Vredna je pomena, možda ne revolucionarna, ali bez sumnje burna školska prošlost Novog Bečeja između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka.
Novi Bečej od 1908. godine ima četvororazrednu građansku školu u kojoj su se obrazovala deca, uglavnom za potrebe novobečejske trgovine i zanatstva. Oni koji su želeli da se dalje školuju, a roditelji im imali potrebna sredstva odlazili su u obližnje gradove Veliki Bečkerek, Veliku Kikindu, pa i u Novi Sad i Sremske Karlovce. Školovanje van mesta boravka roditelja značilo je ograničavanje daljeg školovanja.
Da bi se omogućilo školovanje većem broju novobečejsko-vranjevačke dece Novobečejci i Vranjevčani su izdejstvovali kod nadležnih državnih organa da se u Novom Bečeju otvori privatna gimnazija sa pravom javnosti. O tome je detaljnije pisano u knjigama „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju..." i „Plam zavičaja". Ovde ćemo se malo više zadržati na neobičnoj školi u kojoj su se školovala deca (ženska) svih ruskih emigranata, posle Oktobarske revolucije, koji su se naselili u Kraljevini Jugoslaviji, reč je HARKOVSKOM INSTITUTU.
Istorijat ove škole počinje u Harkovu - Rusija 1812. godine, a od 1841. godine pretvorena je u potpunu osmorazrednu srednju školu i od tada nosi naziv „HARKOVSKI INSTITUT IMPERATORKE MARIJE FEODOROVNE".
Posle pobede Oktobarske revolucije u Rusiji Institut je evakuisan i krajem 1919. godine zajedno sa učenicima i nastavnim osobljem prelazi u Jugoslaviju gde marta 1920. godine biva smešten u Novom Bečeju.
Rešenjem Ministarstva prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca SNG. 11539 od 10. avagusta 1922. godine Institut je podignut na stupanj osmorazredne ženske (realne) gimnazije sa pravom mature po propisima koji su važili za srednje škole u Kraljevini.
Institut u nastavnom pogledu potpadao je pod vrhovni nadzor Ministarstva prosvete, a finansisko-ekonomskim izdržavanjem Instituta upravljala je Državna komisija Kraljevine za ruske izbeglice. Nastavni jezik u Institutu bio je ruski.
Institut je 1929. godine primljen pod Visoku Zaštitu NJENOG VELIČANSTVA KRALJICE MARIJE.
Harkovski institut je 1930. godine napunio 10 godina svoga rada u Kraljevini Jugoslaviji, a 1932. godine proslavio i 120. godišnjicu svoga postojanja.
Šta je Institut u ekonomskom pogledu značio za privredu Novog Bečeja, ukratko je prikazano u knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju" , a ovde bi se istakli neki statistički podaci i fotografije dobijene od Ing. Georgija-Žorke Slatvinskog, profesora u penziji iz Novog Sada. Žorka je uz fotografije pružio i neke dodatne i vredne podatake o istorijatu Harkovskog instituta.
Harkovski institut je bila škola internatskog tipa. Sve učenice, izuzev onih iz Novog Bečeja, su stanovale i hranile se u internatu. Interant je bio u zgradi današnje Gimnazije, a menza je bila u zgradi današnje vežbaonice Škole ,.Miloje Čiplić".
Učenice su bile jednobrazno obučene, s tim da je svaki razred imao svoja obeležja u tonu boje haljina odnosno kapica.
U Novom Bečeju pored profesora Harkovskog instituta i njihovih porodica bilo je još tridesetak ruskih porodica, koje su se nastanile u Novom Bečeju i tu su stvorile jednu posebnu rusku atmosferu i svoj (ruski) kulturni centar. To su uglavnom bile ne samo porodice bivših ruskih bogataša, već je bilo uglavnom društvno intelektualaca.
Među ostalim Rusima u Novom Bečeju se nastanio, i tu ostao sve do završetka Drugog svetskog rata, u svojstvu sreskog agronoma Vladimir Tolstoj, unuk poznatog ruskog i svetskog pisca Lava Tolstoja. Tu je izrodio porodicu - dva sina.
Već u prvim danima ulaska Crvene Armije u Novi Bečej, od 4. oktobra 1944. godine Vladimir je ponudio svoje usluge, kao prevodilac, ali su ga oficiri Crvene Armije primali sa podozrenjem, kao i ostale Belogardejce. U tim prvim danima njihova služba NKVD je prikupila podatke o vladanju tih Rusa u Novom Bečeju. Kada su od mesnih vlasti dobili pismenu izjavu da je Vladimir Tolstoj bio korektan i patriotski raspoložen prema Sovjetskm savezu oni su svoj stav prema njemu i njegovoj porodici potpuno izmenili i prihvatili ga kao svoga. Naime, nama Novobečejcima i Vranjevčanima bio je poznat jedan njegov istup u kafani Hotela „Vojvodina". U sali prepunoj gostiju jedne nedelje pre podne oktobra 1941. godine on je u pripitom stanju na sav svoj prodoran glas vikao: - „Rusiju nije niko i nikada pokorio, pa ni Napoleon, a tako će proći i Nemci..." Svi prisutni su se uplašili i počeli da napuštaju kafanu, ali se sve mirno završilo. Njega su njegovi prijatelji, koji su sedeli sa njim za kafanskim stolom, odmah izveli iz kafane i odveli kući.
Doznavši za ovako njegovo rodoljublje Rusi su ga prihvatili, kao i njegovog brata Iliju, koji je u leto 1944. godine došao u Novi Bečej iz Vršca, gde je do tada živeo sa svojom porodicom. Ubrzo su celu porodicu Vladimira i Ilije Tolstoj a kamionima sa svim pokućstvom preselili u Moskvu, gde je Vladimir sa suprugom i umro. Njihov stariji sin Oljeg završio je u Moskvi likovnu akademiju i posle četrdeset godina od odlaska iz Novog Bečeja beogradski dnevni list „Politika" donela je kratku reportažu koja glasi:
Tolstoj iz Vojvodine
Praunuk Lava Tolstoja, Oleg, ne može da zaboravi „svoj" Bečej, gde je živeo sa ocem Vladimirom, unukom velikog pisca, i odakle je otišao kao dobrovoljac u Vojvodinsku brigadu.
(Od dopisnika Tanjuga), Moskva 1. avgusta 1985. "
U 87 slika koje je izneo na samostalnoj izložbi, Oleg Vladimirović Tolstoj ispričao je celi svoj život. Ali, najbolje su mu one kojima su predstavljena mesta njegovih prvih zakletvi. To je Novi Bečej, obale i šuma pokraj Tise i pomalo Zrenjanin.
Ispod jedne od slika stoji potpis: „Vojnici - uspomene iz rata". A pošto još nema 60 godina, novinari su naterali Tolstoja da im priča gde je to on vodio rat.
- U Jugoslaviji, u Vojvodini, u Novom Bečeju, u šumi i na obali reke Tise i u vojvođanskoj brigadi, u koju sam stupio kao dobrovoljac.
Tako je u jednom rafalu razrešena tajna života i prošlosti praunuka velikog pisca Lava Tolstoja i njegovog oca, Tolstojevog unuka, predratnog agronoma iz Novog Bečeja. U tom gradu na Tisi verovatno su još živi oni koji su poznavali Tolstoja i koji se prisećaju da je Vladimir Ilič Tolstoj bio tokom rata zatvorenik tamnice u Zrenjaninu.
Tamo ga je njegov sin Oleg posećivao i nosio mu po parče hleba, nikada siguran da će ga naći živog. Ništa od tih teških dana u Novom Bečeju i Vojvodini on do danas nije zaboravio, a neka od sećanja ovekovečio je na platnu. Zato su moskovski likovni kritičari ovu njegovu samostalnu izložbu nazvali „Autoportret umetnika, praunuka velikog pisca". Može se ponekad sresti na nekoj svečanosti u jugoslovenskoj ambasadi u Moskvi, ali ne voli mnogo da priča. Međutim ko ga pogodi u tanane strane njegove mladosti, odmah ga podmladi za četiri decenije.
Seća se svog predratnog detinjstva i ratnog vrtloga u kojem se našla njegova porodica zajedno sa prodicom njegovih drugova i drugarica. Kada mu preleti ispod očiju slika školske koleginice Radojke, seti se da su joj oca streljali fašisti 1943. godine, kao taoca zbog ubistva jednog Nemca. To je sudbina koju je za dlaku izbegao njegov otac Vladimir. „
- Radojka je bila crnka, visoka, lepotica. Poslednji put sreli smo se slučajno, na maršu od Sremske Mitrovice prema Zagrebu. Stisak ruke i više nikada. Nosila je na leđima automat. Prošle su od tada decenije, ali kada me neko zapita o jugoslovenskim borcima, Radojka mi se pojavi pred očima. "
Seća se očevog druga Branka Braniča.„Miran, povučen, niko ne bi rekao da je on podmetao eksploziv pod vozove koji su prolazili kroz Novi Bečej". „U porodičnoj arhivi sačuvao je i pismo koje su drugovi iz Novog Bečeja uputili njegovom ocu Vladimiru. U njemu su mu objašnjavali zašto su mu u tim ratnim danima stalno savetovali da bude oprezan. Oleg zna njihov sadržaj napamet: "Ne samo zbog tebe, nego i zbog našeg naroda kome si ti uvek išao u susret. Ti si bio naš, ti si bio čovek".
Na te reči i, uopšte, na svog oca, Oleg Tolstoj je veoma ponosan. To ne kriju ni njegove slike na ovoj izložbi. Prošle godine, kada je gostovao na stranicama lista „Krasnaja zvezda", govorio je o oslobodilačkoj borbi u Jugolaviji, o miniranju Novog Bečeja posle povlačenja fašista prema Mađarskoj. Oleg Tolstoj te svoje uspomene pretvara u slike. Ali više voli da priča o svojoj unuci, nego o slikarstvu. Kada mu neko od jugoslovena u šali dobaci da je on „naš Tolstoj iz Vojvodine", samo se osmehne."
Slavko Stanić
Komentari