Spajanјe Kumanskog i Melenačkog partizanskog odreda

Početkom avgusta došlo je do spajanja Kumanskog i Melenačkog partizanskog odreda, negde u melenačkim kukuruzima, kojem su prisustvovali Žarko Turinski-Arsa, komandant Štaba za severni Banat, i Milan Stančić-Uča. Tako je nastao Kumansko-melenački partizanski odred. Za njegovog komandanta imenovan je Bora Mikin, a za političkog rukovodioca Žarko Milankov-Bača.

Novi Odred činila su dva voda, a njih — po dve desetine. Od naoružanja imali su: dva puškomitralјeza, tridesetak pušaka, pištolјe i bombe.

U novoj partizanskoj jedinici organizovana su partijska odelјenja i skojevske grupe po desetinama i odredski komiteti. Političkom radu pridavan je veliki značaj. Držani su redovno časovi, na kojima je politički rukovodilac iznosio političku situaciju u zemlјi i u svetu, prorađivani su, takođe, bilteni i istorija SKP(b). Pokrenut je i odredski list — »Partizan«, s informacijama o stanju na ratištima, kao i temama iz života Odreda. Uređivali su ga: Joca Erdelјan, Slobodan Stojšin, Aca Barnić, Dragomir i Jovan Mijatov. »Partizan« je čitan i u selima. Štampan je tehnikom Odreda, koja se sastojala od dveju pisaćih mašina i šapirografa. Odred je raspolagao i jednim radio-prijemnikom.

Odred je negovao i kulturno-prosvetni rad. O tome se starao takođe politički rukovodilac Odreda. Za tu aktivnost postojala je uputstvo PK koje je sastavio politički komesar Štaba NOP odreda za Vojvodinu Svetozar-Toza Marković.

Odred je imao i svoju intendantsku službu. Podstičući, u početku, rodoljube iz sela na neku vrstu takmičenja — ko će više i bolјe doneti, ova služba je imala muke da vraća ešalone selјačkih kola, koja su, u po bela dana, išla u partizanski logor.

Milutin Teodosin Beodranski, strelјan 19. septembra 1941 godine u ZrenjaninuPartizani su imali i izviđački sektor. Najpokretlјiviji i najsnalažlјiviji borci su izviđali teren radi otkrivanja pokreta neprijatelјa i praćenja domaćih izdajnika.

U Odredu se nalazilo nekoliko drugova koji su pre odlaska u partizane bili rukovodioci NOP-a svojih sela. Nјihovo odsustvo, prirodno, nše moglo tako brzo da se nadoknadi. Stoga su aktivisti iz sela često dolazili među partizane, obično noću. Dešavalo se da dođe na razgovor s partizanima i više od stotinu drugova u toku jedne noći.

Kumančanin Andoaš Banjaoi lovio je 28. avgusta ribu u potesu »Pap«. Odjednom, ispred njega stvorilo se nekoliko partizana. Oni su mu pričali o značaju borbe koju vode partizani i drugi čestiti lјudi — da je to borba za narod, i za Mađare, da stoga Mađari treba da prekinu svoju saradnju s okupatorom koji će izgubiti rat. Banjari je tada primetio Jocu Erdelјana, Slavka Boberića i Milana Đuričina-Berića kako love ribu za partizane. Čim se vratio u selo, Banjari je otišao u Opštinu i okupatorskim vlastima ispričao sve šta je čuo i video.

Istoga dana petnaestorica policajaca i pripadnika seoske straže iz Kumana i Novog Bečeja pokušali su da pohapse Erdelјana i ostale. Znajući šta ih čeka, oni se, međutim, nisu ni vraćali svojim kućama, već su se, s dozvolom Partlje, povukli u ilegalnost a nešto docnije — u Odred.

Na njihov odlazak u partizane okupator je odgovorio hapšenjem talaca. Tada su uhapšeni: Jocini ukućani — otac Milivoj, majka Ljubica, braća Žika i Steva; otac Slavka Boberića - Dušan, Vukašin Milankov i Đura Stajić.

Toga dana uhapšen je i Jaša Lapadat — zbog puške. Rukovodstvo NOP-a nešto je posumnjalo u njega: viđao se u kafani u društvu Švaba — s njima je razgovarao, pa čak i pio. Odlučeno je da s Jašom porazgovara Boža Stojanov-Punga, član KPJ. Kad je ovaj čuo da se u njega sumnja, da dokaže da nije izdajica, ponudio se da izvrši neki zadatak za NOP. Boža je imao spreman zadatak: prikrasti se u kuću policajca Janiks Kovača, koja se nalazila do Jašine, i uzeti mu pušku i predati je Savi Aćimovu-Kaliću.

Jaša je zadatak primio i odlučio da ga izvede 2. avgusta. Toga dana policajac je bez puške pošao u centar sela, zaklјučavši kapiju. Kad je Jani odmakao, Jaša se približio njegovoj kući u nameri da uđe kroz otvoren prozor. Ali, iskrsla je nepredviđena teškoća: prozor je bio toliko mali da odrastao čovek nikako nije mogao da se provuče kroz njega. Jaša se setio da bi mogao da mu pomogne desetogodišnji sin Rada. Vratio se kući i pozvao maloga Radu. Mališan se lako provukao kroz prozor i nestao u polumraku Janikine sobe. Jaši se učinilo da se Rada dugo zadržava, što može da bude opasno. U tom trenutku na prozoru je ugledao najpre pušku a za njom i maloga Radu.

Jani je ustanovio da mu fali puška čim se vratio. Trčećim korakom otišao je u Opštinu da pretpostavlјene izvesti o nestanku oružja. Međutim, puška je već bila na putu za Odred. Okupatorske vlasti uzbunile su selo, preteći smrtnom kaznom. Sumnja je odmah pala na Jašu, ne samo zato što kao komšija dobro zna gde šta stoji u policajčevoj kući. Jani se setio da ga je Jaša prilikom izlaska iz kuće pitao kuda ide. Kako su videli da kroz prozorčić odrastao čovek ne može da se provuče, sumnju su proširili i na maloga Radu. Obojicu su uhapsili, odveli u Opštinu i podvrgli torturi. Dečaka Radu spuštali su i u mračni opštinski bunar da ga smrću zaplaše, sve to, međutim, nije slomilo dva rodolјuba.

Svi pohapšeni bili su u kumanskoj policiji dva dana. Tada su pušteni kućama dečaci Steva Erdelјan i Rada Lapadat. Ostali su odneseni u Novi Bečej, odakle će doći posle jedanaest nedelјa.

U to vreme, a možda i u vezi s nestankom puške policajca Janike Kovača, ustanovlјena je tzv. pomoćna straža, saetavlјena od kumanskih omladinaca. To je bila jedna vrsta kuluka. Omladinci su noću, zajedno s policijom i s odgovornošću, čuvali noćni mir. Od 4. septembra policijski čas trajao je od 18-6 časova. Pripadnici seoske straže, s belom trakom oko leve ruke, dežurali su za vreme policijekog časa. Umesto da čuva okupatora, kako je ustvari i zamišlјena, nova straža čuvala je mir aktivistima koji su noću odlazili na sastanke i izvršavali druge zadatke.

Iz straha da Jaša nešto ne otkrije, u partizane je otišao i Boža Stojanov-Punga.

Tih dana u Odred je došla i prva partizanka Dobrinka Stančić. Nјoj je pretilo hapšenje zbog muža. U Velikim Livadama, gde se u tom času nalazio Odred, Dobrinku je preneo selјačkim kolima Sava Nosonjin-Vajkov. Da se ne bi videla, legla je zgrčena na mesto gde se stavlјa sedište a preko nje, onda, stavlјen je snop uža i pokrovac. Na ovo sedište seli su Sava i njegov sin Laza. Naravno, više su čuvali nego što su sedeli kod rampe ih je zaustavio policajac. Pretrnuli su. Upitao ih je kuda idu, Sava je odgovorio da ide na njivu po zaparke. Policajac je poverovao i kola su nastavila put. Nešto pre susreta s policajcem, kao slučajno, priklјučio im se Luta Mučalov. Čim su malo zašli u kukuruz, Dobrinka i Luta su poskakali s kola i uputili se u pravcu Odreda.

Krajem avgusta sprovedena je akcija nabavke oružja u Novom Bečeju. Aktivistima ovoga graničnog mesta na Tisi pošlo je za rukom da sakriju znatnu količinu oružja kojega su se oslobodili vojnici stare Jugoslavije u vreme rasula. Kumančanima su tada predali: dva puškomitralјeza, 20 ručnih bombi i sanduk municije. U ovoj akciji učestvovali su: Veselin Zokić, Ljubomir Odadžić-Čiča, Svetozar Popov-Šlezijak i Boža Titin.

Među oslobođenima iz mitrovačke kaznione nalazila su se tri Kumančanina: Jovan Veselinov-Žarko, Žarko Aćimov-Kalić i Lazar Milankov, bivši sekretar PK KPJ za Vojvodinu. Ali, ni jedan od njih nije pošao u svoje Kumane. Milankov i Aćimov prešli su u Srbiju, dok je Veselinov ostao u Sremu. Prema Kumanu uputio se čovek, takođe oslobođenik iz kaznione, koji selo nikada nije video, čak ni Banat. To je bio Ivan Knežić-Coto, geometar iz Zagreba. On je izgubio vezu u jednom sukobu Fruškogorskog partizanskog odreda s ustašama. Coto je preplivao Dunav, pa — Tisu. Fizički je bio veoma jak, te to za njega nije bio veći problem. Mnogo je bilo teže nabavlјati odeću i obuću. U tome su mu pomogli čobani, iako su se tada videli i prvi i poslednji put. Noću je putovao, a danju se odmarao. Kada je stigao u Kumane, još je bila noć. Ugledao je neku veliku vodu. Pomislio je — nova reka, pitajući se u čudu kako mu na nju niko nije skrenuo pažnju. Skinuo se, spreman i po treći put da zapliva. Tek tada je razabrao da je to plitka bara koja se može bez većih teškoća pregaziti. U selo je ušao s one strane na kojoj stanuju Cigani. Ušao je, onako nasumce, u jednu od njihovih šćućurenih kuća. Cigani su se poplašili. Među njima Coto se nije dugo zadržavao, tek toliko da čuje gde je kuća Kovice Veselinov-Dade, Žarkove majke. Pod zaštitom noći prebacio se do nje. Bilo je to 6. septembra 1941. godine. Dada je Cota povezala s Maksom Kovačevim, koji ga je zabazirao kod svoga tasta Rada Santovca.

Tih dana u Kumane je došla Barbara Seleši-Boriška, ilegalka iz Zrenjanina. Napustila je svoj rodni grad jer joj je zapretila opasnost od hapšenja. Kumane joj je preporučio Žarko Turinski-Arsa. Najpre je bila kod Rade Mirčetića-Prčinog, siromašnog zanatlije. Tu nije mogla da ostane duže od nekoliko dana. Tada je po nju došao Zoran Mirčetić-Karaba i odveo je svojoj kući, gde je boravila neprekidno šest meseci.

U nedelјu 7. septembra 1941. godine i Kumane je doživelo strelјanje. Tada je okupator pogubio desetoricu rodolјuba iz Zrenjanina, optuženih za organizovanje atentata na pripadnike vlasti, za sabotaže, sakrivanje pripadnika NOP-a, komunističku propagandu i dr.

Žrvte, kao i šest uhapšenih rodolјuba koji su određeni da strelјane vešaju, doneli su vozom. Od železničke stanice do Opštine, gde je trebalo izvršiti zločin, doveli su ih pešice, čvrsto vezane žicom.

Stanovništvo je dobošem pozvano da posmatra divlјanje fašista. Odziv je bio slab.

Strelјanje je izvršeno na trgu, pucanjem u leđa. Egzekutori su bili policajci kojima je komandovao jedan viši oficir. Toj krvavoj priredbi prisustvovala je mesna vlast: Jožef Vučetić, podbeležnik Andrija Oc, narednik policije Johan Frank, Janoš Mezei, članovi Upravnog odbora Lazar Milankov i Živa Matić. Međutim, najmarkantnija figura na ovome piru bio je Josif Vilhelm, inspektor tajnih agenata i desna ruka Špilerova.

Kad je strelјanje završeno, žrtve su obešene.

Predveče su, po naređenju Nemaca, Cigani skinuli leševe, natovarili ih na selјačka kola i odneli na seosko groblјe, gde su pobacani u zajedničku raku.

U izveštaju o odjeku strelјanja sreski načelnik, između os talog, kaže i sledeće: »Da li je ovo imalo želјeni uspeh do sada još nije vidno, jer komunisti su još uvek u bekstvu i neće ništa čuti o predaji iako su imali priliku da se predaju. Poslednji rok, tj. 17. septembar, već je prošao.. .«.

Fašisti su 19. septembra izvršili nov zločin. U Zrenjaninu su strelјali, a onda povešali dvanaest rodolјuba. Među njima, poslednji na objavlјenom plakatu, bio je Kumančanin — Milutin Teodosin, stariji brat Mi- livoja, strelјanog 31. jula. Novi zločinački akt, izvršen po naređenju feld-komandanta, nazvan je u plakatu odmazdom za sabotažnu akciju partizana na pruzi Zrenjanin—Pančevo (kod železničke stanice Lukićevo), kada je sa šina skinuto nekoliko šrafova. Strelјanje je izvr šeno u Šumici oko 9 časova, posle čega su žrtve prenesene selјačkim kolima na Karađorđev trg, gde su obešene na, za tu priliku podignuta, vešala.

Milutin Teodosin uhapšen je nešto pre toga na Tutinu prijavu. U njoj je pored ostalog stajalo: u Milutinovoj kući nema ikone, svoga psa, nekog dozlaboga ružnog gadžu, zove imenom firera velikog nemačkog rajha; uz sve to — rođeni je brat Milivoja — šta više treba...

Sadržaj

O gradu