Vršio je brodić „Stari Bečej", kao što je već isktaknuto, pouzdano svoju ulogu. Ali - „đavo nikad ne spava" - kaže naš narod i desilo se nešto čemu ne bi mogao odoleti ni duplo veći brod, a ne brodić kakav je bio naš „Stari Bečej".
Osvanuo je 12. septembra 1931. godine lep pozni letnji dan. Jutro malo prohladno, ali na suncu je bilo prijatno u tim jutarnjim časovima. Svi putnici na brodiću su prosto uživali u svežem i čistom vazduhu na palubi brodića. Jutro je nagoveštavalo - polazeći od one narodne „ро jutru se dan poznaje" lep dan. Tako je to bilo i po podne do 2,30 časova kada je brodić „Stari Bečej" pošao na svoje poslednje putovanje od Starog prema Novom Bečeju. Na nesreću, i desetak putnika je tada doživelo svoje poslednje putovanje.
Brodić je sa oko tridesetak putnika, među kojima je bilo i đaka nižih razreda gimnazije, krenuo po lepom i sunčanom vremenu, mada su se iz daljine, sa zapada, nazirali tmurni oblaci. Ali niko nije ni pomišljao da oni donose veliku nesreću, već su smatrani, kao i bezbroj puta dotada viđeni, kišnim oblacima. Posebno u ovo doba godine, kada je jesen na pomolu, niko se nije nadao gradonosnim oblacima nošenim orkanom jačine nikad nezabeleženom u ovim krajevima.
Na brodu su putnici pričali o obavljenim poslovima u Starom Bečeju, a đaci su se bezbrižno zabavljali šalama, ne obazirući se na oblak koji se velikom brzinom približavao. Tako je to bilo do trenutka kad je oblak prekrio nebo iznad brodića i stvorio polutamu. Odjednom je sve oduzelo beznađe, kao da je nastupio „smak sveta". Da bi se spasli putnici su počeli da beže u salon u utrobu brodića što je na nesreću bilo fatalno.
Evo kako je beogradski večernji list „Pravda" od 14. septembra 1931. godine izvestila svoje čitaoce o toj nesreći:
VELIKA KATASTROFA NA TISI-LAĐA „STARI BEČEJ" POTONULA SA MNOGIM PUTNICIMA
Juče po podne pronela se kroz Stari Bečej vest da se na Tisi dogodila strahovita nesreća i da je platilo životom više ljudi. „
...Komandno osoblje brodića, bilo je na svojim mestima, spremno za najbolju navigaciju. I to osoblje, koje je naučilo da putuje Tisom po svakojakom vremenu, po vetru, po udarcima kiše, žezi i hladnoći nije mislilo na nesreću. A takve nesreće skoro nije bilo na Tisi. Gotovo se i ne pamti da je nekada nastradala ma koja lađa. „
Brod je već bio zaplovio po malo nemirnoj vodi Tise. U kabini su ljudi vodili obične razgovore. Oko krmanoša Mladena Krstonošića budno i netremnice je gledalo u pravcu puta. Bura je međutim postajala sve jača, a talasi sve veći. Krmanoš je udvostručio pažnju i brod je išao dalje. Ali u jednom trenutku, kada se niko nije nadao, jedan veliki talas, veći nego što su bili ostali, tako je snažno zapljusnuo brod da je voda ušla u mašinske prostorije i ugasila vatru, koja je gorela ispod kazana.,,
IZLAZITE NA PALUBU!...„
Krmanoš Krstonošić, videći da je nesreća nastupila, da je vatra ugašena, i da lađa neće moći da krene dalje, pokušao je da spase lađu i putnike, kojih je u kabini bilo oko dvadeset. Jednim snažnim okretom skrenuo je krmu u stranu, nadajući se da će brod biti vetrom i tokom Tise doteran na susednu obalu prema Banatu. Ali jedan takav manevar bio je prilično težak utoliko više što je oluja postala toliko jaka da se moralo pomišljati i na najgore. Dok je krmanoš pokušavao sve moguće manevre da bi priveo u delo svoju odluku, jedan drugi talas, veliki, penušav i jak, udario je snažno o bok lađe. Njegov je udarac bio toliko snažan da je razlupao prozore kabine i voda je pokuljala u unutrašnjost broda. Krmanoš je bio načisto s tim da je nesreća neizbežna. On je napustio svoje mesto i potrčao je dole, povikavši: „SVI NA PALUBU!... ČAMAC ZA SPAŠAVANJE SE PREVRNUO"
Putnici i sami, videći da voda ulazi u donje prostorije, potrčali su na palubu, tražeći spasa. Čim su svi putnici izašli na palubu, skinut je sa lađe čamac za spašavanje, jer se lađa već toliko bila napunila vodom da je počela da tone. U čamcu su prvo smeštene žene i deca i on je već trebao da se otisne od lađe na pučinu i da zapalovi prema obali.
Putnici bi time bili spašeni, bar oni najnemoćniji: žene i deca. Ali desilo se nešto neočekivano, dva putnika u strahu od pogibije skočili su sa ivice broda pravo u čamac. Čamac, naravno nije mogao i njih da primi, tim pre što je njihov skok učinio da je čamac izgubio ravnotežu.
Posle toga i ostali putnici su počeli da skaču u vodu, tražeći spasa. Tada je nastalo očajno zapomaganje i traženje pomoći, ali pomoć nije naravno, mogla tako brzo da se ukaže i tako je u ogromnim talasima Tise našlo smrt desetak putnika, među kojima ima i žena..."
Posle havarije brodića „Stari Bečej", Novi i Stari Bečej ostali su kratko vreme bez dnevnog brodskog prevoza putnika. To međutim, nije dugo trajalo, a beogradski brodovlasnici Jezdić i Bakarić su prihvatili da vrše taj prevoz svojim brodom „Tomislav". Nosivost tog broda je bila 250 putnika. Bio je to luksuzan brod i skup, da bi se njime isplatio prevoz putnika na tako kratkoj relaciji. Brzo su napustili ovaj prevoz i našli zahvalnije relacije na Dunavu i Savi.
Po napuštanju ove linije od strane brodarstva Jezdić i Bakarić, angažovan je mali parni brod „Srpče" , koji je do tada saobraćao na Begeju na liniji Veliki Bečkerek - Srpski Itebej. Ni ovaj brodić se nije pokazao pogodnim, te je i on nakon desetak dana napustio ovu liniju.
Ubrzo je uspostavljena linija Novi Bečej-Stari Bečej brodom „Miroslav", vlasništvo Crkvenjakova iz Starog Bečeja, a brod je dobio ime po njegovom starijem sinu. To je bio manji motorni brod čija nosivost je bila 150 putnika. Za pogonsko gorivo je koristio generatorski gas. Na ovoj liniji je ostao sve do Drugog svetskog rata.
Svi smo voleli taj brod i mladi i stari Novog Bečeja. Niko nije došao na obalu Tise ili na kej, a da prvo nije „bacio" pogled na pristanište „male lađe" , kako je narod zvao brodić koji je saobraćao između dva Bečeja. Ako nije na pristaništu onda - malte ne čežnjivo poglede upućuju prema razvalinama stare novobečejske tvrđave, iz kog pravca treba da se pojavi pri dolasku ili pri odlasku za Stari Bečej, da ga pogledom isprati dok je još na vidiku.
