Davno je to bilo a kao da je sad,
živi u meni uspomena stara,
na jeseni gledane kroz okna mala,
na blatnjavu ulicu i ljudi bat.
Kiše su lile, a jesen, kao jesen,
nešto sam brojao na oknu,
i sav kao dete smeten
osetio suzu na oku.
Nisam brojao kišne kapi,
okno se zamaglilo, u sobi mrak.
Ja zaista ne znam koliko je
prokislih i umornih seljaka
prošlo kroz naš sokak.
Blato, kiša, pokisli ljudi,
malo prozorsko okno i mrak,
A nešto sneno, duboko u meni
požele daleki sunčev zrak.
Gledam kišnu ulicu,
i mokre bagremove grane,
brojim kroz okno kućerke znane.
A, znam,
sve su to kuće drage,
tople, mračne, snene,
a u njima naše majke,
spremaju nezaprženu čorbu,
baš kao i moja majka za mene.
Blato, kišom prokisli ljudi,
malo prozorsko okno i mrak,
a nešto sneno, duboko u meni
požele topao sunčani zrak.
