Upitala me jedna krošnja stara,

Dok sam po hrastovoj šumi šetala:

-  Kako si ovamo stigla Tamara?

Odgovor ni sama nisam znala.

Sakrivena u gustišu, brvnara,

U njoj postavljen sto, kaša od prosa,

Čulo se: - Zašto si ušla, Tamara?

Pa morala sam, ja sam Zlatokosa!

Tri medvedića su kasnije stigla,
Naravno da sam odmah potrčala,

Za mnom se buka i lomljava digla,

Ja se u strahu nisam okretala.

Zbilja sam ušla u onu brvnaru,

Plave su mi oči i duga kosa,

Tebi se čini da gledaš Tamaru,

Ali ustvari ja sam Zlatokosa.