Plivanje je prirodno kretanje čoveka u vodi, sa ciljem da se održi na njenoj površini, savlada njene prostore i na taj način obezbedi svoju egzistenciju u prirodi. Ta sposobnost čoveka poznata je hiljadama godina pre nego što je plivanje postalo sportska aktivnost. O tome svedoče mnogi materijalni dokazi, kao što su egipatski hijeroglifi i asirski bareljefi.
Potreba za znanjem plivanja i bavljenjem njime nije u svim sredinama bila podjednako prihvaćena. U nekim društvima čak su postojale zabrane i preduzimane su kaznene mere protiv onih koji su javno pokazivali to znanje. U drugim je sredinama plivanje smatrano vrhunskim dostignućem. Tako su, na primer, drevni Atinjani imali merilo za neobrazovanog građanina: "nepismen je i ne zna da pliva."
Naravno, potreba za plivanjem zavisila je od sredine u kojoj je čovek živeo i radio. Ljudi koji su bili udaljeni od vodenih površina nisu imali stvarnu potrebu za učenjem plivanja, dok su oni koji su živeli u blizini reka i jezera imali životnu potrebu za ovom veštinom, jer je njihov opstanak često zavisio od sposobnosti da savladaju vodenu površinu. Taj zakon prirode ostavio je traga i u savremenim vremenima.
U našem slučaju: na Tisi u Novom Bečeju, stanovnici Novog Sela se gotovo nikada nisu kupali, oni iz Vranjeva veoma retko, dok su većinu kupača činili građani Novog Bečeja, koji su živeli na obali reke i u mnogim aspektima zavisili od nje. Svaki Novobečejac koji je naučio da pliva u Tisi želeo je da je prepliva – tek tada je bio siguran da je savladao ono što je želeo.
Zbog potrebe i želje da ovlada vodenim prostranstvima, čovek je izmišljao različite načine plivanja. U početku je imitirao ono što je video – u vodi: žabe i ribe; na vodi: balvane i razne životinje koje su lako plutale ili plivale. Na osnovu toga, pretpostavlja se da su prve tehnike koje je čovek koristio bile žablja i "životinjska" tehnika (plivanje sa četiri "noge"). U Novom Bečeju, to se zvalo "žensko" (žablja) i "kereće" plivanje. Vremenom, čovek je usavršavao ove tehnike i stvarao nove – bolje i efikasnije.
Plivanje kao sportska disciplina počinje da se razvija od 1867. godine, kada je u Londonu osnovan prvi plivački klub. Nekoliko godina kasnije organizovana su i prva sportska takmičenja. Do tada je plivanje u civilizovanom svetu bilo osnovna potreba čoveka, a od tog trenutka postaje i sport. Na program Olimpijskih igara uvršteno je 1896. godine, na prvim modernim Igrama u Atini.
U početku tehnike plivanja nisu bile jasno definisane, ali su bile poznate sledeće varijante: mornarsko plivanje, bočno plivanje, trudgen, australijski kraul, američki kraul, japanski kraul, vaterpolo kraul, univerzalni kraul, prsno plivanje, japansko prsno plivanje, leptir plivanje, delfin plivanje. Leđno plivanje se u početku zvalo leđni kraul, a kasnije su se javljale varijante poput japanskog, Kiferovog i vaterpolo leđnog plivanja.
U početku su se ove tehnike nazivale "stilovima", pa se govorilo o kraul stilu, prsnom stilu i leđnom stilu. Međutim, to je bilo pogrešno i nestručno. U suštini, postoje različite tehnike plivanja, dok stil predstavlja lični, individualni način izvođenja određene tehnike. Svaki plivač pliva istu tehniku, ali na svoj karakterističan način, u okviru onoga što mu omogućava bolju i bržu realizaciju.
Kada je reč o opštem znanju o plivanju, postoji još jedna česta zabluda. Pod uticajem štampe, većina javnosti misli da je kraul savremena tehnika. Međutim, crteži na zidovima pećina, egipatski hijeroglifi i asirski bareljefi pokazuju da je čovek ovu tehniku koristio još pre nekoliko hiljada godina. Tako je na jednom asirskom bareljefu (slika 1) prikazano kako oficir predvodi napad na tvrđavu smeštenu na vodi, plivajući savršenim kraulom, dok ga vojnici neplivači prate koristeći naduvane mešine za plutanje.
U to vreme, kao i svi sportovi, i plivanje je bilo sezonsko. Otvorenih, a naročito zatvorenih bazena nije bilo, pa se plivalo isključivo na prirodnim vodama. To je značilo da se plivanje i skokovi u vodu mogli praktikovati samo leti, a veslanje tokom kasnog proleća, leta i rane jeseni. Isto je važilo za sve sportove na otvorenom. Zimi su se praktikovali klizanje, skijanje, sankanje i hokej na ledu. Vreme za treninge i takmičenja bilo je veoma ograničeno, pa je interesovanje za plivanje i vaterpolo bilo slabije, a rezultati su bili u skladu sa uloženim radom i uslovima.
Pre Drugog svetskog rata, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, plivanje i vaterpolo najviše su se razvijali u Vojvodini i Hrvatskoj. Najpoznatiji centri bili su: Sombor, Subotica, Veliki Bečkerek, Zagreb, Karlovac, Sušak i Split. Jugoslovenski plivački savez osnovan je 1921. godine u Zagrebu. Iste godine održano je i prvo Državno prvenstvo u plivanju i vaterpolu, na Bledskom jezeru. Prvi državni šampion u vaterpolu bila je ekipa iz Sombora.
Komentari