Baviti se prošlošću svog zavičaja i uz to biti kolekcionar starih razglednica nameće zadatak da se čovek, hteo to ili ne, mora posvetiti starim fotografijama i fotografima tog vremena. Neumesno i neodgovorno bi bilo ne samo ne spomenuti umetnike fotografe koji su slikovito zabeležili događaje i ličnosti u proteklih 140 godina, nego i ne napisati njihove biografije. Na  tim požutelim foto-papirima, koje su nam ostavili, oni nisu ostali zabeleženi, ali im je oko bilo prisutno na svim fotografijama.

Ako reč fotografija prevedemo na srpski jezik, dobićemo reč ,,svetlopis” (na grčkom jeziku reč photos znači “svetlo”, a graphein znači “pisati”). Pisati svetlom, u stvari, zapisati svetlo na neki medij, želja je ljudi još iz davnih vremena. Nizom izuma, ljudi su uspeli u svom naporu da ,,zarobe” svetlost. Jasno nam je da svetlost ne možemo staviti u kutiju, uhvatiti je, jer je svetlost neuhvatljiva. Ili možda nije? Ipak nije, jer da jeste, danas ne bilo fotografije, ni filma, ni televizije, ni mnogih drugih modernih medija.

Počev od sredine 19. veka fotografija kao važna inovativna grana primenjene umetnosti (posredstvom Budimpešte i Beča) polako utire sebi put i u Banatu, gde je u županijskom središtu, u Velikom Bečkereku, Ištvan Oldal stariji već 1853. otvorio prvi stalni slikarski atelje. Budući da je prvi pojavni oblik fotografije – dagerotipija, u to vreme bio veoma skup za obično građanstvo, i nepraktičan sa aspekta umnožavanja i izlaganja, fotografija je bila dostupna samo za odabrane.

„Fotografska delatnost kao takva spada u kategoriju primenjene umetnosti, a fotografi su, shodno tome, i zvanično sve do 1902. godine smatrani umetnicima, a ne zanatlijama, pa ih dotle i ne nalazimo u spiskovima registrovanih zanatlija”⁴. Iz tih razloga je mnogo teže ustanoviti koliko je fotografa radilo pre 1902. godine i ko su oni bili, a pogotovu u kom periodu su obavljali svoju umetničku misiju.

Karolj Folkman (Voklmann Károly) rođen je u Turskom (Novom) Bečeju 4.11.1847. godine,  od oca Petera Folkmana i majke Alojzije Hanek. Karolj Folkman je bio oženjen Josefom Fekete, koja mu je rodila dve ćerke i tri sina. Interesantan podatak je da je pri krštenju ćerke Šarolte, 1883. godine, u matičnu knjigu rođenih kao kum deteta upisan Đula Folkman (Volkman), fotograf iz Bačke Topole. Na jednom dokumentu od 14.12.1918. godine pored potpisa novobečejskih poštanskih službenika, nalazi se i potpis Mikloša Folkmana (Volkmann), sina Karolja Folkmana (Volkmann).

Konstantin Vukov je rođen u Velikom Bečkereku (tadašnji naziv za Zrenjanin) 20.9.1875. godine, od oca Jovana Vukova, bačvara (pintera), i majke Ljubice, diplomirane učiteljice. Po završetku petog razreda osnovne škole upisuju ga u gimnaziju, koju prekida posle prve godine. Kod uglednog bečkerečkog fotografa Lajoša Orosija (7) biva primljen za šegrta 15. jula 1888, a za kalfu je položio 15. jula 1891. godine. Posle toga je krenuo u svet radi usavršavanja fotografskog zanata.

Dušan Kiurski rođen je u Vranjevu 9. 6. 1896. godine. Njegov otac Dimitrije došao je iz Melenaca i osnovao porodicu sa našom meštankom iz Vranjeva Slavnom Galetin. Podaci o školovanju i izučavanju fotografskog zanata za Dušana Kiurskog, nažalost, do sada nisu ugledali svetlost dana, te smo zbog toga umnogome bili uskraćeni u objavljivanju njegovog rada. Jedan podatak je pronađen u matičnoj knjizi venčanih u Novom Bečeju, kada je sklopio brak (1920. godine) sa Zorkom Čolić: kao zanimanje mladoženje u tom dokumentu je navedeno – fotograf.

Podaci o vlasniku i fotografu ateljea Foto „Rojal” do današnjih dana nisu pronađena, tako da smo se tokom istraživanja uglavnom oslanjali na kazivanja starijih meštana. Na osnovu toga smo saznali da je, prema jednima, atelje Foto „Rojal” bio smešten u jednoj od prostorija hotela „Rojal”, kasnije hotela „Jadran“. Prema drugima, atelje je bio u veoma lepoj dvorišnoj zgradi pored bioskopske dvorane bioskopa „Rojal”, koja je izgorela tridesetih godina XX veka. Ipak, skloni smo mišljenju da se atelje „Rojal” ipak nalazio u prizemlju impozantne građevine hotela i da je imao pogled na  glavnu ulicu, što je bilo uobičajeno za fotografske ateljee.

Došavši iz Zrenjanina u Novi Bečej krajem tridesetih godina XX veka, Jožef Kožik useljava svoj atelje u prostoriju gde je nekada bio atelje Konstantina Vukova (Maletićeva kuća ili pak Zanatski dom). Na toj adresi je radio sve do 1948. godine, da bi se posle prodaje kuće u kojoj je boravio, u ulici Jaše Tomića 32, vratio u rodni Zrenjanin. U gradu kraj Begeja otvara foto-atelje i nastavlja da se bavi fotografskim zanatom. Tih godina bio je redovan član komisije za polaganje stručnog ispita za buduće fotografe. Pored mnogih kandidata, pod Kožikovim nadzorom stručno znanje su stekli Geza Sakač, Olgica Pušić, a kasnije, 1957, i Rozalija Čejtei¹⁴. Krajem pedesetih ili početkom šezdesetih godina XX veka Jožef Kožik se odselio u Australiju, gde je proveo ostatak života.

14 Prema postojećim izvorima, Rozalija Čejtei je jedina žena fotograf iz Novog Bečeja, ali ona nikada nije imala atelje u svom rodnom mestu.

Fotograf Lajoš Čanji rođen je u Novom Bečeju. Posle osnovnog obrazovanja roditelji su ga dali na zanat kod Konstantina Vukova, gde je izučio fotografski zanat u periodu od 1932. do 1934. godine. Kratko vreme je radio u Čurugu, da bi se za vreme okupacije (1941-1944) vratio u svoje rodno mesto. Konstantin Vukov ga je 1950. godine primio za pomoćnika, te je u njegovom ateljeu nastavio usavršavanje fotografskog zanata. Kada su fotografski majstor Vukov i njegova supruga ostarili, Čanji je sa svojom suprugom Margitom preuzeo brigu i staranje o njima.