake, ženu, dete, pa su zvali u svako doba dana i noći, vikendom i praznicima. Bilo je svakakvih slučajeva i tužnih sudbina. Nazvali bi telefonom i mama bi, kao bez glave, često peške i sama noću, odjurila da vidi o čemu se radi, primajući iznenadne goste. Svi dovedeni su bili umireni, okupani, presvučeni, nahranjeni i smešteni da prespavaju, dok se njihova situacija ne razjasni. Takvom jednom slučaju sam bila svedok na dočeku Nove godine. Sa suprugom sam bila u motelu. Mamu je oko jednog časa posle ponoći nazvala milicija sa železničke stanice. Ona je odmah peške otrčala na železničku stanicu, jer su navodno našli odbeglu štićenicu. Naravno nije bila odbegla štićenica doma, već neka skitnica.”26

U narednih deset godina u Domu radi osam medicinskih sestara tehničara, radnim danima u dve smene. Delile terapiju po odelјenjima, po potrebi obilazile bolesne korisnike i na razne načine učestvovale u njihovoj nezi.27

Dugogodišnja upravnica, Mila Isakov, svečano je ispraćena u penziju 1982. godine, posle 32 godine vođenja Doma. Na čelo ustanove dolazi Ana Vlaškalin, i ostaje nepunih godinu dana. Posle nje, od 1983. do 1989. godine funkciju direktora obavlјa Milan Ilić. U tom vremenu Dom je već imao svakodnevno (pola radnog vremena) lekara opšte prakse iz Doma zdravlјa, a bili su obezbeđeni i lekari specijalisti: neuropsihijatar, ginekolog, stomatolog i laboratorijske usluge. Primlјene su još 8 medicinskih sestara. Posao se obavlјao umnogome lakše nego pre samim tim što je uposleno određen broj negovatelјica tako da je svaka sestra i pored nege imala mnogo više vremena da se posveti zdravstvu. Od novih aktivnosti uvedene su radne terapije za štićenike, ručni radovi, izložbe... Započela je manifestacija „Sunčana jesen života“, u okviru koje su organizovane posete dece, glumaca, umetnika, kao i razne izložbe. Upriličeni su odlasci na izlete, priredbe u gradu, proslave, jubileje... Nova zgrada doma, u Maršala Tita br. 60, završena je 1988. godine, a sredstvima Doma, od porodice Glavaški je kuplјena i kuća u istoj ulici na broju 62.28

 


20 Arhiva Ustanove, Dopis Doma za stare i penzionere Skupštini opštine Novi Bečej, od 15. decembra 1969. 

21 Arhiva Ustanove, Izveštaj o radu .... za period od 1955. do 1965. godine; Dragan Džigurski, nav delo, str. 21, 26 i 27 

22 Ljilјana Panić - Lika, rukopis

23 Arhiva Ustanove, Plan rada Doma za stare i penzionere Novi Bečej za 1968. godinu 

24 Arhiva Ustanove, Izveštaj o poslovanju Doma za stare i penzionere u Novom Bečeju za 1975. godinu. 

25 Podaci dobijeni od Jasmine Vlaškalin 

26 Ljilјana Panić - Lika, rukopis

27 Podaci iz Matične knjige radnika Doma 

28 Dragan Džigurski, nav delo, str. 46, 50, 52-54, 59, 61

Related Articles