Ovo ime samo po sebi ne govori mnogo, jer je njegov nosilac, kao vrlo plodan književnik „sasečen" još u korenu. Pored velikog intelektualnog potencijala i izuzetne vrednoće ostao je Dušan Knežević kao književnik potpuno nepoznat našoj kulturnoj javnosti.
U naslovu je istaknuto ime njegovog oca, jer je i on kao veliki čovek - na žalost - ostao takođe nepoznat kulturnoj javnosti, ali je zato bio velika senka svome sinu Dušanu.
Nećemo se upuštati u objašnjenje zasluga Jovana Kneževića i kako je njegova slava kao osnivača prvog srpskog profesionalnog pozorišta pripala Jovanu Đordeviću, jer je to u knjizi „Uloga Novobečejaca u razovoju srpskog pozorišta'' prilično detaljno objašnjeno. Posebno, što i Dušan Knežević u svom članku objavaljenom u pančevačkom listu „Naše gore list" , koji će većim delo biti prikazan, to objašnjava. Ovde želimo da istaknemo, da je Dušan bio hendikepiran što mu je otac bio sa toliko velikim zaslugama, a koje su smetale nekim tadašnjim intelektualnim krugovima, ali i da prikazem Dušanovu upornost i veliku radnu energiju nasleđenu od svog oca Jovana.
Dušan je rođen u Vranjevu, a još u svojoj osmoj godini ostao je bez oca, sa bratom Stefanom i majkom Jelenom tako-reći bez prihoda i sredstava za normalan život. Videvši da se radi o izuzetnoj bistrini dece Majka prodaje kuću u Vranjevu i obezbeđuje koliko-tolika sredstva za njihovo školovanje. Dušan je završio učiteljsku školu u Somboru 1873/74. godine. Učiteljovao je najpre u rodnom Vranjevu, kao privremeni učitelj! (tako je zabeleženo u crkvenom letopisu pravoslavne crkve u Vranjevu), od marta 1874. godine do septembra iste godine, kada je za učitelja postavljen Miša Milošević, takođe iz Vranjeva, ali koji je verovatno imao veću zaštitu i podršku tadašnjih opštinskih i crkvenih vlasti. Dušan odlazi za učitelja u Pardanj-današnju Medju. Ni tamo se nije dugo zadržao, jer se već 1878. godine pismom javlja Iliji Okrugiću-Sremcu, iz Berkasova-malo selo kod Šida.
Njegovo kretanje u službi pratimo jedino preko njegovih pisama, koja se čuvaju u Rukopisnom odelenju Matice srpske u Novom Sadu i Rukopisnom odelenju Narodne biblioteke Srbije u Beogradu.
Tako iz pisama proizilazi da je, pored navedenih mesta, učitelj u Mađar Čanadu, pa čak i u Šapcu. Ne zna se koliko se zadržavao u kojem od pomenutih mesta, ali se može zaključiti da mu je boravak u pojedinim mestima bio prilično kratak, kao i da se pisma odnose na godine njegove mladosti i na početak njegovog književnog stvaralaštva.
Dušan je, već do svoje 23. godine života napisao 10 novela koje je dostavio Matici srpskoj za nagradu, knjigu „Porodičan život" za koju je Matica raspisala nagradu od 50 dukata, više pesama i nekoliko kraćih pozorišnih komada. Na njegovu žalost - a možda još više na žalost - srpske kulture, nijedno od tih dela nije izdato niti u bilo kom vidu objavljeno. Izuzetak čine njegovi članci, od kojih ću jedan prilično detaljno prikazati.
Dušan je, bilo zbog otpora koji su srpski intelektualci oko Matice pružali prema stvaralaštvu njegovog oca Jovana, ili zbog svoje plahovite prirode, koja proističe iz pisama upućenih tadašnjim književnicima i samoj Matici, nailazio na "zatvorena vrata". O toj nepravdi piše književniku Iliji Okrugiću-Sremcu, Paji Markoviću-Adamovu uredniku i izdavaču „Brankovo kolo" i izvodi zaključak, da književnici ne mogu da budu iz redova učitelja, već to moraju biti u najmanju ruku profesori. Uzrok ovom neuspehu nalazi i u svojoj borbi i nastojanjima da dokaže da je njegov otac Jovan Knežević osnivač prvog srpskog pozorišta, a ne Jovan Đordević, kako je to u našoj pozorišnoj istoriji zabeleženo. Pored toga, Dušan je izvrgavao kritici neuspele, a objavljene pesme i druge napise slabih književnika iz redova miljenika uticajnih ljujdi oko Matice i javnih glasila u Novom Sadu.
Odstupićemo od hronologije događaja pa ćemo članak, kojim je Dušan dokazivao ko je osnivač prvog srpskog pozorišta, objavljen u Pančevačkom listu „Naše gore list", prikazati pre pisama upućenih Matici srpskoj i pojedinim književnicima. To smo učinili jer izgleda važnije da se čitaoci upoznaju sa osnovnim uzrocima otpora književnika i intelektualaca oko Matice prema delima Dušana Kneževića, pa tek onda da se prikažu detalji iz pojedinih pisama, koji čine deo mozaika koji se ispleo oko stvaralašta Dušanovog. Na žalost ljudskom surevnjivošću, a pomalo i kukavičlukom, onih na odgovornim mestima u srpskoj kulturi, jer je Jovan Đordević već bio vrlo istaknuta ličnost u Beogradu i Srbiji, Dušan Knežević je ostao nezapažen i nepoznat ne samo u istoriji srpske kulture, nego i u njegovom rodnom selu Vranjevu - današnjem Novom Bečeju.
Srpsko narodno pozorište u listu „Pozorište" br. 50 od 11. decembra 1873. godine upućuje poziv čitaocima za prikupljanje građe i pisanje istorije srpskog pozorišta. U tom pozivu, koji je dat kao uvodnik, Uredništvo ističe da je u više navrata „već od nekoliko godina" raspisivalo nagrade za delo: „Nacrt istorije srpskog pozorišta" , ali se nije javio nijedan književnik koji bi bio spreman da se pirihvati toga posla. Uredništvo „Pozorišta" pretpostavlja da je tome osnovni uzrok nedostatak građe za tako značajan poduhvat. Zato moli čitaoce i sve one koji imaju neka saznanja o tome da ih napisu i dostave i ako raspolažu sa listovima ili knjigama u kojima postoje slične zabeleške da ih dostave ili prodaju „Pozorištu".
Posebno se u tom pozivu naglašava predlog „dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu g. Jovana Đorđevića učinjen Književnom odboru Matice srpske." Taj predlog je Književni odbor razmotrio i prihvatio na svom sastanku od 27. novembra. Uredništvo izveštava čitaoce da će već u sledećim brojevima lista otvoriti rubiku za „sve beleške koje bi mogle poslužiti kao građa za povesnicu našeg pozorišta." Evo i predloga Jovana Đorđevića „od reči do reči:"
„Predlažem dakle, da „Matica srpska"
- Umoli lično g. Dilbera, Atan. Nikolića, N. Đurkovića, St. Dobrića i A. Popovića (Popović je iz Vranjeva - primedba L.M) da svaki pobeleži ono, čega se još seća, da je ili sam oko pozorišta radio, ili bar zapamtio, da su drugi za njegovo doba radili i da se te beleške Matici ustupe po pogodbi, a Matica da ih hrani kao gradu za istoriju srpskog pozorišta.
- Da izda poziv, u kome bi zamolila sve, koji bi ili štampanih ili pisanih dokumenata ma iz koje epohe našeg pozorišta imali (kao što su stare knjige, novine, pozorišne objave, pisma, beleške, memoari, itd.) ili koji bi se ili sami čega sećali, ili što zanimljivo od drugih slušali, što se na našu pozorišnu gradu odnosi, (ma to najposle bile i pozorišne anegdote i pikanterije), - da sve to Matici srpskoj ustupe ili saopšte.
- Da izbere od svojih članova nekolicinu, koji bi i sami po starim novinama i knjigama usamljene beleške o toj pozorišnoj radnji prikupljali, beležili i ispisivali- pribranu usled poziva pozorišnu gradu ocenjivali i u evidenciji vodili; i u svoje doba Matici srpskoj podneli svoje mišljenje o načinu i planu, kako će se prikupljena grada upotrebiti za istoriju srpskog pozorišta i kako da se ova napiše."
Čitav prikaz građe za istoriju srpskog pozorišta objavljen u listu „Pozorište" od 51. do 60. broja za 1873. godinu zasnovan je uglavnom na podacima Jovana Đorđevića i još 2-3 priloga učesnika u tim događajima.
Tako se među ovim malobrojnim prilozima našao i članak Andrije Putića sveštenika iz Srpskog Čanada objavljen u listu „Bačvanin" } a zatim u celosti u listu „Pozorište". Putić sa puno mržnje iznosi ulogu Jovana Kneževića u Čanadskoj diletanstkoj grupi, jer se time i dodvoruje Jovanu Đordeviću, a veliča sebe i Stevana Protića, pa čak i kafedžiju Jevrejina iz Srpskog Čanada Karla Maja, čija se kafana zvala „Crni orao" - znamenje Nemačke.
Ovaj članak je maksimalno eksploatisan od strane Jovana Đorđevića, koji na jednom mestu Srpski Čanad naziva Vitlajemom u kome se rodilo srpsko pozorište. Na tim tvrdnjama - na žalost - bez naučne provere, zasnovao je svoja stanovišta i Borivoje Stojković u svojoj obimnoj knjizi: „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do najnovijih vremena."
Dušan Knežević je pokušao da u listu „Pozorište" opovrgne tvrdnje Andrije Putića, ali Uredništvo „Pozorišta" taj njegov članak nije prihvatilo, već ga je morao objaviti u pančevačkom listu „Naše gore list" br. 8 od 24 februara 1885. godine. Taj članak - na žalost - nije uziman u obzir prilikom pisanja istorije srpskog pozorišta, sem što ga je Dr. Mihovil Tomandl pomenuo u svojoj knjizi: „Srpsko pozorište u Vojvodini".
Iznosimo nešto skraćenu verziju tog članka objavljenog u listu „Naše gore list" pod naslovom „Nešto o našem pozorištu". Želimo da njime prikažemo umnost i pismenost Dušana Kneževića u opovrgavanju neistine iznetih od Andrije Putića i da iznesemo odakle potiče nepravda prema stvaralaštvu Dušana Kneževića.
„Povodom tim što je 14. 15. i 16. br. pr. g. „Bačvanin" donesen članak pod naslovom „kako je nastalo srpsko narodno pozorište" iz pera G. Andrije Putića paroha srpsko-čanadskog, umoljavam najtoplije slavno uredništvo „Naše Gore list" , da mi dopusti da u nekoliko reči prozborim o toj važnoj stvari, a umesto onoga koji davno nije medu živima a imao bi šta odgovarati. (Misli na svog oca Jovana Kneževića - primedba LM)"
„Što se tiče postanja srpskog pozorišta, vlada među srpskim književnicima uopšte veliki nesporazum i neznanje kao da bi početak tome bio star da ga niko nije mogao upamtiti, a ovamo je jedva doživeo četvrtinu veka. I posle dva „otvorena pisma" izdana u dva štampana tabaka ipak se nađe neko da pobija ovde il onde tu istinu da je Jovan Knežnević osnovatelj srpskog pozorišta. U književnosti se tvrdi da je još i pod Joakimom Vujićem bilo srpskog „teatra" , ali treba stvar mnogo zrelije presuditi. Jedna lasta ne čini proleće, tako isto i jedna predstava u ovom mestu il jedna pozorišna parada u drugom mestu, ne čine još pozorište. Što su se sastala dva tri čoveka pa dala u svom mestu jednu ili najviše dve predstave kao što je to mahom bivalo u Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Bečkereku - to još nije ništa, jer te predstave nisu se davale za ljubav umetnosti već zabave, kao što se i besede daju i nisu ih umetnici davali koji nose ime glumci, već privatni ljudi i kad bi to uračunali u pozorište, onda bi s punim pravom trebali i oni predstave uračunati u pozorišne, što su ih podegde i deca predstavljala."
Pozorište kao kulturni zavod traži neke izvesne organizacije, a te nije bilo ni u kom pogledu pre Jovana Kneževića. Pozorišne predstave neke oprobale se istina i pre njega, ali ne zarad kulturne zadaće a i veoma neznatno, neke je počeo šta i nije dočeo, il dao jedno dve predstave pa se naradio te hajd kući svojoj. Zbog te slabe izdržljivosti, što ne imađaše nikakvih oprema i što ne proputovaše srpska mesta, ostaše u mraku te za njih narod ništa i ne zna, već ti se tek pojavi po gde koja bela vrana pa ti piše o ovom ili onom što izgleda više kao nametanje jer narod poznaje svakog trudbenika svog koji je zaista taj, a kojeg ne poznaje onda nije to za koje se isti drži. Ili je takav trudbenik veoma malo radio, ili je nešto počeo a nije dočeo, takav se eto i pojavio sad i g. Andrija Putić."
„...Jovan Knežević je bio s pozorištem u svim varošima srpskim, u svim većim mestima s ove strane Dunava i Save, izuzev Pančeva, i to valjda s toga, što se tada u Granicu s pozorištem teško išlo - pa izađimo na ulicu pa zapitajmo ljude i oni će kazati da je prvi otvorio hram Talije srpske Jov. Knežević. Ovo je i „Srpsko Kolo" u svom 40 br. od 1883. priznalo, a to valjda hoće da potvrdi i onaj traženi nekrolog Jov. Kneževiću u sednici književnog odelenja „Matice Srpske" od g 1864. kao što se to u „Letopisu" od iste godine nalazi. Kao što su političari i prvaci srpski svojim radom u narodu stekli popularnosti, tako je isto i Knežević svojim radom i na svom polju".
„Оп je prvi od Srba, koji je srpsko pozorište organizovao onako kao što je to u drugih obrazovanih naroda: njegovi predstavljači bili su glumci, svaki je imao svoj pripadajući rad, svaki po zasluzi mesečnu platu, nabavio je „garderobu", pozor, knjige, jednom reči sve što pozorište iziskuje. Tog sklopa, tog jedinstva i tog ozbiljnog i istrajnog rada na polju pozorišnom nije bilo pre njega, i za to je veoma smešno i pogrešno kazivati, da je pre njega bilo srpskog pozorišta..." „Narodno pozorište otpalo je od Kneževićevog kao lepinja od hleba..."
„Mrsko raspoloženje prema Jov. Kneževišu izazvalo je i g. Andriju Putića sveštenika srpsko-čanadskog, da u „Bačvaninu" o postanku srpskog narodnog pozorišta, u mesto da je pisao prosto o čanadskom pozorištu. U tom članku ističe sebe kao glavnog kolovođu a ovamo iz celog izvire to, da ni on ni Steva Protić nisu bili pozvani da izvrše zadaću pozorišnu, jer nikad i ne snevahu o tome već je slučajno došlo neko nemačko pozorište pa iz tog slučaja dadoše i oni jednu predstavu „Hajduke" i tom prilikom - kao što sa Čanad pripoveda - on i Protić što su skupili to su podelili, a momcima ne dadoše ništa. Ta pojava ostala bi za navek zatrpana za Čanad, otišli bi u pokoj tako isto kao i one druge stare teatarske predstave, da ne dođe Jov. Knežević i to sa svojih šest a i više osoba. Kneževića nije potresao slučaj, on je stanovao nekoliko milja dalje od Čanada, još od svoje mladosti od pre bune 1847. g. viđao se u nekim diletantskim predstavama, išao za pozorištem u Zagreb, u Beograd i dalje, pisao i drame koje će posvedočiti jedan slučajno nađeni original, - dakle njega je pogonila ideja za osnivanjem srpskog pozorišta a ne prosto slučaj kao g. Putića i Protića. Bez Kneževića ne bi se moglo ni naći to društvo iz Čanada, a to neće da kaže g. Putić i koje pažljivo pročitao svršetak njegovog članka, on hoće još da ga obedi".
„ ... Kad je Knežević došao među njih u Čanad sa svojih nekih 7 drugova iz Vranjeva i Kikinde, odmah je uvideo da je jedan od njih ma koji treba da ima garderobu kao Srbin, a ne Čivutin Karlo Maj iz Čanada. On je doneo i sva pozorišna dela, jer Čanađani drugo ništa ne znadoše samo „Hajduke". Tek što su dali nekoliko predstava u Vel. St. Miklušu i u Kikindi Maj se regresirao za kupljeni deo garderobe pa bež kući a za njim i g. Putić i tako se društvo raspršta... G. Putić veli da je i Knežević bio na „kasi" zajedno sa Georgom (zastupnikom Maja - primedba LM) a neće da kaže da je to tako družina zahtevala jer nije mnogo poverenja ni u g Putića ni u Protića koji sve strpaše u svoj džep misleći da s neukim momcima mogu činiti šta hoće".
„Smešno je to kad onaj koji je pobegao iz boja, traži lavorike. G. Putić sam kaža da se vratio iz Kikinde kući, a zašto - jer pozorište nije bilo njegova zadaća. On je slučajno predstavljao a za glumce nije ni sposoban - mada sebe hvali - jer je čovek vrlo malenog uzrasta, te kakva je to karikatura kad tako malen čovek predstavlja Miletu arambašu! Ta provideo je to dobro J. Knežević. A Protić opet ništa nije predstavljao, dakle njih dvoje ništa nisu mogli pozorištu za buduće biti od asne. Takvi su da bome zajedno s Georgom morali otići kući i okanuti se nepozvanog rada. Društvo se to raspade - kao što sam g. Putić veli u svom članku - iz tog rasula tek i novih drugara, osnovao je J. Knežević stalno srpsko pozorište koje je obišlo sva važnija srpska mesta. Došav u Novi Sad, načini najveću senzaciju kao što će to posvedočiti „Srpski Dnevnik" i „Danica" od 1860. i 1861. g. Gospodin Putić treba da zna kad se čija kuća sruši, pa drugi načini sebi novu, onda prestaje razgovor o onoj kući. Ono pozorište u kom je on radio, rasprštalo se, rasprštao se i on s njim zajedno. Sto je drugi posle načinio, to je drugoga trud i muka! Narod Putića ne poznaje!"
„Jov. Knežević je prvi organizator i osnovatelj srpskog pozorišta, on je otvorio hram Talije a posle njega narodni odbor prihvatio ga. Pa i onda, kad je novosadski odbor iščupao jezgru iz njegovog pozorišta, i onda nije on malaksao, već je radio i nadalje sve do smrti svoje. To se zove biti svestan svog poziva".
Pored svega što je Dušan Knežević izneo u svom članku Jovan Đorđević je (posle više od 30 godina od smrti Jovana Kneževića) sve zasluge pripisao toj čanadskoj grupi i čak izjednačava Stevana Protića sa Kneževićem, i prvo njega ističe kad ih pominje kao dva čoveka „koje je proviđenje sačuvalo da ovu nejaku biljku...". Možda će biti verodostojnije zloupotreba istorije ako citiram njegove reči napisane u listu „Pozorišta" br. 14 i 15. od 1896. godine u kome između ostalih netačnosti piše i ovo:
„Proviđenja je sačuvalo dva čoveka, rekao bih samo za to, da ovu nejaku biljku, ovo mlado otroče u svoja naručja prime i donekle održe, a da ga docnije srpskom narodu na dalje staranje predaju. Ta dva čoveka su Stevan Protić iz Canada i Jovan Knežević iz Vranjeva, obojica direktori pozorišnih družina pre 1848."
Ne znam koje družine je bio direktor Stevan Protić pre 1848. godine! B. Stojković doduše iznosi da ga je za upravnika čanadske družine imenovao Karlo Maj vinarski trgovac iz Čanada, ali to se desilo 1860. godine str. 123 njegove Istorije pozorišta. Pre 1848. godine Stevan Protić nije imao više od 12-13 godina starosti.
Đorđević dalje o Čanadu u pomenutim brojevima „Pozorišta" piše:
„Тi u tom novom Vitlejemu, rodilo se pre trideset i pet godina mlado otroče, srpsko pozorište..."
Očito je da je Đorđević bio svestan da je istorija ono što je „zapisano" pa je tako i izvršio ovo krivotvorenje samo da bi izbegao da pominje Vranjevo, jer bi se odmah nametnuo Knežević kao osnivač i tvorac prvog srpskog pozorišta, a ne bi otac srpskog pozorišta postao Jovan Đorđević".
Moramo još nešto izneti iz članka Dušana Kneževića da bi se videli razlozi zbog kojih je nailazio na otpor Matice i drugih uticajnih u ondašnjim javnim glasilima.
Da bi istakao kako nije bilo jednostavno, organizovati pozorište u onim uslovima Dušan iznosi i sledeće:
„Znamo da su Jov. ST. Popović i Subotić pisali pozorišna dela, ali je zaista čudo kako oni nisu osnovali društvo pozorišno koje će da oživi ta njihova dela. Jov. St. Popović radio je nešto u Beogradu do duše sa tamošnjim diletantima, među kojima je bio i Jovan Knežević, ali je sve to neznatno bilo, od danas do sutra; gde se rodilo tamo je i umrlo. Subotić pak ništa nije za društvo radio, Jaokim Vujić jeste, al i on je naseo s njegovim neznatnim početkom. Što ti spisatelji ne učiniše, učinio je Jovan Knežević. Tek iza Jovana Kneževića probudio se Subotić i sav Novi Sad te daj radi na vrat na nos."
„Za jednu ideju treba živeti i umreti, - Jov. Knežević za ideju pozorišta srpskog počeo je živeti iz rane mladosti svoje od 1847. g. Iz mnogih pokušaja morao je nešto jednom stvoriti, a to je stvorio u Banatu gde je najbolji uslov za to, jer u Bačkoj teško bi se moglo takovo što ostvariti, počem Bačvana gotovo i nema u glumačkom osoblju, već su većinom sve sami Banaćani. Je li novosadski odbor na čelu sa književnicima srpskim živeo za ideju pozorišta? Nije. Njega je tek slučaj u to uveo, a taj slučaj je Jovan Knežević koji iznenada upade u Novi Sad s ogromnom družinom. Možda je i osećao nuždu da treba pozorište narodu srpskom, ali pre Kneževića nije se niko latio rada. Samo Jov. Knežević može reći: ja sam živeo za ideju pozorišta srpskog, mene niko nije potresao, gajio sam je godinama a ne trenutno. On se uzvišava nad svima posle njega doživelim. Prvi bivaju poslednji, a poslednji prvi, zar je dakle čudo, što Jovan Knežević kao prvi obeležen po srpskim listovima, sad je odjedared poslednji! „Pokondirenu Tikvu" neka narodno pozorište nikad ne predstavlja, jer sam sebe izigrava!
G. Putić hoće da baci u svom članku krivicu na Kneževića što se njihovo društvo rasprštilo u Kikindi. Kad bi Knežević bio čemu kriv i proneverio šta, od kud bi se njegova družina njega držala i za njim pošla kad bi on nju donde uvredio bilo čim? Putić, Protić i Georg su napušteni, oni su dakle poverenje izgubili, jer da su oni bili kao što treba i svesni pozorišta, družina bi za njima. Gospodin Putić kaže da su Pomorišci udarili „čvrst temelj narodnom pozorištu", a ovamo sam kaže i to, da se društvo posle 5-6 predstava rasprštalo. Jovan Knežević nije Pomorišac nit su Kikinđani to koji družini behu, već su Dištrikćani kojih više beše u društvu nego Pomorišaca. Na što govoriti neistinu! Gospođa Draga Ružićka nije sledovala Putića već Kneževiću jer je i njezin otac sveštenik Luka Popović, bio rodom iz Vranjeva i u nekom srodstvu s Kneževićem, pa su zato sva njena braća i sestre, svega šestoro prirodnim putem pridružili se svome čika-Joci. Zaman se poziva g. Putić na gospodu Ružićku."„
Prestaje svaki razgovor: Jovan Knežević je prvi organizator i osnovatelj srpskog pozorišta... Nebi trebalo o ovom ni govoriti, već se samo pozvati na „Srpski Dnevnik" , „Danicu" i peštanski „Vasarnapi lap" pa je stvar na čisto. Al šta ćemo kad su take - srpske prilike! Ko je čitao građu pozorišne istorije, znače da je Knežnević ponižen (misli na građu koja je objavljena u listu" Pozorište" - primedba LM). Uvaženi su oni ljudi koji su dali dve tri predstave, pa otišli kući jer se naradili a Knežević sa svoje tri godine istrajnog rada na pozorišnom polju sve do smrti, čiji glumci drže slavu kako narodnog našeg srpskog i beogradskog pozorišta, - ostao je neznatan, iz istorije izbačen. Lepa Parada"
Dušan Knežević na kraju pomenutog članka u listu „Naše Gore List" iznosi i književno delo Jovana Kneževića sa područja pozorišta i opisuje sadržinu drame" Velikodušnost i blagodarnost" do kojeg je slučajno došao preko pravnika Milana Božeskog iz Pešte.
Da su naši istoriografi, odnosno oni koji su prikupljali građu u listu „Pozorište" i Matici srpskoj, uzeli u obzir samo ove podatke i primedbe koje je Dušan, sin Jovana Kneževića izneo u prikazanom članku, istorija srpskog pozorišta bila bi zasnovana, ako ne na apsolutnoj istini, što sa istorijom nije uvek slučaj, na znatno pouzdanijim temeljima. Posebno, što su tada još bili živi intlektualci - savremenici tih događaja, koji su mogli osporiti sve neistine, ili ih pak korigovati i privesti sud istorije što pravednijoj meri.
Upustili smo se u ovako detaljno iznošenje sadržine članaka Dušana Kneževića, da bi istakli uzroke zbog kojih je on eliminisan iz književnog života srpstva u Ugarskoj, a posebno da bi ovim dokazali krivotvorenje istorije srpskog pozorišta i doprineli njenoj demistifikaciji.
