Za vreme okupacije, deca i omladina u Novom Bečeju su se tokom leta najviše bavila plivanjem, jer za taj sport nisu bili potrebni posebni uslovi, oprema ili rekviziti. Vaterpolo se u to vreme igrao samo kao zabava na vodi, ukoliko bi se našla lopta – pravih uslova za nešto ozbiljnije nije bilo.
Oni koji su želeli da se ozbiljnije posvete plivanju, okupljali su se kod „Kućice“, gde je plivačke treninge vodio najpopularniji plivač Novog Bečeja – Stevan Kiurski. „Staza“ za plivanje išla je od „Kućice“ uzvodno do „Grada“, a zatim nizvodno nazad, ponekad i do skele. Trener je prilagođavao dužinu i tempo treninga sposobnostima svakog učesnika. Plivalo se isključivo tzv. tempo plivanje, na duže distance, dok šprint nije bio deo programa.
Posle odrađenih distanci, treniralo se dodavanje i šutiranje lopte vaterpolo tehnikom, sve do 1943. godine, kada su napravljeni prvi golovi za vaterpolo. Od tada se pored dodavanja, vežbalo i branjenje te šutiranje na gol, mada se igralo samo na jedan gol. Vaterpolo su uvežbavali uglavnom odrasli, dok su deca i devojke radile na startu i skokovima u vodu. Treninzi su se održavali svakog dana kada je bilo lepo vreme.
Zbog nedostatka plivališta, igrališta i golova, pravih sportskih takmičenja nije bilo. Ipak, želja za napredovanjem bila je jaka, pa su se plivači snalazili na razne načine. Tako je, na primer, za vežbanje starta i okreta u vodu donet veliki kamen, koji je služio kao improvizovani startni blok. Iako nije bio pogodan za okrete, poslužio je svrsi – vežbalo se predano i uporno.
Kako je okupacija ograničila sve mogućnosti mladih da se iskažu, oni su tražili nove načine da to učine. Posebno su bili popularni skokovi u vodu. Pre rata su se izvodili sa vodonoša, splavova, čamaca, dereglija, šlepova i lađa, ali su tokom okupacije sve te mogućnosti nestale – Tisa je postala granična reka, a saobraćaj je bio potpuno obustavljen.
Tada su mladići kod „Kućice“ napravili skakaonicu od nasute zemlje, visoku oko metar i po, sa koje su izvodili atraktivne skokove u vodu. Repertoar skokova nije bio širok, ali je bio zanimljiv – izvodili su se „lasta“, „prelom“ i „salto napred“. Za skokove unazad nije bilo uslova. Najbolji skakači bili su Dušan Ivanić (nezvanični šampion Novog Bečeja), Bora Kečkeš, Rackan i Aleksandar Marčić.
Značaj ovog perioda i fotografija iz tog vremena treba posmatrati iz više uglova. Pre svega, one svedoče o masovnosti sporta, jer su na njima prikazani tek polovina učesnika. Posebno mesto zauzima Bora Kovačević – Trca, istinska duša sportskog života u Novom Bečeju tokom okupacije. Iako zaljubljenik u fudbal, bio je najveći pokrovitelj svih sportskih aktivnosti u gradu. Sinu je još kao detetu kupio kompletnu fudbalsku opremu, ali je on kasnije postao istaknuti vaterpolista Novog Bečeja.
Veliku ulogu imao je i Laza Mečkić, tada ilegalac, a kasnije istaknuti društveno-politički radnik i ambasador Jugoslavije u Budimpešti. Bio je veliki poštovalac sporta i autor kapitalnih dela o Novom Bečeju. Njegov sin, Ljubiša Mečkić, postao je svetski poznat vaterpolo trener.
Skakaonica kod „Kućice“ bila je sezonskog karaktera – svake godine su je vredni novobečejski mladići obnavljali, čuvajući tako duh zajedništva, sporta i mladalačke upornosti i u najtežim vremenima.
Komentari