Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, zemlja je bila okupirana od strane Trećeg rajha i podeljena prema nahođenju okupatora. Banat, u kojem je živelo mnogo Nemaca, dobio je poseban status — postao je protektorat Trećeg rajha. Pod tom zaštitom, život je bio mirniji i slobodniji nego u ostalim delovima porobljene države.
Sve sportske aktivnosti tokom okupacije odvijale su se na severozapadnom delu grada, između skele, dolme i ruševina srednjovekovnog grada na obali reke Tise. Taj prostor, prekriven topolama, vrbama i hrastovom šumom, sa šumarevom kućicom u sredini podignutom na nasutom zemljanom uzvišenju zbog čestih poplava, zvao se Gradište.
Na tom mestu, pored obale Tise, nalazile su se i ruševine značajne srednjovekovne tvrđave, koju su svi jednostavno zvali „Grad“. Tokom leta, pošto je kupanje na kamenitoj plaži bilo zabranjeno, Novobečejci su se kupali kod „Kućice“, dok su se Vranjevčani kupali kod „Grada“.
Vlasnica zemljišta, gospođa Ivanović, dozvolila je Fudbalskom klubu da iskrči deo šume i napravi fudbalsko igralište. Gradište je tada postalo moderno uređeni sportski centar. Pored igrališta, na prostoru su se nalazile dve karakteristične građevine: šumareva kuća, u kojoj je živeo domar FK „Zvezda“ po imenu Slavko, i drvena kuća na betonskim stubovima, poznata kao „Kućica u Gradištu“.
„Kućica“ je imala oko 100 kvadratnih metara i sastojala se od hodnika i tri prostorije. Dve veće prostorije koristili su sportisti, dok je treća, manja, služila kao kancelarija, svlačionica za sudije i ostava za sportske rekvizite. Na terenu su se održavala takmičenja i treninzi u raznim disciplinama: trčanju na kratke i duge pruge, skoku u dalj i vis, bacanju kugle, koplja, kladiva i diska. Na obali Tise upražnjavali su se plivanje, vaterpolo i skokovi u vodu, dok su od kolektivnih sportova najzastupljeniji bili fudbal i odbojka.
Sportske aktivnosti su se održavale u kasno proleće, tokom leta i rane jeseni, jer su u to vreme sve sportske manifestacije bile sezonskog karaktera — zimi je bila „mrtva sezona“. Ipak, tokom zime igrali su se stoni tenis, kuglanje, bilijar i šah, dok je pre rata vežbanje na spravama i odbojka bila u nadležnosti društva „Soko“, koje je za vreme okupacije bilo zabranjeno.
U to vreme bila je vrlo popularna i sportska igra „šoranje“, karakteristična za Vojvodinu. Ime je dobila po vojvođanskom izrazu šor – ulica. Igrala se kad god su vremenske prilike to dozvoljavale, na samoj ulici, bez posebne opreme. Za igru su bili potrebni samo štap i lopta „krpenjača“, napravljena od krpa obmotanih oko kamena i uvezanih kanapom. Pravila su bila jednostavna i svima poznata, pa sudija nije bio potreban.
„Šoranje“ je omogućavalo deci i omladini da izraze takmičarski duh i želju za dokazivanjem, a zanimljivo je da su Amerikanci kasnije od ove igre razvili svoju najpopularniju igru — bejzbol.
Komentari