Nakon smrti Laze Dunđerskog, jednog od najbogatijih Srba sa teritorije današnje Vojvodine, celokupna njegova imovina podeljena je naslednicima prema testamentu. Đoka je, kao stariji sin, nasledio posede Kulpin i Kamendin, imanje u Dobrinji u Bosni i nešto manje zemlje u srbobranskom i turijskom ataru — ukupno oko četiri hiljade jutara.
Najverovatnije je patrijarhalno vaspitavani Lazar, koji je teškom mukom, radom i zalaganjem stekao imanje, hteo da i na ovaj način „kazni“ starijeg Đoku, koji se već u to vreme, kao okoreli neženja, prilično bahato ponašao i nemilice trošio očevinu.
Posle smrti Lazara Dunđerskog, tokom ostavinske rasprave, Đoka Dunđerski i dr Gedeon Dunđerski sporazumeli su se 9. oktobra 1917. godine sa sestrama o sledećem:
„U slučaju da g. Đoka Dunđerski umre bez poroda, naslediće ga deca dr Gedeona Dunđerskoga, i to Lazar i Dušan, kao i ostala koja se budu eventualno rodila; radi obezbede toga eventualnog nasleđa, g. Đoka Dunđerski ne može za života otuđiti niti opteretiti svoje nepokretnosti bez odobrenja g. dr Gedeona Dunđerskog i dveju sestara, g-đe Olge i Emilije.“
Kamendin i agrarna reforma
Kraj Prvog svetskog rata Kamendin je dočekao, kao i drugi vojvođanski veleposedi, opljačkan i veoma zapušten, pretrpevši posledice „revolucionarnog“ raspoloženja povratnika sa Istočnog fronta. Agrarna sirotinja koja je živela na njemu pokušavala je da haotično stanje iskoristi kao mogućnost da dođe do toliko željene zemlje, koja je prebogato rađala.
Stvaranje nove, prve jugoslovenske države naslednik Đoka Dunđerski dočekao je, kao i mnogi tadašnji bački Srbi, u euforičnom nacionalnom zanosu. Međutim, ubrzo se suočio sa činjenicom da i njegova očevina dolazi pod udar agrarne reforme, koju je pripremao i sprovodio regent Aleksandar Karađorđević. Njome je želeo da ublaži veliki pritisak gladne agrarne sirotinje, koja je, učestvujući u ratu, smatrala da zbog posebnih nacionalnih zasluga za stvaranje nove države Južnih Slovena ima pravo na dobijanje zemlje.
Pod udar reforme potpali su gotovo svi posedi Dunđerskih, ne samo Đokin. Prema zakonskim odredbama, vlasnici koji su imali više od propisanog maksimuma, koji se kretao od 520 do 868 katastarskih jutara, morali su da ustupe višak zemlje državi, odnosno fondu za agrarnu reformu.
Brat Gedeon imao je u posedu preko sedam hiljada katastarskih jutara zemlje, sa najznačajnijim posedom u Čibu. Stevan, brat od strica, imao je u Srbobranu oko 3.000 jutara, a Šandorov sin Bogdan 1.274 katastarska jutra u srbobranskom i starobečejskom ataru.
U to vreme, a i nešto kasnije, Đoka je zemlju davao u zakup agrarnoj sirotinji. Tako je 1928. godine sirotinji Turije izdavao 458 jutara zemlje, ostvarujući prihod od 18.930 dinara.
Za razliku od svojih rođaka, Đoka je bio preduzimljiviji i snalažljiviji u novonastalim prilikama. Zakon o agrarnoj reformi predviđao je da vlasnici kojima je zemlja potrebna za razvoj poljoprivrede, naročito stočarstva i poljoprivredne industrije, mogu zadržati po pet stotina jutara. Đoka je to znao da iskoristi i uspeo je da sačuva gotovo celokupno svoje imanje na Kamendinu.
Tada je na Kamendinu imao ukupno 1.950 katastarskih jutara i 1.530 kvadratnih hvati zemlje. Od toga je oranica bilo blizu 1.800 katastarskih jutara, pod ritom 134, pod pašnjacima osam jutara, a pod šumama blizu dva jutra.
Već u martu 1920. godine Đoka je zaključio sporazum sa Ministarstvom poljoprivrede i voda, broj 7360/920, kojim se obavezao da će održavati dve ergele i zavod za proizvodnju seruma protiv stočnih zaraza, kao uslov da mu se za to ostavi potrebno zemljište.
Za Đokinu zemlju posebno su bili zainteresovani bezemljaši iz kolonizovanog Siriga, Pašićeva, odnosno Zmajeva, ali i obližnjeg Temerina. Bez obzira na veliki pritisak da se i ova kamendinska plodna crnica podeli i razgrabi, Đoka je uspeo da Kamendin gotovo u celini ostane u vlasništvu Dunđerskih i bude izvan domašaja agrarne reforme i kolonizacije.
Polazeći od činjenice da su Kamendin i Kulpin uzorne „poljoprivredne ekonomije“, koje će u novostvorenoj državi koristiti razvoju poljoprivrede u celini i služiti kao sirovinska osnova za buduće fabrike seruma i konzervisanog povrća u Novom Sadu, Đoka Dunđerski je krajem 1920. godine uputio zahtev Ministarstvu za agrarnu reformu. Tražio je da jedna komisija obiđe Kamendin kako bi se uverila da je celokupni zemljišni fond koji je nasledio od oca zaista potreban i njemu i državi.
Krajem decembra iste godine komisija je, u veoma reprezentativnom sastavu, obišla imanje. Činili su je Ignjat Marković, šef Županijskog agrarnog ureda u Novom Sadu, Konstantin Nikolić, sekretar Ministarstva za agrarnu reformu, i Đorđe Mitrović, načelnik Ministarstva poljoprivrede.
Nakon obilaska Kamendina u svom izveštaju istakli su da ovo imanje ne treba staviti pod udar agrarne reforme:
„Jer će ga vlasnik koristiti za razvoj stočarstva, proizvodnju seruma, sirovina za fabriku konzervi, a od posebnog značaja biće i ergela koju Đoka Dunđerski stvara na Kamendinu.“
Od celokupnog imanja Đoki je agrarnom reformom oduzeto blizu hiljadu jutara. Od toga je za dobrovoljce izdvojeno 269 katastarskih jutara, a agrarnim interesentima dato je preko šest stotina jutara.
Svojom preduzimljivošću i vrednoćom Đoka je uspeo da i u vreme sprovođenja likvidacije agrarne reforme, početkom tridesetih godina, dobije najveći supermaksimum u Bačkoj.
Na osnovu rešenja Ministarstva poljoprivrede od 19. jula 1932. godine ostavljen mu je supermaksimum od 3.316 katastarskih jutara, sa sličnim obrazloženjem kao u decembru 1920. godine:
„Gospodin Dunđerski poseduje prvoklasnu ergelu, moderne fabrike koje su od naročite koristi čitavom društvu.“
Serum zavod „Kamendin“
Početkom dvadesetih godina Đoka Dunđerski otpočeo je gradnju fabrika koje su najvećim delom koristile sirovine sa ekonomija Kamendin i Kulpin.
Najznačajniji industrijski objekat u koji je uložio svoj novac, i preko kojeg je uspeo da sačuva preko pet stotina jutara zemlje, bio je Serum zavod „Kamendin“ d. d. u Novom Sadu, na tadašnjem Piroškom putu broj 111.
Zavod je osnovan 1922. godine sa kapitalom od tri miliona dinara. Kao najmodernije uređeni i najveći serološki zavod u ovom delu Evrope i na Balkanu, „proizvodio je sredstva za sprečavanje, lečenje i raspoznavanje zaraznih bolesti kod svih vrsta domaćih životinja“.
Stoka korišćena za proizvodnju seruma najvećim delom gajena je na ekonomiji Kamendin, odakle se pešice gonila do Novog Sada.
Na stranicama Poljoprivrednog glasnika, pokrenutog 1921. godine, koji je u međuratnom periodu izlazio u Novom Sadu i svojim člancima znatno doprinosio razvoju poljoprivrede u Vojvodini, često susrećemo ne samo reklamne oglase već i novinske izveštaje sa Kamendina.
Tako je u broju od 15. februara 1924. godine prva strana bila posvećena borbi protiv zaraznih bolesti. Između ostalog, zapisano je i sledeće:
„Kao serum životinje upotrebljavaju se konji, svinje i ovce. Serum konja ima 24. Od konja se dobijaju polivalentni serumi protiv prostrela, crvenog vetra svinja, septikemije svinja, kokošje kolere, paratifusa, ždrebećaka, tetanusa i šuštavca. Uprkos svakonedeljnim velikim injekcijama virulentnih kultura, te svakonedeljnom vađenju krvi od četiri litre po konju, sve su životinje u dobroj kondiciji.
Zavod ima higijenski uređene obore za hiljadu svinja. Momentalno se upotrebljava 156 komada svinja u svrhu proizvodnje seruma protiv svinjske kuge, koji je serum po naše svinjarstvo od najveće važnosti. Ovim svinjama ubrizgava se periodično krv od bolesnih svinja u velikoj količini, do pola litre najedanput, a nakon izvesnog vremena izvadi im se krv.
Valjanost raznih seruma ispituje se pre stavljanja u promet na malim životinjama, morskim svinjama, zečevima, belim miševima itd., dok se samo serum protiv svinjske kuge ispituje na mlađim svinjama…“
Serum zavod proizvodio je zaštitna cepiva protiv prostrela po Pasteru i Sobernhajmu, svinjskog crvenog vetra po Pasteru i Lorencu, zatim protiv šuštavca, za simultano cepljenje protiv svinjske kuge, septikemije stoke, pseće grebe, paratifusa svinja, kolere pernate živine, pioseptikemije sisančadi, ždrebećaka, zaraznog pobačaja, šapa i ustobolje, ovčijih i svinjskih boginja i drugih bolesti.
Novembra 1926. godine u Poljoprivrednom glasniku pojavio se oglas da „Kamendin“ d. d. proizvodi i „Mištofinom“ i „Sokial žito“, uz naznaku da su to sredstva za uspešno tamanjenje poljskih i domaćih miševa. Najavljen je i početak proizvodnje novog sredstva „Kaporit“, namenjenog dezinfekciji štala, vagona i pribora.
„Kamendin“ d. d., kao najmodernije opremljeni zavod te vrste u zemlji i šire, često su posećivali studenti i profesori jugoslovenskih poljoprivrednih fakulteta, izvodeći tu deo praktične nastave.
Tako je, primera radi, trideset pet studenata beogradskog Poljoprivrednog fakulteta, pod vođstvom dekana dr Ivana Đaje i profesora dr Milana Vlajinca i dr Dobre Todorovića, 19. januara 1924. godine posetilo ovaj zavod. Direktor Dimitrije Konjev održao im je „stručno i zanimljivo predavanje“.
Fabrika konzervi „Kulpin“
Đoka Dunđerski je 1922. godine osnovao i tvornicu konzervi „Prunus“ d. d. u Novom Sadu, koja je 1924. godine promenila ime u „Kulpin“.
Već početkom tridesetih godina „Kulpin“ je imao pet miliona dinara deoničkog kapitala i zapošljavao dve stotine radnika, deset do petnaest činovnika, dva trgovačka putnika i dvanaest zastupnika.
Godišnja proizvodnja fabrike, iskazana u sirovoj robi, iznosila je tada oko 1,5 miliona kilograma paradajza, 180.000 kilograma graška, 60.000 kilograma boranije, isto toliko krastavaca i paprike, 200.000 kilograma jabuka i drugog voća i 250.000 kilograma mesa.
Posebno značajan i konjunkturni proizvod bile su Kulpinove ušećerene jabuke, koje su se kao posebna poslastica prodavale u Beogradu, Novom Sadu, Budimpešti, Segedinu i drugim mestima.
Pred Drugi svetski rat bila je to jedna od najmodernijih fabrika za preradu povrća, sa proizvodnjom od preko četiri stotine vagona, nasuprot prvoj godini, kada se proizvodilo samo sedam vagona.
Đoka se u to vreme nije mnogo bavio politikom, ali ga je veliki župan Bačke oblasti Antonije Vildović ipak imenovao za člana novosadskog gradskog odbora, pored još 66 viđenijih Srba, četiri Mađara, četiri Nemca, četiri Jevreja i dva Slovaka.
Najveći deo sirovina Đoka je proizvodio na svojim ekonomijama Kulpin i Kamendin, obezbeđujući sezonskoj radnoj snazi koju je angažovao relativno pristojna primanja za ono vreme.
Železnica i razvoj poljoprivredne proizvodnje
Kamendin, koji se nalazio na svega dvadesetak kilometara od Novog Sada, mogao je i znao da snabdeva veliko tržište.
Poseban značaj dobili su, polovinom dvadesetih godina dvadesetog veka, ulaganje i izgradnja železničke pruge uskog koloseka od imanja do Stepanovićeva, odakle su se poljoprivredni i drugi proizvodi mogli transportovati jeftinije i brže.
Za ulaganje u izgradnju pruge bila je zainteresovana i „Bačka fabrika šećera“ u Vrbasu, koja je u nju investirala znatna sredstva. Đoka Dunđerski je zauzvrat trebalo da na Kamendinu, u to vreme i kasnijih godina, seje oko pet stotina jutara visokokvalitetne šećerne repe i na taj način otplaćuje kapital koji je fabrika uložila.
Do početka dvadesetih godina prošlog veka Đoka je sejao i gajio isključivo pšenicu i kukuruz, ali je ubrzo uočio značaj i vrednost kamendinske i kulpinske ekonomije za setvu drugih kultura. Od tada je otpočeo intenzivnije ulaganje, podižući kredite u domaćim i inostranim, posebno bečkim i peštanskim bankama.
Koristeći ranija poznanstva, naročito ona stečena pre Prvog svetskog rata, Đoka Dunđerski uspeo je da stvori jednu od najuzornijih ekonomija u prvoj jugoslovenskoj državi. Primenjujući rezultate naučnih istraživanja u oblasti poljoprivredne proizvodnje iz zemalja koje su bile ispred Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije, podigao je proizvodnju na za tada zavidan nivo.
Za Đokinu ekonomiju na Kamendinu od značaja su bili intenziviranje stočarstva i podizanje ergele punokrvnih konja. Takođe se trudio, i često uspevao, da pored najvrednijih rasa stoke gaji i različite sorte pšenice, ječma i drugih kultura.
Uspevao je da obezbedi bescarinski uvoz i druge olakšice. Tako je, primera radi, 9. januara 1931. godine za Kamendin kupio u selu Šimontornju, blizu Sekešfehervara, i bez carine uvezao šest junica simentalske rase.
Od Saveza mađarskih poljoprivrednika, sa sedištem u Budimpešti, Dunđerski je često kupovao i uvozio raznu semensku robu. Tako je u novembru od ovog saveza kupio, bez carine, 19.887 kilograma semenskog graška sorte ekspres.
U molbi koju je uputio Poljoprivrednom odeljenju Kraljevske banske uprave Dunavske banovine za oslobođenje od carine istakao je da će „seme koristiti na svom imanju Kamendin za setvu i da će ono služiti za širenje ove kvalitetne sorte“.
Na svojim ekonomijama Đoka Dunđerski nije imao stanicu za oplemenjivanje bilja, već je do najboljih sorti dolazio uvozom od najuglednijih inostranih stanica, posebno mađarskih, ali i onih iz Austrije, Čehoslovačke, Nemačke i drugih zemalja.
Sve su one imale posebno poverenje u Dunđerskog, čije je prezime dugo uživalo dobar ugled među poslovnim partnerima. Đoka je ova semena na svojim imanjima razmnožavao, a višak prodavao drugim proizvođačima.
Semenska proizvodnja na Kamendinu
Početkom jula 1931. godine Đoka Dunđerski ponudio je Poljoprivrednom odeljenju Kraljevske banske uprave Dunavske banovine čitav spisak semenske robe koju je bio spreman da mu proda.
Iz ovog sačuvanog dokumenta saznajemo koje je sve sorte gajio na Kamendinu, ali i podatke o prinosima, koji su bili prilično veliki za ono vreme i koji dugo posle Drugog svetskog rata nisu bili dostignuti.
Đoka piše:
„Čast mi je ovim ponuditi sedam raznih vrsta semena oplemenjene pšenice, ozimog ječma i panonske vike. Ova semena gajim duži niz godina i ona su apsolutno ispitana. Glavne osobine tih semena su sledeće:
- Sirbano frolifik — jaka slama, veliki prinos, cvet zatvoren, a ne otvoren kao kod drugih vrsta frolifika, usled čega je manje izložen napadaju glavnice. Vegetaciona perioda osrednja. Od ove vrste pšenice imam na prodaju 2.350 mtc.
- Sekač 266 — slama srednje jačine. Vegetaciona perioda osrednja, daje dobar prinos, kvalitativno dobra, sa dosta proteina. Od ove vrste pšenice imam na prodaju oko dve hiljade metričkih centi.
- Sekač 1055 — slama slabija, no vrlo elastična, ne traži jaku zemlju, te dobro uspeva na mršavijem zemljištu. Podesna za docnije zasejavanje, po kvalitetu vrlo dobra, sa sitnijim semenom, i rano sazreva. Od ove vrste pšenice imam na prodaju oko devet stotina metričkih centi.
- Leganj 3490 — jaka slama, veliki prinos, kvalitetna, dospeva nešto docnije. Od ove vrste imam na prodaju oko 1.300 mtc.
- Leganj 1153 — jaka slama, veliki prinos, kvalitetna, dospeva nešto docnije. Imam na prodaju oko 250 mtc.
- Leganj 1119 — vrlo jaka slama, veliki prinos, traži jaku zemlju, ima dosta proteina. Vegetaciona perioda duža. Nje imam na prodaju oko četiri stotine metričkih centi.
- Flajšman 481 — slama srednje jačine, dobro se bokori, veliki prinos, nije osetljiva i ne traži jaku zemlju, podesna je za šalitrava zemljišta. Ove godine očekujem da će dati prosečan prinos od 30 mtc po hektaru. Tu vrstu pšenice nameravam da gajim pretežno na mom gazdinstvu, u vezi sa osobinama moga zemljišta. Od ove vrste imam na prodaju oko 3.800 mtc.“
Iz ovog dokumenta saznajemo ne samo koje je sorte pšenice Dunđerski sejao na Kamendinu i kakve je prinose očekivao već i da je vršio analizu zemljišta i prema njoj prilagođavao izbor sorti. To je za ono vreme u Bačkoj bila retkost i predstavljalo je obeležje farmerskog načina proizvodnje u našim krajevima.
Dalje se isticalo:
„Ozimi ječam Peragis proizveden je ukrštanjem od Rebeke i Gizike. Gajim ga već nekoliko godina sa prosečnim prinosom od 30 do 35 mtc po hektaru. Vrlo rano sazreva, između osmog i desetog juna, i može se upotrebiti i kao pivarski ječam. Slama je dosta jaka. Od ove vrste imam na prodaju oko 1.500 mtc.
Panonska vika — divlja vika oplemenjena kao ozima. Kao hrana za stoku veoma dobra. Preimućstvo nad jarom vikom joj je to što vrlo dobro iskorišćuje zimsku vlagu i daje stalno visoke prinose od 65 do 75 mtc po hektaru, a pošto se kosi već početkom maja, to se mogu posle nje, kao naknadni usevi, uspešno zasejavati rani kukuruz, muhar, heljda itd.
Što se tiče pšenice, nju nudim po pijačnoj ceni u momentu prodaje, uz onoliki dodatak, na ime vanrednih troškova za oplemenjivanje i selekcionisanje tog semena, koliki i na državnim imanjima Belje. Ozimi ječam nudim po ceni od 180 dinara po mtc, a viku po ceni od 650 dinara po mtc.“
Đoka je posebno istakao da se navedene cene podrazumevaju za robu utovarenu u vagon na stanici Pašićevo, bez vreća.
Pismo je završavao rečima:
„Pošto je za moje seme, naročito ove godine, vrlo veliko interesovanje, čast mi je zamoliti tu Upravu da mi po mogućstvu što skorije izvoli izvestiti na koje vrste od napred pomenutih semena i u kojoj količini reflektira.“
Na Kamendinu je Đoka najviše gajio šećernu repu, i to ne slučajno. Ona mu je bila roba sa zagarantovanim plasmanom u Fabriku šećera u Vrbasu, a njenim prevozom i železnica se sve više isplaćivala.
Veliki deo obradivog zemljišta zasejavao je kudeljom, koju je koristio za svoju fabriku u Kulpinu. Pšenicu je sejao na oko 300 jutara, a kukuruz na upola manjoj površini, uz godišnji prinos od oko 30 metričkih centi po jutru. Manji deo zemljišta zasejavao je povrćem, jer je to uglavnom činio na kulpinskom imanju.
Na svojim imanjima Đoka je, pored naučnih rezultata u poljoprivredi i stočarstvu, koristio i za ono vreme najsavremenije poljoprivredne mašine. Između ostalog, imao je traktore, vršalice, sejačice, razne priključne mašine i drugu opremu.
Sajmovi, nagrade i stručne posete
Veliku angažovanost Đoka Dunđerski pokazao je i pri organizovanju i održavanju raznih sajamskih priredbi u Novom Sadu. Bio je jedan od najzaslužnijih za to što su one ubrzo dobile međunarodni karakter i postale tradicionalne.
Na svim tim izložbama, održavanim svake godine od 1931, bila je prisutna njegova stoka gajena na Kamendinu.
Tako je na Osmoj stočarskoj izložbi i sajmu Đoka imao zaseban, ujedno i najveći paviljon, u kojem su bili izloženi skupoceni konji, suprasne krmače, poljoprivredni proizvodi, kao i proizvodi njegove dve najveće fabrike.
Za krmače rase mangulica, stare dvanaest meseci, i rase berkšir, stare do jedanaest meseci, dobio je prve nagrade. I sledeće, 1939. godine, Dunđerski je dobio prvu nagradu za celokupnu izloženu skupinu svinja rase mangulica, kao i pehar ministra trgovine Jevrema Tomića. Posebne uspehe i nagrade osvajali su i Đokini konji gajeni na Kamendinu i u Kulpinu.
Kamendin su, kao uzornu ekonomiju, često posećivali razni gosti kako bi se upoznali sa najmodernijim dostignućima tadašnje poljoprivredne proizvodnje, a posebno stočarstva.
Udruženje gazda iz Temerina organizovalo je 19. juna 1930. godine posetu Kamendinu za svoje članove. Izveštač lista Temerini Újság zabeležio je da je izletnike:
„Koji su se divili veoma lepim oborima i rasama svinja i druge vrste stoke, a koji su žalili što zbog zaraze koja je vladala nisu mogli videti rasna trkaća grla, primio upravnik Jožef Keri, koji im je govorio o savremenom načinu proizvodnje, pokazivao razne sorte pšenice, a takođe i ogromnu štetu koju su šećernoj repi načinile crne gusenice…“
Kamendin su, kao i Serum zavod, veoma često posećivali studenti poljoprivrednih fakulteta.
Prilikom posete Šestoj međunarodnoj izložbi i sajmu priplodne stoke, u aprilu 1936. godine, studenti zagrebačkog Poljoprivrednog fakulteta, pod vođstvom prof. dr Gučija, imali su priliku da posete i Kamendin.
U Poljoprivrednom glasniku kandidat agronomije, učesnik ove ekskurzije, zabeležio je sledeće:
„Susretljivošću gospodina Đoke Dunđerskog studentima je pružena mogućnost da posete njegovu uzornu ekonomiju. Na ovom velikom gazdinstvu — kakvih je malo u našoj zemlji — racionalno se primenjuju tekovine poljoprivredne nauke za postizavanje što veće rentabilnosti poljoprivredne proizvodnje.
Na odlično obrađenim njivama posejano je, na velikim površinama, nekoliko vrsta pšenice: Sekač, Bankut, Leganjeva i druge, da bi se uporednim ogledima utvrdilo koja vrsta najbolje odgovara za rentabilnu proizvodnju u ovim krajevima.
Poljske kulture proizvode se ovde kako za neposrednu prodaju na tržištima tako i za preradu u vlastitim tvornicama. Kudelja, na primer, sa ovog imanja uspela je da kvalitetom zadovolji najveće zahteve inostranog tržišta i zbog toga je mnogo tražena poljska kultura. […] Kod pšenice prinos se kreće do 20 mtc po jutru.
Prekrasan primer davala je jedna njiva na kojoj je preko sto komada volova, mahom podolaca, teglilo plugove i brane.
U proizvodnji stoke ističe se konjarstvo i svinjarstvo. Ergela engleskih punokrvnjaka raspolaže odličnim priplodnim materijalom, čija je visoka vrednost posvedočena mnogim pobedama na našim i inostranim trkačkim stazama.
Prelaz na uzgoj konja gidran rase diktovan je potrebom dobrog i izdržljivog konja koji se može upotrebiti kao poljoprivredni, fijakerski i jahaći konj za potrebu narodne odbrane. Takvog koščatog i izdržljivog konja sa kombiniranim upotrebnim svojstvima mnogo traže u Vojvodini.
U svinjarstvu zastupljene su dve rase svinja, berkšir i jorkšir. Za eksport i tovljenje određena je uglavnom berkšir rasa, a jorkširci se upotrebljavaju za proizvodnju seruma, kao za tu svrhu najpogodniji.
Prostrani i higijenski uređeni svinjci sa bezbrojnim boksovima za priplodne krmače i praktično udešeni — delom natkriveni — svinjci za tovljenje svinja svedoče da se svinjarstvu na ovom imanju poklanja velika pažnja.
Kako nema uslova za prodaju mleka, u govedarstvu ne postoji intenzitet proizvodnje. Glavni deo namuženog mleka biva podeljen radnicima ekonomije, a ostatak se upotrebi kao napoj u ishrani jorkširaca.
Veliki silo-toranj omogućuje pravilnu ishranu preko dve stotine volova koji služe kao radna snaga za obradu njiva i za proizvodnju stajskog gnojiva.
Sa mnogo pažnje i interesovanja pratili su studenti sva izlaganja i obaveštenja koja su im prilikom razgledanja upućivana.
U povratku sa Kamendina učinjena je i poseta farmi gospodina Forgača u blizini Novog Sada…“
Život i rad poljoprivrednih radnika
Život poljoprivrednih radnika na Kamendinu odvijao se u relativno teškim uslovima, ali ipak znatno boljim nego na drugim imanjima. Prilikom vađenja šećerne repe često su angažovani sezonski radnici čak iz Slovenije, koje je obezbeđivala vrbaska šećerana.
Radni dan počinjao je u četiri sata ujutro i trajao do kasno u noć, sa jednom pauzom od pola sata za doručak i pauzom od sat i po za ručak. U jeku sezone radilo se i nedeljom, dok se jedino nije smelo raditi državnim i verskim praznicima.
Tridesetih godina nadnica sezonskih radnika iznosila je dvanaest dinara.
U znatno povoljnijem položaju bili su stalno zaposleni radnici na imanju. Pored mesečne plate do četiri stotine dinara, imali su i sledovanje u naturi: od osamnaest do dvadeset metara žita, šest metara krunjenog kukuruza, pravo da obrađuju jedno jutro zemlje po članu domaćinstva i četiri kvadrata bašte.
Oni koji su radili kod stoke imali su pravo i na dva litra mleka dnevno.
Na Kamendinu je uoči rata živelo oko trideset pet radničkih porodica, uglavnom Mađara, uz nešto Slovaka, Srba i drugih. Porodice su uglavnom imale od šest do devet članova.
Stanovalo se u manje higijenskim stanovima, u kojima su po četiri porodice koristile zajedničku kuhinju, a svaka je imala samo po jednu sobu, bez električnog osvetljenja. I takav smeštaj bio je „komforniji“ nego na drugim obližnjim salašima.
Uprkos ovako teškom životu, na Kamendinu u međuratnom periodu nije zabeležen nijedan štrajk radnika. Jedan manji štrajk zabeležen je u maju 1936. godine na obližnjem Kulpinu, gde su radnici koji su kopali repu tražili povećanje nadnica za tri do pet dinara.
Prema pričanju starijih radnika koji su tada radili na Kamendinu, do štrajkova nije dolazilo jer nije bilo organizovanog pokreta, a i gazda Đoka najčešće je izlazio u susret zahtevima svojih radnika.
Imovina i dugovanja Đoke Dunđerskog
Imovina Đoke Dunđerskog početkom tridesetih godina dvadesetog veka procenjena je na sledeće iznose.
Živi i mrtvi inventar na imanjima Kamendin, Kulpin, Pajin salaš i Garavica procenjen je na 6.200.000 dinara.
Vrednost nepokretnosti pod zgradama iznosila je:
| Nepokretnost | Procenjena vrednost |
|---|---|
| Hotel „Sloboda“ u Novom Sadu | 4.000.000 dinara |
| Kuća u Dunavskoj ulici u Novom Sadu | 1.200.000 dinara |
| Dve kuće u Kulpinu | 800.000 dinara |
| Fabrika kudelje u Kulpinu | 600.000 dinara |
| Polovina kuće u Budimpešti | 6.000.000 dinara |
| Ukupno | 12.600.000 dinara |
Vrednost njegove zemlje, površine 4.351 katastarsko jutro, u to vreme iznosila je oko 35.000.000 dinara.
Trkačka i kasačka grla, osigurana kod „Rosija fonsijer“, procenjena su na 32.018.600 dinara.
Među hartijama od vrednosti navedene su:
| Hartije od vrednosti | Navedena vrednost |
|---|---|
| 5.800 deonica „Kamendina“ | 2.900.000 dinara nominalne vrednosti |
| 285 deonica Srpske banke u Zagrebu | 21.375 dinara |
| 17.845 deonica u „Prunusu“ | 4.461.250 dinara |
Pored ovih, navedene su i druge hartije od vrednosti, tako da je ukupna aktiva iznosila 63.479.720 dinara.
U pasivi su navedena sledeća dugovanja:
| Dugovanje | Iznos |
|---|---|
| Srpskoj banci u Zagrebu, filijala Novi Sad | 3.900.000 dinara |
| Neplaćena kamata kod iste banke za 1932. godinu | 1.653.000 dinara |
| Srpskoj banci u Zagrebu za menice kao supergaranciju | 15.000.000 dinara |
| Narodnoj banci, filijala Novi Sad | 11.000.000 dinara |
Uz ostala dugovanja, ukupna pasiva iznosila je 44.917.683 dinara, tako da je čist imetak iznosio 18.562.037 dinara.
Nastanak i razvoj ergele
Na Kamendinu je Dunđerski imao i nadaleko čuvenu ergelu engleskih punokrvnih konja. Ona je osnovana još 1890. godine, u vreme Laze Dunđerskog, po ugledu na mnoge poznate ergele u Ugarskoj.
U to vreme ergela je imala oko trideset rasplodnih kobila i pastuva engleskih polukrvnih konja, koje je Laza kupovao širom Ugarske, čak i na čuvenoj vojnoj ergeli Mezeheđeš.
U jednom izveštaju Bačke županije, ubrzo nakon osnivanja ergele, pisalo je da se ona toliko razvila da se već tada svrstavala u red najpoznatijih u svojoj vrsti uzgoja. Osnovni cilj bio joj je uzgoj remonta i luksuznih trkačkih konja.
Već tih prvih godina remontne komisije redovno su otkupljivale od Dunđerskog petnaest do dvadeset konja godišnje.
Početkom dvadesetog veka ergela se naglo proširila kupovinom većeg broja rasnih grla. Između ostalog, kupljena je i čitava ergela barona Rudića iz Bačkog Aljmaša kod Subotice.
U vreme poleta i stvaranja velikog rasplodnog materijala, ergelu je 1906. godine zahvatio požar u glavnoj štali, u kojoj su se nalazila najbolja grla. Veliki broj konja, naročito rasplodnih kobila, nije mogao biti spasen.
Nakon ove katastrofe ergela je ipak nastavila rad sa podmlatkom rasplodnog materijala koji nije izgoreo. Međutim, ubrzo je izbio Prvi svetski rat, pa je većina konja rekvirirana za potrebe vojske.
Posle rata Đoka Dunđerski nastavio je da gaji prvoklasna engleska punokrvna i polukrvna grla.
Još 1917. godine kupio je na jednoj aukciji u Francuskoj engleskog punokrvnog pastuva Royal Igla, koji je tek nakon proboja Solunskog fronta 1918. godine dopremljen na Kamendin.
Za ovog Đokinog pepinjera vezana je jedna zanimljivost. Prilikom dovoza iz Francuske Royal Igl bio je ukrcan na brod za Solun zajedno sa nekim mazgama, od kojih se zarazio lažnom sakagijom.
Dopremljen na ergelu sa ovom bolešću, zabeležen je kao prvi konj u Bačkoj zaražen lažnom sakagijom, koja je narednih godina i decenija, pa čak i posle Drugog svetskog rata, harala Vojvodinom.
Đoka Dunđerski je naročito od 1919. godine intenzivnije stvarao svoju ergelu engleskih punokrvnih i polukrvnih konja na Kamendinu. Razlog tome nije bila samo njegova velika ljubav prema konjima već i mogućnost da, prema Zakonu o agrarnoj reformi, za osnivanje ergele i držanje punokrvnih konja zadrži pet stotina jutara zemlje.
Sa svojim velikim prijateljem, „sportažerom i konjarem“ Vladom Ilićem, često je odlazio na aukcije širom Evrope i kupovao rasna grla, čak i na nadaleko čuvenoj češkoj ergeli Napajedlo. Ako mu se neko grlo dopalo, nije pitao za cenu.
Uslovi za uzgoj i najpoznatija grla
Prema pisanju dr Nikole Vuksanovića, direktora državne ergele „Karađorđevo“, u Poljoprivrednom glasniku od 15. marta 1923. godine, Đoka je na Kamendinu imao sve uslove za uzgoj engleskih punokrvnih i polukrvnih konja.
Vuksanović je, između ostalog, isticao:
„Posed Kamendin leži u srcu plodne bačke ravnice, u blizini Srbobrana, a tek kojih dvadeset kilometara od Novog Sada. Samo zemljište je vanredne plodnosti, sa dosta fosforno kiselog kreča. Ovo je vrlo važno kod gajenja konja, naročito kod gajenja engleskog punokrvnjaka, zbog izgradnje kostura.
Kada se tome doda da je voda dobra, pašnjaci prostrani i pokriveni bujnim slatkim travama u neposrednoj blizini ergelskih štala, onda je mesto dobro izabrano.
Kompleks zgrada sa ergelskim štalama, ispustima, stanovima činovnika, trenera i ostalog osoblja leži u samom centru poseda. Štale za smeštanje ergelskog zapata i mladih grla prostrane su i svetle, praktično uređene, sa dobrim ventilacijama.
Matore životinje sa ždrebadima pod sisom smeštene su u prostrane boksove, a isto tako i grla ergele koja se treniraju. Sva ostala grla nalaze se u zajedničkim štalama, gde se uz dovoljno hrane prigajaju otporno, a sam sopstvenik pazi naročito na to da mu se podmladak ne bi suviše raznežio.
Momentalno se ceo kompleks zgrada nalazi u adaptaciji, a grade se i nove štale, čime će Kamendin za koju godinu imati drugi i novi izgled.“
U to vreme ergela na Kamendinu imala je četiri pastuva. Pored Royal Igla, poznat je bio i Loren, takođe francuskog porekla. Oni su opasivali pedeset šest punokrvnih kobila sopstvenog zapata.
Glavni pepinjeri krajem dvadesetih godina bili su Karmento II, oždrebljen 1918. godine u Mađarskoj, i Fruškogorac, oždrebljen 1920. godine u Čehoslovačkoj. Kasnije su iz Čehoslovačke nabavljeni Spiridon II i Simplon.
Ipak, najveći Đokin ljubimac bio je Idomeneus, kojeg je slikar V. Vesterop ovekovečio na uljanom platnu.
Đoka Dunđerski imao je i ergelu američkih kasača, koju je držao na svom imanju u Kulpinu. Početkom 1929. godine imao je četrnaest punokrvnih kobila, a kao pepinjer služio je američki kasač Rekontra.
Najbolja kobila ergele bila je Leanjka, koja je širom Evrope postizala zapažene uspehe. Jedan od njih bilo je osvajanje drugog mesta na trci u Berlinu 1923. godine.
Najveći uspeh ova ergela postigla je u Beču 1921. godine, kada su grla Đoke Dunđerskog odnela sva prva mesta.
I na trkama u zemlji postizani su zapaženi rezultati. Zabeleženo je da su od 1919. godine do pred Drugi svetski rat konji iz ergele sa Kamendina osvojili ukupno 462 prve nagrade. Bilo je i sedam osvajača jugoslovenskih derbija. Posebno su se isticale kobile Pajtoš i Kete.
Na trkama u Novom Sadu naročito uspešna bila je 1926. godina. Na Petoj internacionalnoj trci, na stazi od 2.400 metara, Seljanka je odnela prvu nagradu od pet hiljada dinara, dok je u šestoj preponskoj trci, na stazi od 3.200 metara, prva bila Džungel.
Doprinos konjičkom sportu
Kao veliki ljubitelj i odgajivač rasnih grla, Đoka je bio i dugogodišnji predsednik Vojvođanskog kola jahača „Prestolonaslednik Petar“ u Novom Sadu. U tom svojstvu bio je veoma zaslužan za razvoj konjičkog sporta u gradu.
Veliku zaslugu imao je i za održavanje prve konjičke priredbe u Novom Sadu, 8. avgusta 1926. godine.
Izveštač Poljoprivrednih novina pisao je da će taj datum ostati zabeležen u istoriji Novog Sada kao veoma važan:
„Prvi konjički sastanak dokazao nam je da Novi Sad ima sve uslove da stane na čelo ovog plemenitog sporta u celoj zemlji, jer najveći broj trkaćih grla i štala poseduju Vojvođani.“
Zatim je zabeležio:
„Da se kretanje i život na trkalištu nije ni po čemu razlikovao od drugih velegradskih hipodroma. Na sjajnoj ogromnoj tribini u gustim redovima sedelo je preko dve hiljade osoba. Trka je ujedno bila i revija luksuznih ženskih toaleta, gospode sa okruglim naočarima, sivim ogrtačima i oksfordskim pantalonama i sjajnih oficirskih uniformi…“
I na raznim sajmovima konji gajeni na Kamendinu odnosili su prve nagrade i specijalna priznanja. Od 1936. godine na ovom veleposedu počinje i uzgoj takozvane gidran rase, korišćene u poljoprivrednim radovima i za potrebe vojske.
Pri kupovini rasnih konja širom Evrope i njihovom uvozu Dunđerski je imao razne olakšice. Često je uspevao da ih uveze bez carine, uz obrazloženje da će grla „isključivo upotrebljavati za priplod radi poboljšanja pasmine svoje ergele“.
Tako je polovinom januara 1941. godine iz Francuske uvezao dve kobile engleske punokrvne rase, stare osam i deset godina, i tri ždrebeta stara sedam meseci. Pritom je prihvatio obavezu da plati desetostruku carinu ukoliko konje bude koristio u druge svrhe.
Dugovi i prodaja dela Kamendina
Zapavši u velike dugove, posebno kod Budimpeštanske banke, preko koje je kupovao semensku robu i razna grla stoke, i suočen sa poteškoćama uoči Drugog svetskog rata, Đoka Dunđerski bio je primoran da svoja grla prodaje putem licitacije.
U novosadskom listu Dan od 3. decembra 1940. godine najavio je licitaciju na kojoj su se našla četrdeset tri grla iz ove ergele. Među njima je bilo trinaest engleskih punokrvnih kobila i pastuva, kao što su Foks grl, Sremica, Rumenka, Ljubimče i Rodoljub, kao i šest američkih punokrvnih kobila i druga grla.
Isti list već 5. decembra obaveštavao je svoje čitaoce „da je g. Dunđerski priložio novosadskoj sirotinji 100.000 dinara za zimsku pomoć“.
Đoka nije mogao sam da otplati dug. Beogradska Politika je 6. marta 1941. godine, samo mesec dana pre izbijanja rata, pisala da je Dunavska banovina 13. februara 1941. otkupila veliki deo poseda Kamendin. Izveštač je naveo da je ministar finansija lično odobrio kupoprodajni ugovor.
Na poznatom posedu Kamendin Banovina je nameravala da podigne još uzornije imanje i ergelu. Prema tom ugovoru, trebalo je otkupiti 1.081 jutro oranice po ceni od 25.000 dinara po katastarskom jutru. Istim ugovorom otkupljena je i železnička pruga do Stepanovićeva, duga trinaest kilometara, sa lokomotivom i osam vagona.
Ukupna cena koju je Dunavska banovina trebalo da plati iznosila je 27.048.484 dinara. Kupac je ovu svotu, prema ugovoru, uzeo na zajam od Državne hipotekarne banke. Zajam je trebalo otplatiti u roku od deset godina, sa kamatom od sedam odsto, a za obezbeđenje anuiteta trebalo je da služe svi banovinski prihodi.
I pored ovako visoke cene za preko hiljadu jutara kamendinske zemlje, Dunavska banovina imala je računicu i interes. Još početkom 1940. godine njeno Poljoprivredno odeljenje izrazilo je želju da stvori veće banovinsko poljoprivredno dobro u blizini Novog Sada, pa joj je ova prilika dobro poslužila.
Banovinska komisija, sastavljena od inženjera Bogdana Jarakule, Dušana Ćirića i Petra Katića, obišla je kamendinsku zemlju i predložila njen otkup, što je i učinjeno 11. marta 1941. godine.
Prema pričanjima starijih radnika sa Kamendina, otpočela su i razmeravanja zemljišta. Pošto Poljoprivredno odeljenje nije bilo u mogućnosti da te ekonomske godine koristi zemlju, ponudilo ju je na licitaciju.
Novosadski ekonom Pavle Popović — Pecija ponudio je 27. marta zakupninu od 1.800 dinara po jutru, ali je sve to sprečio rat.
U sačuvanom kupoprodajnom ugovoru, koji su potpisali vlasnik Đoka Dunđerski i tadašnji ban Dunavske banovine dr Branko Kijurina, posebno je navedeno da Dunđerski:
„Može za svoje potrebe koristiti i prugu u dužini od pet kilometara, lokomotivu Montania, sa motorom od 32 konja na benzinski pogon, dva velika dupla vagoneta i drugo.“
Kamendin pod okupacijom
Prve dane Aprilskog rata 1941. godine Đoka Dunđerski proveo je sa porodicom u Dubrovniku. Koristeći ranije budimpeštanske veze i poznanstva, vratio se u Novi Sad, koji je, kao i čitava Bačka, priključen mađarskoj državi.
Okupator je u svim Đokinim preduzećima i na imanju postavio komesare, čiji je zadatak bio da celokupnu imovinu usmere ka uspešnom vođenju rata u savezništvu sa Nemačkom.
U fabrici konzervi „Kulpin“ za ratnog upravitelja i komesara postavljen je dr Mihalj Mikloš Sabo, jer je fabrika proglašena strateškom i od posebnog interesa za državu.
Na Kamendinu je, međutim, stvarni upravnik i dalje bio Karolj Sabo, koji je tu funkciju obavljao od 1933. godine, dok je stočarstvo na ekonomiji vodio Lazar Kolarski.
Tokom čitave okupacije Kamendin je nastavio proizvodnju za fabriku „Kulpin“, vrbasku šećeranu i Serum zavod.
Lov i ugledni gosti
Đoka Dunđerski je, kao i ostali Dunđerski, mnogo pažnje posvećivao lovu. Znatna sredstva ulagao je u zakup lovišta.
Lovački glasnik iz januara 1925. godine obaveštavao je čitaoce:
„23. decembra 1924. gospodin Đoka Dunđerski na svom imanju priredio je gostinski lov za svoje prijatelje. Pre lova učesnici su razgledali uzornu ekonomiju i onda su pošli na lovački posao.
Lovom je upravljao drug Ivica, poznati majstor lovačke tehnike, u postavljanju kapija, gonjenju, hajci itd.
Konačni rezultat bio je 105 ubijenih zečeva sa 12 pušaka, dobra večera i još bolje piće, jedna poderana čakšira, pomirenje dvojice zavađenih lovaca i nastavak lovačkog veselja sa praznim puškama u Novom Sadu.“
Njegovo lovište, prema pisanju istog lista, posetio je i knez Pavle Karađorđević. Saznajemo da je bio u lovu kod Đoke Dunđerskog 9. novembra 1927. godine:
„A pored njega bio je i čehoslovački poslanik Šeba i poznati prijatelj našeg naroda g. Arčibald Rajs i drugi ugledni gosti.
Lov je trajao od devet sati do pet popodne. Rezultat lova bio je odličan. Sve prisutne, koji su imali čast da budu u društvu sa Nj. V. knezom Pavlom, očarala je njegova vanredna ljubaznost i otmena pristupačnost, kao i raspoloženje za lovački sport, u kojem se visoki gost pokazao kao odličan strelac.
Posle lova domaćin g. Dunđerski priredio je večeru na svom spahiluku, koja je protekla veoma lepo.“
U istorijskim dokumentima zabeleženo je i da je Đoka Dunđerski 1930. godine držao hiljadu jutara lovišta i za to državi plaćao 30.000 dinara godišnje.
Dobrotvorni rad
Između dva svetska rata, a i kasnije, Đoka Dunđerski zabeležen je u istorijskim izvorima kao veliki dobrotvor. Posebno je pomagao novosadsku sirotinju.
Novosadski list Novi Sad na prvoj strani broja od 8. decembra 1940. godine zabeležio je da je gospodin Đoka Dunđerski veliki dobrotvor novosadske sirotinje i da je, pomažući novcem i u naturi, tokom najkritičnijih zimskih dana mnogo učinio da njene prilike budu snošljivije.
Novinar ovog lista beleži i sledeće:
„Na čelu najdarežljivijih pomagača novosadske sirotinje nalazi se naš ugledni industrijalac i poznati dobrotvor g. Đoka Dunđerski, koji je poznat po svojoj dobroti, velikodušnosti i razumevanju sirotinjskih jada i koji je do danas bezbroj puta mnogo žrtvovao za opšte socijalne ciljeve.
Ovom prilikom g. Dunđerski je za novosadsku zimsku pomoć dao zamašan prilog od 100.000 dinara, a to je rekordna cifra koja se do danas davala od jedne ličnosti u ovu dobrotvornu svrhu!
Ovim svojim plemenitim i divnim gestom g. Đoka Dunđerski je dao ponovan dokaz o tome da je istinski prijatelj i zaštitnik sirotinje i da je, računajući sa današnjim teškim, ozbiljnim i nesrećnim prilikama, koje najteže pogađaju baš tu sirotinju, ovoga puta hteo ne samo da poveća pomoć siromašnima sa svoje strane već da pruži primer za ugled i drugima kako treba pomagati one socijalno najbednije.
Ovo humano delo g. Dunđerskog zaslužuje svaku pohvalu i priznanje, a nagrada za to biće srdačni i topli blagoslovi hiljada onih jadnika kojima je ovaj impozantan novčani prilog plemenitog darodavca stvarno u mnogome ublažio današnje, više nego teško stanje.“
Ratna proizvodnja i političko angažovanje
U vreme Drugog svetskog rata Kamendin je nastavio da proizvodi. Pod uticajem mađarskih vlasti, koristeći svoje ranije budimpeštanske veze, Đoka Dunđerski usmeravao je poljoprivrednu proizvodnju prema potrebama rata koji je vodila Hortijeva Mađarska.
Njegove fabrike, posebno „Kulpin“, bile su od naročitog značaja za mađarskog okupatora. Pokazujući izvesno nepoverenje prema ovom vojvođanskom Srbinu, okupacione vlasti postavile su prinudne upravitelje na njegovim posedima i u fabrikama. To je učinjeno u okviru Vojne uprave, uvedene u Bačkoj prvih meseci okupacije, koja je trajala do septembra 1941. godine.
U to prevratničko vreme Đoka Dunđerski uspeo je da vrati nešto preko hiljadu jutara kamendinske zemlje, ali samo u zakup. Bila je to zemlja koju je uoči rata prodao Kraljevskoj banskoj upravi.
Tokom ratnih godina Dunđerski se, u izvesnom smislu, i politički angažovao. U avgustu 1941. godine, na predlog ministra unutrašnjih poslova Mađarske, postao je član županijskog veća Bač-bodroške županije, zajedno sa bratom od strica Bogdanom, veleposednikom iz srbobranskog i starobečejskog atara, Stevanom Ilkićem iz Novog Sada, Žarkom Stejićem iz Bačkog Gradišta i drugim bačkim Srbima. Krajem iste godine postao je i član Municipalnog veća grada Novog Sada.
Tragični događaji vezani za Novosadsku raciju iz januara 1942. godine ostavili su dubok trag u mađarsko-srpskim odnosima, ne samo tokom rata.
Koristeći svoje veze i poznanstva, Đoka je tih dana uspeo da se iz Novog Sada skloni na sigurnije mesto, u Budimpeštu. Vratio se tek kada se situacija donekle smirila.
Najverovatnije ga je Milan L. Popović upozorio na predstojeće tragične događaje u Novom Sadu i obavestio da bi za viđenije Srbe bilo najbolje da se na neko vreme sklone iz grada.
Pomoć zatočenicima Šarvarskog logora
Đoka Dunđerski nastavio je i tokom rata da bude značajan dobrotvor.
U vreme kada je mađarski okupator pokušavao da promeni stav prema srpskom stanovništvu, angažovao se da se preko Srpske pravoslavne crkve uputi pomoć zatočenim srpskim kolonistima u Šarvarskom logoru.
U logoru su bile internirane porodice srpskih kolonista, naseljene u Bačkoj posle Prvog svetskog rata i proterane nakon promena iz aprila 1941. godine. Dragocena pomoć upućena 1942. godine bila je namenjena prvenstveno deci.
Đoka Dunđerski učestvovao je i u uskršnjoj akciji pomoći, tokom koje je poslato preko 10.000 jaja, 1.200 kilograma kolača i 1.766 komada muškog i ženskog rublja.
Pored toga, Dunđerski je poslao osam vagona slame, više stotina konzervi, četiri vagona kiselog kupusa i dva vagona pasulja, čime je ishrana u logoru znatno poboljšana.
Đoka je nesebično i patriotski pomagao ove koloniste i kada su se tokom rata ponovo vratili u Novi Sad. Prema nekim podacima, njegova fabrika konzervisane hrane „Kulpin“ hranila je gotovo celu novosadsku Podbaru.
Značajna je bila i njegova pomoć Šarvarskoj bolnici u Novom Sadu, koja se nalazila na Trgu Marije Trandafil.
Završne ratne godine i promena vlasništva
Godine 1943. Dunđerski je, kao antiboljševik, pokušao da se distancira od partizanskih akcija, naročito paljenja žitnih polja, kojima se nastojala sprečiti proizvodnja za mađarskog okupatora.
Usled učestalih partizanskih akcija, mađarske vlasti zatražile su od viđenijih bačkih Srba da početkom oktobra 1943. godine ponovo daju izjavu lojalnosti mađarskoj državi i osude komunističku aktivnost. Među njima je bio i Đoka Dunđerski.
Haotično ratno stanje, u kojem je mađarski okupator u velikoj meri gubio vladajuće pozicije, uslovilo je znatno smanjenje proizvodnje na Kamendinu. Međutim, Dunđerski je i tada pokušavao da spase svoje imanje, ne razumevajući da nastupa novo, drugačije vreme, u kojem je bilo važnije spasiti sopstvenu glavu.
U vreme „revolucionarnih promena“, kada je trebalo „obračunati se sa predstavnicima kapitalističke klase i buržujima“, među koje je svakako spadao i Đoka Dunđerski, on je smatran potencijalnim protivnikom novih prilika. Pre svega kao antiboljševik i antikomunista, prema tadašnjim razmišljanjima i shvatanjima, morao je biti kažnjen.
Imanje je postalo državno primenom donetog Zakona o delima protiv naroda i države, čiji je član 10 određivao kaznu za saradnju sa okupatorom. O ovim pitanjima biće više reči na narednim stranicama ove knjige.
Međutim, na osnovu svojih istraživanja, pre svega arhivskih, ovog veoma složenog vremena novije istorije vojvođanskog prostora, došao sam do zaključka da je za političku prevlast komunista bilo značajno i ekonomsko jačanje nove vlasti: nekome se moralo oduzeti da bi se drugima moglo dati kao nadoknada za takozvane „ratne zasluge“.
Ne bih ovom prilikom raspravljao o tome koliko je u tim nastojanjima nesumnjivo bilo i grešaka, ne samo prema srpskoj „buržoaziji“ već i prema predstavnicima nacionalnih manjina — Nemcima i Mađarima. I oni su platili veliku cenu ratnog savezništva i nacionalnih i ideoloških zabluda, zbog kojih su ispaštale čitave njihove naredne generacije.
Komentari