Moram se odmah na početku izvinuti čitaocima što u svakoj od mojih knjiga, u kojoj iznosim svoja sećanja, ističem, i možda izgleda da, i prenaglašavam, zavičaj i svoju vezanost za njega. Nemam drugog obrazloženja sem da su dečaštvo i rana mladost i obilje doživljaja koje sam iz tog vremena poneo, presudni u mom staračkom stvaralaštvu. Podneblje, njive, livade i stada na njima, a posebno moji meštani su svet mog skromnog slikarskog i književnog stvaralašta.

Podvig, Aleksandra Berića komandanta bojnog broda „Drava" , u aprilskom ratu 1941. godine, onako kako sam ga prikazao u knjizi: „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju" ostalo je nezapaženo od nadležnih u Novom Bečeju za pokretanje akcije da se proglasi narodnim herojem. Zbog toga ću ovde ponovo prikazati njegov podvig sa više podataka o njemu kao čoveku, komandantu i o njegovoj porodici. To nisam učnio u pomenujtoj knjizi, jer je tek 27. marta 1991. godine list „Politika ekspres" počela sa izdavanjem feljtona pod naslovom: PET DECENIJA OD PODVIGA MONITORA „DRAVA", u kome sam našao mnogo novih podataka, a moja knjiga „Istorija Novog Bečeja i Vranjeva" izašla je iz štampe maja 1989. godine.

U istoriji srpskog pozorišta posebno mesto pripada Aleksandru - Šandoru Popoviću iz Novog Bečeja (Vranjeva). Njemu, nažalost, nije pružena prilika da se još više iskaže, ili je možda on bio toliko dinamičan da se prosto nije mogao zadržati na užem stvaralačkom području. Pa i pored toga, za ono što je učinio za srpsko pozorište u periodu njegovog nastanka, smatramo da mu u kulturnoj istoriji, a posebno u istoriji srpskog pozorišta, nije dato odgovarajuće mesto.

Anatonije Brežovski je 1830. godine osnovao diletantsku družinu u Novom Bečeju, koja je svesrdno prihvaćena od svih Srba trgovaca, zanatlija i bogatijih zemljoradnika. Do pojave ove novobečejske družine nije zabeleženo da se i jedna ranija održala toliko dugo (18 godina) od 1830-1848. godine i da je imala tako širok repertoar. To nije ni kasnije bio slučaj, sve do pojave Letećeg diletanstskgog pozorišrta u Novom Sadu 1837. godine.

Arača: na oko 14 kilometara severoistično od Novog Bečeja - 4 kilomerta desno od puta Novi Bečej - Novo Miloševo nalazi se Arača jedan od značajnijih spomenika srednjevekovne arhitekture u Vojvodini.

Od nekadašnjeg naselja ostale su same ručevine jedne romanske crkve - bazilike dalmatisnko - benediktinskog tipa koja je inače dva puta uništavana ali je i do danas sačuvala neke svoje masivne delove koji mogu poslužiti za proučavanje kulturne istorije naših naroda, usled čega je (rešenjem Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture broj 217 od 16. februara 1968. godine) kao spomenik kulture stavljen pod zaštitu države.

Prvi tragovi stalnih ljudskih naselja na našem području potiču još iz neolita (mlađeg kamenog doba) kao i iz kasnijih perioda. Na to je svakako uticalo i prisustvo velkih reka (Tisa) gde su ljudi imali povoljne uslove za život (voda, plodno zemljište, lov i ribolov, komunikacije itd.). Tragovi takvih naselja kod nas su otkriveni na nekoliko mesta (Borđoš, Matejski brod, Garajevac u Novom Bečeju, Selo šport lokalitet u Kumanu itd), a jedan od njih (Matejski brod), kao značajno arheološko nalazište stavljen je (rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture NRS broj 1652/50 od 30.XII 1950. godine) pod zaštitu države.

Mnogo je bilo zaljubljenika pesme i pozorišne umetnosti u Novom Bečeju i Vranjevu. Mladi su pored pesme negovali i pozorišnu umetnost i obrnuto, s obzirom da je za pozorišnu umetnost postojala izuzetno bogata tradicija. Od nekoliko amaterskih pozorištnih družina, koje su tokom proteklog vremena postojale, posebno mesto zauzima Diletantska pozorišna družina ,,Napredak“ u Vranjevu. Ta družina je radila od 1901. godine pa sve do okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.

Branković Avram (Vranjevo-Novi Bečej, 1799 - Brusnica 1831) Otac Antonije, trgovac hranom, mati Alka. O. školu je učio u rodnom mestu, gimnaziju u Sr. Karlovcima i Segedinu, mađarska prava u Pešti i Kožmeku (1819), a ausrijska u Beču. Neko vreme je u Pešti jurat gde sarađuje naročito sa J Milovukom. Prevodio je građanske pesme sa mađarskog i nemačkog. Bio je poznanik V. Karadžića pa je s njim 1828. prešao u Srbiju. Više njegovih radova ostalo je neštampano, od kojih se sigurno zna za dva: Sokrat i njegova čaša otrova i Carigrad ili Istorija rata sa Turci. Štampanje ove druge knjige bilo je zabranjeno. U Brusnici je radio kao sreski pisar 1831. tu ga je, dok je govorio u nekom veselom društvu udarila kap.

Pre pojave parne mašine za vuču brodova korišćeni su ljudi ili stočna-konjska zaprega. Nizvodno su brodovi plovili snagom vodenog toka i pomoću vesala i jedara. Ali uzvodno i pri većem teretu, malo su pomagala jedra, već su za tu svrhu korišćeni najamnici-vuča ljudskom snagom, ili pomoću lađara-vozara konjskom zapregom. Radna snaga za vuču lađe regrutovana je uglavnom iz redova kažnjenika. Vuča lade bio, je vrlo težak i iscrpljujući rad, da je malo onih, koji su uspeli da svoju kaznu prežive.

Rečni putnički saobraćaj imao je za Novi Bečej značajno mesto. Pored skele i prevoza zaprežnim kolima do Starog Bečeja, saobraćao je jedan manji brod koji je desetak puta, u toku dana, išao od Novog do Starog Bečeja i obratno. Taj brod je saobraćao dugo godina i posle Drugog svetskog rata, skoro sve do izgradnje brane na Tisi i preko nje mosta za drumski saobraćaj 1977. godine. Njime su bila povezana dva susedna mesta Novi i Stari Bečej, a istovremeno je bio, između dva rata, značajna veza Srednjeg Banata i Srednje Bačke.

Kad god razmišljam o Novom Bečeju i Vranjevu, ja prosto vidim lepote skromnih, ali meni tako dragih, kuća i ulica i naša blagorodna polja i livade. Te livade i pašnjaci nadahnjuju me željom za stvaranjem. Na njima najčešće vidim, u mislima naravno, ergele konja, ili krdo krava, a u daljini obrise salaša na Bereku, onako kako su izgledali u danima moje mladosti. Uživam u tom razmišljanju i divim se tim lepotama.

Treba znati, da su Novi Bečej i Vranjevo u ono vreme (vreme moje mladosti 30-40-tih godina ovog veka) imali 3-4.000 konja, isto toliko, možda još i više, krava i volova, 7-8.000 ovaca, na hiljade svinja, a pticama i njihovoj raznovrsnosti ni onda, a ni danas, nisam u stanju ni da pretpostavim broj.

Nisam nikad razmišljao, dok sam živeo u Novom Bečeju kod roditelja zemljoradnika, o odnosu prema zadacima, pastira-čuvara seoskih stada. Bilo je sasvim normalno i obično kada bi predveče čuvar goveda-samadov, kako smo nazivali glavnog čuvara, otvorio vrata i sa ulice vikao:

- Domaćice, oćel kera? Ima li koga? Kada se neko odazove, on saopštava: „juče se vaša krava Ruža vodila". To je značilo, da od tog dana treba računati kada će se oteliti. Za tu lepu vest Samadov će biti počašćen čašicom rakije i eventualno većim komadom hleba i parčetom slanine. To je tako saopštavao svinjar, čikoš za konje i svaki drugi seoski čuvar stada, o svakoj promeni na konju, volu, ovci i drugoj stoci poverene im na čuvanje.

U drugoj polovini 19. veka, izgradnjom železnice žitarska trgovina u Novom Bečeju doživljava katastrofalan pad. Uloga Novog Bečeja u trgovini žitom se naglo smanjila, a značaj Kikinde kao tržišnog centra za žito naglo porastao.

To što se desilo sa Novim Bečejem, desilo se i svim drugim rečnim pristaništima i žitarskom trgovinom koja je cvetala pored njih.

Boža je bio svestrano umetnički obdaren. Bio je jedan od najboljih glumaca amatera, odličan pevač, muzičar, slikar-scenograf i firmopisac. Sve u svemu veliki umetnik, veseljak i vrstan zabavljač. Bio je veliki glumački potencijal, te ga je zato veliki poznavalac pozorišne umetnosti i reditelj Diletantske družine “Napredak“ iz Vranjeva Arsen Pecarski izabrao za svog najbližeg saradnika.

Dr Davidović je bio advokat, a poslednjih godina i Kraljevski javni beležnik. U prve dve decenije 20 veka skoro da nije bilo udruženja ili organizacije, a naročito srpske, u čijoj upravi nije bio jedan od najistaknutijih članova, a često i predsednik. Nije bilo javne priredbe ili manifestacije na kojoj on nije svojim lepim govorom, ili umnim predavanjem, upoznao prisutne sa značajem odnosne priredbe.

„Šef zavoda za rentgenoterapiju pri Opštoj državnoj bolnici; štampao radove iz dijagnostike i rendgenoterapije, saradnik ,,SVEZNANJA“ - „Sveznanje“ str. 898.

Rođen je u Vranjevu 6. septembra 1887. Maturirao u Novom Sadu 1906. Medicinu studirao u Budimpešti i svršio 1912 godine kao Tekelijanac. Speciajlizovao se za rendgenologiju, bio privatan docent i šef rendgenološkog odelenja Opšte državne bolnice u Beogradu. Umro u Beogradu 1842. od raka. 1912. godine služio državni vojni rok u Boki Kotorskoj i čim je buknuo balkanski rat, odmah je prešao u Crnu Goru, gde je služio dobrovoljno sve do svršetka rata kada je otišao u Pariz na specijalizovanje u rentgenologiji.

Vasić dr Stevan, rođen u Rumi 1810. umro u Vranjevu 24. I 1875. O njemu piše Vasa Stajić ovo: Rođen je u Rumi 1810, gde mu je otac bio trgovac. Stevan je ovako učio i dovršio gimnaziju: prvi razred u Rumi, drugi razred i prvi semestar trećeg u Karlovcima 1824-5 dovršio treći, četvrti i peti u Novom Sadu, pa je 1832 učiteljevao u Srbiji 1833-34, kad mu je već bilo 24 godine svršio je šesti razred u V. Varadu. Ne znamo gde je učio filozofiju, a medicinu je doučio u Pešti kao Tekelijanac. Godine 1843 pak pominje se kao doktorand u Beču. Najzad veli Vasa Stajić, 1. avgusta 1842 predsedava Sava Tekelija skupštini Matice i kao naslednici svojoj podnosi joj priznanicu svršenog medicinara Stefana Vasića kojom ovaj priznaje da je od Tekelije primio 200 forinata srebra „pod tim uslovijem da putešestvije literarno preduzme i to 10 godina produži, - obvezuje se u protivnom slučaju sumu tu zavedeniju Tekelijinom za 3 godine vratiti.“

Pripremajući se, 1990. godine, za pisanje knjiga „PLAM ZAVIČAJA" želeo sam da istu ilustrujem sa što više fotografija, koje će čitaoce podsećati na lepote zavičaja. Ne samo podsećati, već i nadopuniti slikom ono što nisam bio u stanju da verno dočaram rečima.

Posebno sam želeo da ovekovečim „veliku lađu". Obratio sam se Direkciji Jugoslovenskog rečnog brodarstva da mi dozvole da fotokopiram, ili da mi poklone fotografiju nekadašnjeg broda „PRINCEZA JELENA" , koji je nekoliko godina, u vreme moje mladosti (tridesetih godina 20. veka) saobraćao između Beograda i Sente i obratno. Brod je svakodnevno oko 8 sati uveče pristajao na novobečejsko pristanište, bilo kad iz Beograda ide prema Senti, ili obrnuto od Sente ka Beogradu.

Dr Zdelar je prvi direktor novobečejske privatne gimnazije od 1924.-1926. godine.

Novobečejci mogu da zahvale Dr Zdelaru što su dobili privatnu gimnaziju s pravom javnosti kao i sve državne gimnazije. Doznavši da će Žombolj krajem 1923. godine biti predat Rumuniji, Kulturni pregaoci Novog Bečeja i Vranjeva su uputili zahtev Ministru prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da se tamošnja državna srpska gimnazija premesti u Novi Bečej.

Ilija je bio izuzetna ličnost Novog Bečeja u vremenu u kome je živeo.

Rođen je u siromašnoj radničkoj porodici u Vranjevu. Otac mu je bio radnik u ,,Poletu“ i sa skromnom platom. Uspeo je da obezbedi Iliji uslove za školovanje. Završio je 1957. godine Ekonomski fakultet u Beogradu kao najbolji student svoje generacije. Skroman, čak stidljiv, uspeo je da postane najbolji govornik među svojim kolegama. Mnogi od njih su sa uživanjem slušali njegove odgovore pri polaganju ispita na fakultetu.

Irena je kćerka poznatog kulturnog pregaoca iz Pančeva Nikole Đurkovića, inače novobečejskog zeta. Posle smrti svojih roditelja Irena je prešla kod tetke Julijane Petrović i ujaka Mladena Petrovića, opštinskog činovnika, u Novom Bečeju.

Po dolasku u Novi Bečej otpočela je sa davanjem privatnih časova iz klavira i nemačkog jezika. Mnogi Novobečejci i Vranjevčani duguju tetka Ireni -kako su je svi zvali- što su savladali nemački jezik i obuku iz klavira.

Sve do svoje smrti bila je privatni nastavnik. Uspela je prihodima od privatnih časova, uz svoje skromne prohteve, da obezbedi lepu ušteđevinu, koju je ostavila svojoj prijateljici Jani Kiselički, kod koje je stanovala poslednjih dvadesetak godina. Baba-Jana, tako smo zvali ovu stariju ženu, je sahranila i podigla joj ovaj lepi nadgrobni spomenik.

Završio je višu podagošku akademiju i dugo godina je bio prvo učitelj i nastavnik i dugogodišnji direktor Osnovne škole „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju.

Imre je bio izvrstan organizator i odmeren i dobrodušan direktor škole, omiljen kod dece i cenjen od svojih kolega u školi. Svi su ga poštovali kao velikog pregaoca i promišljenog vođu i organizatora svakog poduhvata.

U crkvi pod zaštitu zakona stavljen je ikonostas sa ikonama, zidno slikarstvo, dva trona - sedišta, kao i neki predmeti primenjene umetnosti (dva velika svećnjaka od drveta, služavnik od kovanog mesinga i petohlebnica od kovanog srebra).

Pretpostavlja se da je ikonostas radio Jeftimije Popović  ili Stefan Gavrilović, a zidne slike slikao je Pavle Simić oko 1858. godine.

Srpsko-pravoslavna crkva (hram Svetog Jovana Preteče) u Vranjevu - Novi Bečej u ulici Josifa Marinkovića broj 63, stavljena je pod zaštitu zakona zajedno sa svojim ikonostasom i drugim predmetima (tronovi sa pevnicama, pokretne ikone, plaštanica i drugo), od strane pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, rešenjem broj 939/67 od 1. IV 1968. gdine i broj 581 od 7. X 1966. godine).

Pored lokalnog broda „male lađe" postojao je lep brod, kojim smo se ponosili kao da je naš, putnički brod jugoslovenskog rečnog brodarstva, koji je saobraćao između Beograda i Sente. Jednog dana od Beograda do Sente, a sutradan od Sente do Begrada. Brod je svakodnevno pristojao u Novi Bečej oko 8 sati uveče, bilo kad ide iz Beograda za Sentu, ili iz Sente za Beograd. Taj brod smo nazivali „velika lađa". Bio je to lep brod i još lepšim imenom - „Princeza Jelena", možda je bio jedan od najlepših brodova Jugoslovenskog rečnog brodarstva.

Trgovina Ugarske do polovine 19. veka bila je, prema podacima mađarskog statističara Fenješ Eleka objavljenih 1847. godine, „siromašna i malena". Izuzetak čini Vojvodina i mesta u drugim krajevima u kojima žive Srbi zanatlije i trgovci.

Fenješ ističe Torontalsku županiju za koju kaže:

„Torontal je u sadašnjosti (misli na 1846. godinu - primedba LM) najrazvijenija, najbogatija županija naše otadžbine; tu se mogu videti najlepša i najimućnija mesta u celoj državi. Zanatlije su po varošima brojne. I trgovina Torontala je od vrlo velike važnosti, koju podstiče Tisa, Moriš i Begej..."

Poznato je da je Novi Bečej do polovine 19. veka, do izgradnje železničkih pruga Temišvar-Kikinda-Segedin, Temišvar-Vršac-Bela Crkva-Bazjaš, bio glavni trgovački centar za pšenicu, ali već u drugoj polovini 19. veka on doživaljava nagli pad. I na ovom području-ekonomskog prosperiteta, Mr Kasaš čini grešku.

Na str. 15. knjige „Pozdrav iz Novog Bečeja" piše:

,,U drugoj polovini XIX veka ova dva naselja (misli na Novi Bečej i Vranjevo - LM), koristeći žitarsku konjunkturu postaju jedni od najvažnijih i najznačajnijih centara trgovine pšenice u čitavoj Austro-Ugarskoj monarhiji, ali sa dubokim tradicijama iz prošlosti. Ova činjenica usloviće razvoj bogatog građanskog staleža i u ovim mestima otpočeće sa izgradnjom mlinova, otvaraju se banke, mnoge trgovačke i zanatske radnje, pilana..."

Kapela zvana Manastir nalazi se u Novom Bečeju na levoj obali Tise (kod sadašnjeg teretnog pristaništa) i verovatno je podignuta početkom XVIII veka. Po predanju kapela je sazidana na mestu ranijeg srpskog manastira koga su Turci dolaskom u Potisje popalili.

Naš zemljak, Ing Vasa Popović, u svojoj knjizi: Razvoj vodoprivrede na području Novog Bečeja u periodu od 1845 do 1995. godine, pored mnoštva podataka i lepih fotografija između ostalog piše:

Da se od 1850 - 1875. vrše i dovršavaju radovi na regulisanju reke Tise sa iskopanih 110 proseka. Do kraja veka iskopana su još 2 proseka, tako da je regulisanje Tise zavaršeno sa 112 proseka ukupne dužine od 136 km čime je prvobitni tok reke Tise skraćen na 966 km." Pre regulisanja njena dužina je iznosila 1.419 km.

Giga je posle Prvog svetskog rata spadao u red najimućnijih Novobečejaca. Pored velike knjižare i skromne štamparije osnovane još 1898. godine, imao je veliku cvećarsku baštu na kraju glavne ulice Novog Bečeja, na čijem prostoru je izgrađeno posle Drugog svetskog rata desetak lepih stambenih zgrada, i salaš sa oko tridesetak jutara zemlje. Sve do smrti je bio direktor Tursko-bečejske štedionice čiji je kapital prelazio milion dinara.