1. Vi ste ovde:  
  2. Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Predgovor

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Zaista, svevremena je piščeva potreba da svet odeva u jezik, da ga rečima slika i iskazuje, da ga tako čuva od propadanja, od nestajanja, od ćutanja i tišine. Tako pisac, hteo ne hteo, ovekoveči i sebe. Naravno, oduvek je poznato da je svet moguće i izmisliti, da je moguće izmaštati junake, prostore, gradove i države, narode i kulture. Neki pisci u svojim knjigama crtaju mape nepostojećih kontinenata i carstva, izmišlјaju azbuke i jezike, igraju se demijurga. Može i tako. Ume da zagolica maštu i duh.

A moguće je, to nam kazuje rukopis koji je pred nama, kroz vitraž posmatrati i Vranjevo, tu stvarnu, mnogima znanu banatsku varošicu, Novi Bečej, stari gradić na Tisi. Tu Milan Nešić zaokružuje svoj mikrokosmos, te ulice, kuće, drve će, večna Tisa i lјudi. On je kao pisac suveren u tom prostoru jer ga ne izmšilјa, jer je u svojoj priči, u svojoj tradiciji, u svom jeziku. Taj specifični jezički idiom je moćno sredstvo, lokalni govor bogat tuđicama, osoben malovaroški sleng koga je vreme izbrusilo, izoštrilo do sažetosti i ubojitosti nјegove priče ponekad zaliče na dobre reportaže (nije ni čudo kad je pisac radni vek proveo u novinarstvu), na novinarske zapise o zanimlјivim lјudima (setim se Ibrajtera). Autor sugeriše upravo taj odnos, uvlači nas u dokumentarno, u stvarnosno, a zapravo u granični prostor u kome je na ladnoj strani ulice stvarnost a na sunčanoj fikcija.

A šta je u ovoj knjizi vitraž?

Iz poslednјeg sokaka

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Šaca, skraćeno od Aleksandar, neki ga zvali i Šandor jer je madžarski divanio skoro bolјe i od samih Mađara, špic-namet Ćurkov koje su u selu svi znali pa i čiji je Šaca, a pravo prezime malo ko, glavni je u ovoj vranjevačkoj priči, čak se može reći - glavni junak.

Kuća mu bila mala od čerpića, pokrivena trskom, stara i vidno oronula s avlijom tako malom da se zaprega nije mogla okrenuti iz cuga, nego Šaca ispregne Pašu i Lastu, uvede ih u štalu, namiri ih, i tek onda "ručno" okrene kola. Ručno, dabome; znači rukama svojim i to tako što spreda prvo skine rudu, a straga se podupre ispod šaraglјa i rukama svojim zanese kola, kao po pravilu u desnu stranu, sve do položaja da ih sasvim okrene. Kako je mogao? A kako nije kad je bio toliko kršan kao da nije Banaćanin, već kakav koščati Dinarac ili makar Čajetinac, ili brkati ajduk iz Zapadne Srbije, sve do Drine, pa i s druge strane reke koju su mnogi pokušali da isprave, ali...

Od arbajtera do gastarbajtera

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Kad krene priča o Banaćanima; te paorska zemlјa je više posna nego izdašna, te jabuke petrovače (dabome neprskane) više crvlјive nego ne, te šangarepe tanke i dole i gore, te rakija dudovača je bolјa od one od ringlova, te žene (Sose) umu da budu zdravo besne, gotovo da ne može da se zaobiđe po koja priča o zaroblјenicima u Nemačkoj, vojnim i svakakvim drugim arbajterima, potomci njihovi su tek postali "gastarbajteri", a sve to je vreme pluskvam i perfekt u odnosu na ovo vreme Merkel i silne naše lјubavi i prema njoj i prema svima njima kolko ih ima i kolko ih je bilo, a tek će biti, lјubavi nas Srba koje su prve komšije pretekle i spevale poluhimnu "Danke Dojčland".

Milana i Milani

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Bio je 8. novembar, te godine Titovog istorijskog ne Stalјinu, svetac "Mitrovdan" i oko pet popodne rodio se sin i unuk, beba taman i po težini i (budućoj) visini, mami i ocu mu prvenac, dedi treće unuče, a zima beše na pomolu, čak je i na prvi sneg mirisalo, samo još ime da mu se nadene, al da ne bude neko neutralno, evropsko, rusko, novokomponovano, da bude naški. Samo u sokaku silna imena su bila - Gradimir, Želimir, Igor, Vladimir, Milinko, Ljubinko, a u drugom sokaku - Steva, Jova, Pera, Mile, Toza, i Mita (Čučika). Bilo je u selu i drugih imena, kao Aleksa (lepo), Bora, Obrad, Kosta, Boško, brat mu Branko, a najneobičniji bio je izvesni Zorislav, mada su ga svi u selu zvali Bata (posle četiri sestre - Bata).

Tri jablana

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Gruntovno gledajući njegov salaš i preko 70 jutara zemlјe, sve u komadu od rečice Begeja pa do Aladara, centra novoformiranog socijalističkog polјoprivrednog dobra "Jezero", pripadalo je katastarskoj opštini Novog Miloševa, a ne Novog Bečeja odakle je Salašar bio i kuću tamo imao.

PD "Jezero" je bio ambiciozan projekat nove komunističke vlasti površine sve od Beodre u Novom Miloševu pa preko Aladara i Kerektova do leve obale Tise; preko su bili i sad su Mol i Ada u Bačkoj. Sve je bilo njihovo sem četiri salaša sa zemlјom koja će biti tek u dve reforme agrarne najvećim delom oduzeta, više onima koji su više imaž i obrnuto. Bili su to salaši Mađara iz Mola, Ferže i Matiže sa sve decom Jucikom, Karčikom, Jožikom, Belom (koji je bio potpuno retardiran) i najmlađim Pićukom koji je bio dežurni prevodilac sa srpskog na mađarski, i obrnuto; sledeći je salaš bio onaj već pominjan, pa ona dva Maslarska, prvo Brataša, a u nastavku Joce. Maslarski, mada im je prezime Pejin.

Izem ti život

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Nedelјom prepodne, retko kad bi to propustio, Branislav Bane Pustoš, zvani Batuka, svratio bi u novobečejsku biblioteku, "Kod Bandike" kako se tad govorilo, i to da vrati knjigu koju je prethodne nedelјe uzeo i niju je pročitao, i da uzme novu knjigu koju, takođe, neće pročitati. Seo bi na bibliotekarsku stolicu za bibliotekarskim stolom, velikim da mogu i drugi nedelјni posetioci biblioteke da se predaju čitanju, uzeo nekoliko dnevnih izdanja novina i postavio se kao da se baš udubio u čitanje, a sve motrio koliko ih je u biblioteci i da li primećuju kako on pomno čita; i to ne makar koje novine, nego baš "Politiku" u kojoj je svega bilo napisano, najverovatnije i istinito i zanimlјivo, samo što Pustoš nikako nije mogao da pronikne u svu tu bit, a i kako bi kad i nije čitao, nego tek po koji naslov uočio.

Politička ekskurzija

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Te šezdesete su bile čudobožije. Ko ih nije živeo, doživeo, proživeo i preživeo nikad neće osetiti šta je to prava nada, najavlјena potpuna celovita sloboda, ekonomski i svaki drugi prosperitet. U Americi "deca cveća" osvajaju pogled na lјudsko postojanje, ugnjeteni marširaju na čelu sa Martinom Luterom Kingom i njegovim pokličem "imao sam san", retro snage KKK sa belim kapulјačama, u saradnji s poslednjim ostacima tradicionalne mafije, uklanjaju Kenedijeve, prvo predsednika SAD, Džona, a potom i nesuđenog budućeg predsednika, takođe SAD, Roberta, takođe Kenedija, a "koka-kola" nezadrživo osvaja ceo svet, pa čak i Pigmeje u Africi, ako Pigmeja uopšte igde još ima sem u Africi. Bili su tamo u toj Americi, u kojoj se tako jasno naziralo ostvarenje svih nada, još neka čuda- božija kao što su Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, mada za kratko pa ne dočekaše Vijetnam odakle se smrad uveliko osećao, a počeli da pristižu limeni kovčezi srećnika koje su njihovi rođeni bar mogli kod kuće da ih sahrane, sve uz primanje smotane američke zastave, počasne puščane plotune i neizmernu zahvalnost Velikom Semu što je baš njihovoj deci omogućio da život polože u odbranu američke demokratije i uspostavlјanje konačnog mira u celom svetu; pa i šire.

Operacija (s)tvor

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Živinarnik u banatskim paorskim kućama uglavnom je bio na kraj kuće, posle štale i naspram obora za svinje iznad kojih je bila kotarka, što Bačvani kažu čardak, uglavnom za kukuruz u klipu do kojeg se moglo samo uz pomoć lotre, drvene, što Bačvani kažu merdevine, a sa spolјne avlijske strane visili bi, ispod streje, venci duvana, paprike ili čega već. E sad ako je avlija na lakat, kao što jeste u ovom slučaju, živinarnik je bio takoreći u drugoj avliji gde je bilo više mesta, pa i za brdo ludaja, što bi Bačvani kazali bundeva, belih, velikih okruglih za gibanicu, ili samo pečene kriške za fruštuk, pečenih u zemlјanoj pećki posle izgorenih dva-tri snopa suvih ogrzina i dve-tri korpe čapura, a pored belih velikih u brdu ludaja bile su i one zvane crne, mada su bile tamnomaslinaste, nešto manje od belih, koje paori nisu imali u svom jelovniku, al ima ko jeste. U svinjcima je to bila dnevna poslastica za prasice, ranjenike, nazimice, mladu krmaču koja tek treba da se oprasi i matoru obavezno preko tristo kila žive vage. I nije njima bilo nešto teško servirati te ludaje od po pet do deset kila. Čak je i Unuk, u ovom slučaju prispeo u završni razred osnovne škole, mogao da ih podigne preko ograde obora i tresne ih da se raspadnu, mada je kod prasica morao jako da pazi jer su mali, često manji i od ludaje, dok ne porastu i zasluže premeštaj u veći obor.

Gertruda Ajnc

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Komšija Obrad Stanković, žena mu Kumankinja Mila i dve ćerke, Kata baš lepa i mlađa Ivanka među najboljim đacima u osnovnoj školi „Vranjevo“, školi koja je tek kasnije dobila ime „Josif Marinković“, po čuvenom srpskom kompozitoru, a odavde najvećem, odmah iza Stevana Stojanovića Mokranjca, svakako možda i pre, tek Obrad je bio maltene ko' i najveća većina vranjevačkih paora, ne računajući samo Glavaš-Trbiće, koje su posle “prekrstili“ u Glavaške, Bunjevce, Bunjevačke (a ne oni sa severa Bačke), Cvejine, Garčeve, Dujine i još neke kao što su i Stankovići, ali ne i Obrad i njegovi.

Kuća im je bila tri sokaka od glavne vranjevačke ulice koja je davno pre škole dobila ime Josifa Marinkovića. Bila je s ladne strane pa je u smrznuto zimsko vreme bilo lako ići s jednog na drugi kraj, za razliku od onih preko, sa sunčane strane, koji ni dan nisu mogli da prođu a da se ne zaglibe u blato koje im je Sunce podarilo i kad ga nije bilo. Dabome da tada sokaci nisu bili patosani sem ispred po koje kuće, nekoliko sa ladne, a samo ispred dve sa sunčane stane, gledajući od ćoška do ćoška, iz pravca Aginog bunara, pa nazad do Protićevog dućana.

Neki drugi u šoru

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

U sokaku s numerama 180 puta i preko puta još toliko, samo je jedna kuća bila u kojoj su sedeli Mađari, paorska porodica, salašarska, gotovo ista, ili baš ista kao i starosedeoci koji valjda su oduvek tu, samo što su ovi bili Mađari. Ranije je to bila kuća Obrada Stankovića kojeg je strefio grom.

Nije se sokak baš uznemirio; jesu malo drukčiji, otac Đurka i Onja, neko mađarsko ime, a deca im Pićuka, koji je srpski govorio kao i da nije Mađar i ćerka im koja se vrlo brzo udala negde tamo preko Tise, u Bačku.

U sokaku se pričalo, onako potpuno neobavezno:

Balkanska provenijencija

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Ima ih ne malo, običnog sveta,ne istoričara i stručnjaka drugih fela, koji se pitaju otkuda to da je Banat sa sve šarolikim stanovništvom dominacije srpskog, mnogo više „okrenut“ Beogradu nego Novom Sadu. Još u sastavu crno-žute monarhije kada se ovde vreme merilo na pre Marije Terezije, dok je Ona vladala i, ne baš dugo, posle nje, a Banat bio velik, sa sve Temišvarom, i dobrim delom današnje Rumunije, Banaćani baš i nisu mnogo marili za komšije preko Tise, još manje za one tamo na zapadu preko Dunava, na Slavonce i svu šokadiju. A i što bi kad su bili znatno veći i sa posebnom ulogom u, ako zatreba, odbrani monarhije Austrijanaca i Ugara od tradicionalnih osvajača i zavojevača još od Džingis-Kana i Atile biča božijeg, Sulejmana Veličanstvenog. Pešta, Beč ili Pečuj bili su Banaćanima bliži od Novog Sada jer su tamo trgovali, školovali decu od kojih su mnoga završila visoke škole, a neka tek uspela da proćerdaju roditeljski kapital i svu dedovinu.

Produženi vikend u Šljivovici

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

- Da li ti stvarno misliš da je u redu da idemo tim ljudima u goste na četiri dana, čak tri spavanja, samo da bi ti s njim išao u neki lov; jaki lovci!

- Mislim.

- A šta ako nas je taj tvoj Srećko pozvao, onako reda radi, pretpostavljajući da ja neću ići, misliš li?

- Ne mislim.

- E, vidiš ja mislim da je baš moguće.

- Pa dobro, Julka, misli ti tako.

- A ti baš stvarno misliš da to nije moguće?

Centar kod Gulića

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Tih godina, od 1960. plus deset i još koje, centar Novog Bečeja činile su Skupština opštine, Sud, Dom zdravlja, Opštinski komitet Saveza komunista, Osnovna škola „Miloje Čiplić“, Gimanazija „Ivo Lola Ribar“, katolička i pravoslavna crkva i na kraju biblioteka. Pandan njima bili su Hotel „Jadran“, Omladinski dom u preuredjenom, ne baš sasvim, bivšem bioskopu, novi bioskop blizu Tise, Zanatski dom i dućan „Kod Milovana“, sodadžijska radnja kod Cajka, nekoliko manjih kafana tipa „Kod Bode“, „Tri lista“, „Gibanj“ i naravno – centar kod Gulića.

Skeledžija Žarko

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Mila Vlalukin, Novosađanka, godinama je imala veliki problem što joj se, tako se to kaže, u mali mozak uselio Žarko skeledžija na Tisi, s bačke na banatsku stranu, ili obrnuto; kao kad kažeš s leva na desno, a zavisi odakle gledaš. Elem, Mila je opravdano počela da mrzi Žarka, o kojem je ova priča, a ona je epizodista, takoreći statista. Mila je bar dva puta mesečno iz Novog Sada, gde je živela, išla u Novi Bečej, odakle je rodom. Bila je onako punačka, najblaže rečeno, ne lepuškasta, nego baš lepa, u najboljim godinama, i mogla je bez mnogo muke da podnese put preko Temerina, starog Đurđeva što mu je pravo ime, pokrpljen asfaltirani put sve do Starog Bečeja, gradić koji je posle izbrisao “stari”, od sramote jer je tri veka mlađi od onog s druge strane Tise, a generacije mu dale ime Novi Bečej; ali još desetak kilometara šljunka, rupa, raznih zamki do skele na Tisi, preko puta skoro centra Novog Bečeja, Mili Vlalukinoj bilo je, pre skeledžije Žarka, što je baš mrzela. Mislila je da bi pre stigla do Garmišpartenkirhena no što pređe ovih rupičastih tucaničkih deset kilometara.

Miloš i neman u Tisi

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Miloš je jutrom pecao na Tisi; i on i ribe imali su, nesumnjivo, nekakav dogovor da posle svakog pecanja budu baš zadovoljni, i Miloš i ribe. E, baš tako.

Tog jutra Miloš se posadio na svom uobičajenom mestu dok se izmaglica dizala iznad tiske vode, a s leđa se promaljalo Sunce, kao da pita da nije u  zakašnjenju; iako je poznato da Sunce nikad ne kasni, samo se nekad ne vidi, čas zbog oblaka, čas zbog magle; tek ako se Sunce i nije promolilo, to ne znači da nije tamo negde gore i da će i tebe pre ili posle obasjati, kao što u ovom trenutku negde nekoga, sasvim sigurno, već miluje zracima svojim.

Ponte Roso

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

I dok je u Americi pokret „deca cveća“ jenjavao i gasio se kao što su se zauvek utišali Džimi Henriks, Dženis Džoplin i Džim Morison, pa i prvi „Vudstok“ koji je gotovo zapalio svet, a drugi ni blizu prvog; u dalekom Vijetnamu, mada Amerima ništa nije daleko kad je u pitanju odbrana njihove demokratije i bezbednost gradjana USA bivalo je sve očitije da će moćna armada „Ujka Sema“ dobiti nogu u dupe, najbolnija u čitavoj njihovoj čak već dvovekovnoj istoriji, dakle ne baš impresivne dužine; ovamo Rusi imali i Lajku, Jurija Gagarina i Valentinu Tjereškovu, Nemci se gledali preko Berlinskog zida, Francuzi ko' Francuzi, a Englezi se nisu pravili ko' Englezi jer su uvek to i bili; e u to vreme u Novom Bečeju je pitanje prestiža među mladima bilo ko nosi garderobu iz Trsta.

Dušan u Beogradu, Dušan iz Beograda

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Bilo je u to vreme u Novom Bečeju, s kraja šezdesetih prošlog veka, i još malo kasnije, čitava poplava stasavanja novih generacija, maltene kao kad Tisa uđe u Ljutovo, a svaka generacija „izbaci“ po koju posebnu „facu“, sad mušku il' žensku, koja bi se utkala i utakla u venac već istaknutih meštana, venac kao što su oni venci crvenih paprika-šiljkanki ispod streja na kotarkama, ili listova duvana, pa i belog luka.

Logorovanja na Tari

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

I za planinu Taru i za druge naše nam planine, izuzimajući možda Frušku goru i Vršački breg, novobečejska deca, tu usred Banata, znala su samo sa časova geografije i to baš ona uglavnom paorska iz Vranjeva i Ljutova, ali i ona „građanska“ iz centra, pa i đerekek iz Šušanja, deca koja kao i da nisu bila Mađari, mada jesu, ali baš nije bilo potrebno da se to posebno naglašava, nego deca iz suprotne smene, kad prepodne, kao poslepodne, koja su nastavu pohađala na mađarskom jeziku, pa i geografiju.

Ivica

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

U Novom Bečeju je oduvek glavna školska ustanova, dobro ne baš oduvek, nego baš odavno, bila Osnovna škola „Miloje Čiplić“, manje zbog sadržaja u njoj, a više zbog velelepne građevine koja je zaista bila na ponos meštana, onih koji su u njoj stekli ako su , osnovno obrazovanje, još i više onih koji u njoj nikad đaci nisu bili. Odmah potom bila je, takođe osnovna, škola „Vranjevo“,kasnije „Josif Marinković“, i više nego zasluženo tim imenom, pa onda Gimnazija „Ivo Lola Ribar“, uglavnom s decom iz lokala, onom koju roditelji nisu mogli ili nisu hteli da puste na srednjoškolsko obrazovanje (i vaspitanje) u tehničku, hemijsku, muzičku ili poljoprivrednu školu u Zrenjaninu, Kikindi, ili Starom Bečeju, dok su Novi Sad i Beograd bili predaleko.

Maturantski bal

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Tradicija svake škole, pogotovu srednje i još gimanzije, bila je da se kraj četvorogodišnjeg učenja dostojno obeleži uz GAUDEAMUS IGITUR, rastanak u svako svojoj učionici uz mnogo emocija, pa i koje suze, ženske-devojačke.  Onda šetnjom kroz centar kroz špalir roditelja, bližih i daljih rođaka, po kojeg komšije, špalir u kojem su ponosni očevi jedan drugog obaveštavali u stilu „evo i mog Joce, oca mu, kad je već pre toliko izđiko“, a mame špalirke, svaka s maramicom, brišu suze i brinu oćel' Sofijina flizura izdržati sve što sledi, nećel' se Ankici pustiti mašna na novim čarapama, iako je mama lepo rekla da je 'aljina kraća nego što treba, tik iznad kolena pa bi se, nedajbože, puštena mašna na čarapi mogla videti i iz aviona eto ti bruke devojačke, maturantske, a tek mamine pored svih onih mama koje su ćerke lepše uparadile, sa 'aljinama preko kolena, kao što je i red, sve to u šetnji maturanata do mesta gde će se pevati,  igrati počastiti se i konačno rastati; kud koji mili moji sve do susreta  generacije, prvi put obično za dve decenije kasnije, nekad i tri, nekad i nikad više.

Vranjevčan u Deželi

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Danikinim fićom, malo stariji model, onim što se vrata i otvaraju i zatvaraju naopačke, na vreme su stigli na Beogradsku veliku železničku stanicu; rado Srbin ide u vojnike i ima nastavak. Voz za Ljubljanu, neki međunarodni sve sa spavaćim kolima, njemu posle presedanje za malo nazad, za Novo Mesto. Sve uz „mašinista pusti paru jače, da ne vidim kako draga plače“.

U Ljubljanu stiže rano ujutro; stanica i na njoj otvorena  berbernica, ili već kako je krupno pisalo na njihovom, još daleko od otcepljenog, latiničnog jezika.  Tek, Vranjevčan se ošiša, po „vojaški“, kako reče slovenački brica.

Epizoda Novi Žednik

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Novi Žednik je mesto na skoro samom severu Bačke, odmah pored Starog Žednika, a na putu do Čantavira odakle puta dalje nema više: selo malo ali, kako bi to nadahnuti i nabudženi novinari umeli da ga opišu kao selo „urednih ušorenih domaćinskih kuća, vrednih neimara i radnika i poljoprivrednika, svakako izuzetno pitomo i za primer u svakom pogledu“ i, što treba posebno istaći, s veoma jakom Partijskom ogranizacijom najboljom u okviru Opštinskog komiteta Saveza komunista u Subotici. Imao je tada Novi Žednik i železničku stanicu na pruzi Beograd – Subotica, mada nisu baš svi vozovi svraćali, pored nje veliki Silos koji se video i od Bačke Topole i od Subotice, imao je i Omladinski dom, jedan dućan i Osnovnu školu „Bosa Milićević“ i njenog direktora Crnogorca Mišu Stanišića; dom zdravlja je bio u Starom Žedniku, a benzinska pumpa u Čantaviru.

Zile na zadatku u Vranjevu

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

- Zile kad se danas pojavi na poslu, kad god to bilo, da je ovde kod mene radi dogovora o temi koju će pisati za nedeljno izdanje, a ako se već zaglavi u Klubu na desetom, izvucite ga – gledajući u svoj raspored obaveza a taj dan saopšti sekretarici Ceci urednik Karan koji je juče imao neprijatno iskustvo s dvojicom novinara od kojih mu je jedan na njegov predlog da sam predloži ideju za tekst odgovorio da već ima ideju i to da mu, uredniku tom, natrći seju!

Takoreći prijatelji

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

- Moja sadašnja žena Kristina, a celo Vranjevo znalo što je Krista, po babi iz Novog sela zapravo je i jedina moja žena, kao što znaš – raspričao se u gostima kod takoreći pobratima Gojka u Kaću, sela nadomak Novog Sada poznatom po paroli „Kać selo malo, za „Partizan“ sve bi dalo“, koji se upravo već drugi put razveo ovaj put od, dabome, druge žene, pa je već imao dva sina jedinca, po jednog i s prvom i s drugom drugaricom; obe su, kad su Gojka manule, zadržale, za uspomenu na oca im, sinove i Nenada i Predraga, svaka svojeg – e ova moja Krista mene nije manula sve ove godine, mada nije da nije mogla!

Muzičarski spomenar

Milan Nešić Vranjevo kroz vitraž u 24 priče

Kao što su gotovo u celom svetu tih 1950. i 1960. godina skoro kao „prasak“ buntovnika u želji da promene budu u svemu, pa se iz džez muzike, svinga, bluza, latinoameričkih ritmova odjednom izrodio novi kralj, dabome Evis, ritam i soul, a onda i rokenrol, „Bitlsi“ i „Roling Stounsi“, „Enimalsi“ , „Kinksi“ i „Holisi“, sve od „Pink Flojda“, gde je taj deo imena „Pink“ bio bliži Pink Panteru nego ovim 187 TV Pink – kanala nacionalne frekvencije, a onda i „Kvin grupa“ s kojom se nekako i zatvara taj krug. Sve sa helankama i atletskom majicom neverovatnog Fredija Merkjurija, sad dal' Indijca, ili Engleza, ili „fele-fele“. Da se ne zaboravi ni grupa „Hu“ iz koje se iznedrio čuveni mjuzikl „Tomi“, a onda i „Led Cepelin“, „Kridensi“ i ostali „Mankisi“, možda pre svih „Dorsi“, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i „Mamas end Papas“ i „Bič Bojsi“, pa i „Bi Džisi“.

Sponzor
Interserver
35

Pomoć

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Poslednje postavljeno

Pišite nam...

vaše sugestije, predloge, ideje, komentare...