Puškaranјe na železničkoj pruzi

Štab Kumanskog partizanskog odreda u zajednici s mesnim rukovodstvima Partije i SKOJ-a spremao je, međutim, ozbilјniju akciju: napad na Opštinu i Policijsku stanicu i palјenje vršalica i kamara pšenice određenih domaćinstava.

Sima BaračkovRadi ovih akcija u Štabu je boravio Maksa Kovačev, sekretar MK KPJ. Dogovorili su se da napad izvedu u ponoć 27/28. jula. U napadu na Opštinu i Policijsku stanicu borcima Odreda pomoći će diverzantske grupe članova KPJ i starijih aktivista, koji će se partizanima pridružiti kod Dudare oko 22 časa. Diverzantske grupe omladinaca paliće vršalice i pšenicu, s tim što će akciju početi kad čuju eksploziju bombe u Opštini.

Rano izjutra 23. jula među partizane se uputilo skoro kompletno mesno rukovodstvo SKOJ-a: Joca Erdelјan, Svetozar-Marko Ješić, Ljubica Odadžić i Rada Stančić. Na zakazanom mestu očekivao ih je Slavko Stančić. S njim su otišli u Odred.

Rukovodstva Partije i SKOJ-a vrlo ozbilјno su pripremili ovu akciju. Uz pet udarnih grupa starijih drugova, njih oko pet naest, odredili su i oko trideset sedam diverzantskih grupa, u kojima je bilo preko stotinu omladinaca.

U Melencima se spremala slična akcija za ponoć 27/28. jula. Tokom priprema saradnja, koja je između dvaju susednih mesta postojala i ranije, pojačana je. Tako je 26. jula upućen u Melence paket sredstava za palјevinu. Bio je to veoma ozbilјan i, s obzirom na česte blokade i potere, opasan posao. Paket je poneo skojevac Slobodan Ocić. Mesni komitet KPJ odlučio se za Odžića zbog toga što je kao invalid bio manje sumnjiv; uz to, bio je poverlјiv i snalažlјiv. Paket mu je predao Joca Erdelјan. Pošilјku je smestio u protezu noge i biciklom krenuo za Melence. Bio je upućen na Milivoja-Žiku Stankova, melenačkog berberina. Sve je išlo dobro do melenačke čuvarnice: Tu je naišao na nemačku patrolu koju su, uz kumanskog podbeležnika, činili još dvojica policajca. Podbeležnik mu je rekao da ima naređenje da iz sela nikoga ne pušta jer je hatar blokiran radi hvatanja partizana. Zaista, iz pravca melenačkih vinograda jasno se čula palјba. Slobodan je, međutim, bio uporan i podbeležnik ga je, skidajući sa sebe odgovornost, na kraju pustio. Na ulazu u Melence naišao je na novu patrolu, sastavlјenu od dvojice novobečejskih Mađara. S njima je imao sličan razgovor. Uputili su se zajedno u selo.

Jedan od stražara, kao slučajno, uhvatio je Slobodana za cep. Ali, džepovi su bili, na sreću, prazni. Ubrzo se patrola odvojila i Slobodan se uputio u glavnu ulicu, gde je našao berbersku radnju u koju je bio upućen. Stankov je baš dovršavao brijanje jednog starijeg čoveka. Slobodana nije poznavao.

»A šta vi želite?« — upitao je nepoznatog.

Prethodna mušterija zadržala se u radnji. Šta će sada? Nije trebalo ni da se brije ni da se šiša.

»Da se šišam!« — reče Slobodan i sede na stolicu.

Majstor ga je gledao s očiglednim čuđenjem. Kada je počeo da mu namešta salvet i kada se malo više prema njemu nagnuo, Slobodan mu prošaputa:

»Majstore, stigao je sapun!«

To je bila lozinka. Očekujući paket, koji se nije primećivao kod Slobodana, Stankov je i dalјe pokazivao čuđenje. Slobodan ga je zamolio da ga odvede u neku drugu prostoriju, što je berberin učinio. Iz nje je Slobodan izašao s paketom u ruci.

Dvadeset sedmog jula oko 23 časa grupa kumanskih partizana, predvođena komandantom Žarkom, izbila je neopaženo na železničku prugu, 500 metara severno od železničke stanice. U blizini stanice, s jedne i druge strane, nalazile su se dve okupatorske straže, sastavlјene od po trojice policajaca. Prilikom prelaska preko pruge, i pored nastojanja da i ulazak u selo bude neprimetan, Slavko Stančić se tako nezgodno spotakao da mu je opalila puška. To je alarmiralo obe straže, koje su se oglasile plotunom.

»Drugovi, juriš!« komandovao je Žarko.

Zapraštale su puške i pištolјi partizana.

Milivoj Teodosin Mile (Beodranski)Plotuni sa stanice čuli su se razgovetno i u sali u kojoj se igralo. Narednik policije Frank odjednom je uleteo u salu i naredio da se igranka prekine. Nastala je prava trka: policija — da zauzme položaje oko sela; omladina — da se što pre dočepa kuća.

O puškaranju na pruzi Lalijera je telefonom izvestio narednik policije Frank. Nešto pre toga sreski načelnik govorio je, takođe telefonom, s Krajskomandanturom, odakle je pozvan na savetovanje posvećeno suzbijanju partizanskog pokreta.

Lalijer je pravilno rezonovao: puškaranje na pruzi samo je uvod — čarka, glavno tek predstoji. Zato je dohvatio telefon i nazvao Odelјenje za bezbednost u Zrenjaninu. Molio je da mu obezbede pojačanje, i to što hitnije, predstavlјajući situaciju u Kumanu kao veoma ozbilјnu. Lalijer je onda pozvao Policijsku stanicu u Melencima, kojoj je naredio da u Kumane što pre uputi deset policajaca. Obezbedio je pratnju od deset novobečejskih policajaca i pripadnika straže i u Kumane je krenuo kamionom oko ponoći.

U Kumanu se, međutim, posle one čarke ništa nije desilo. Partizani dalјe odatle nisu išli. Komandant Odreda je naredio povlačenje.

Čim je stigao u Kumane, sreski načelnik se uputio na mesto okršaja. Tu se, međutim, više ništa nije moglo videti. Lalijera je naročito interesovao broj partizana. Stražari, koji su učestvovali u okršaju, međutim, nisu mogli da mu pruže sigurne podatke: jedan je rekao da ih je bilo pet-šest,- drugi — oko deset; treći je smatrao da ih je bilo čak više od deset.

Kumanska policija izvestila je načelnika sreza novobečejskog da pojačanja iz Zrenjanina i Melenaca već pristižu, čak i jedna borna kola. I taman tada beležnik iz Melenaca Hendl tražio je telefonom Lalijera da ga izvesti da su partizani Melenačkog odreda oko ponoći napali Policijsku stanicu u selu. Lalijera je nova, neprijatna vest uznemirila. Nije znao šta da čini: glavnu pažnju bio je usredsredio na Kumane, gde je koncentrisao i najveće snage; partizani su, međutim, napali na sasvim drugoj tački; a i vreme je poodmaklo. Da bi makar umirio savest, krenuo je sa telohranitelјima u Melence. I po drugi put te noći stigao je kasno. Partizani su vsć davno nestali, zajedno s plenom i bez gubitaka.

Izjutra, na putu za Zrenjanin, Lalijera su u stopu pratile nepovolјne vesti. Prvo je na novobečejskoj stanici doznao da su rano izjutra pokidane telefonske žice između Kumana i Novog Bečeja, nedaleko od Kumana. To je iz voza i video. Zatim je na železničkoj stanici u Melencima primio vest da su posečene i telefonske linije koje vezuje Melence s Tarašom, Tordom i Elemirom. I u to se uverio kad je voz malo odmakao prema Elemiru.

Situacija je označena kao vrlo ozbilјna. Odlučeno je da se pretraže hatari Zrenjanina, Melenaca, Kumana i Novog Bečeja s dva batalјona nemačke vojske i jakim policijskim snagama. Za taj poduhvat odredili su 29. i 30. jul 1941. godine. Lalijeru je stavlјeno u zadatak da neposredno rukovodi potragom u Novom Bečeju, Kumanu i Melencima. Samo on dobio je na raspolaganje 157 pripadnika policije i »Dojče Manšaft«.

Za to vreme Kumanom su kružile vesti o događajima od prošle noći. Nekako je procurila i vest o neslavnom susretu policije s partizanima. Međutim, mnogi su se pitali zašto nije, ipak, realizovan plan napada.

Sredoje PetrovićProtivudar okupatora nije trajao ni puna dva dana. Tumarali su tamo—ovamo po zelenom beskraju, moglo bi se reći ne s naročito čvrstim planom. Drugog dana teren je obišao i sam Rajt, prefekt policije Banata. Nije mnogo nedostajalo pa da mu ta inspekcija bude poslednja. Naime, na povratku. u Zrenjanin njegov automobil, u kome se nalazio i poručnik Tajne vojne policije Penker, nabasao je na zasedu kumanskih partizana, predvođenu Ivanom Vioglavinom. Mada je automobil pogođen, Rajt i ostali uspeli su da umaknu.

U izveštaju Odelјenju za javnu bezbednost Lalijer priznaje da mere koje su preduzete protiv partizana krajem jula nisu donele pozitivne rezultate, pravdajući to visokim kukuruzima i suncokretom.

Efekt akcije partizana u Kumanu i okolini je očigledan: okupator ne može normalno da koristi komunikacije i neometano da plјačka letinu.

Neprijatelј je pribegao represalijama na nedužne. Tridesetprvog jula u popodnevnim časovima pogubio je na Baglјašu, nedaleko od Zrenjanina, devedeset rodolјuba, među kojima 35 Kumančana. Poslao ih je u smrt, a da ih valјano nije ni saslušao.

Noć uoči strelјanja, u sobi iz koje je retko ko izvukao živu glavu, bila je stravična: rodolјube su tukli kundacima i bikačama; patos i zidovi poprskani krvlјu bili su nemi svedoci pomamne gozbe fašista.

Na dan strelјanja, pre podne, počela je prozivka. Svako je pomislio da je došao kraj. Posle svega što su preživeli i videli prethodne noći, tako nešto su i očekivali. Prozivani su izlazili u zatvorski hodnik požurivani drekom i batinama. Najgore je bilo onima koji zbog povreda nisu mogli da ubrzaju korak. Ime Laze Kovačeva iz Kumana nisu dobro pročitali, i on se nije odazvao, mada je znao da je on u pitanju. Laza i danas živi u Kumanu.

Iz sudskog zatvora izveli su osuđene na smrt vezane u pet grupa po osamnaest. U pratnji nemačkih vojnika, pripadnika »Dojče Manšaft«, policajaca i sudskih stražara preneseni su u pet kamiona na Baglјaš. Velika, zajednička raka već je bila iskopana. Nedaleko od nje stajali su, bledi od straha, Jevreji dovedeni da pokopaju strelјane. Ceo taj prostor bio je blokiran jakim snagama vojske i policije.

Strelјanje su izvršili manšaftovci i policajci, a komandovao je oficir SS. Neposredno pred strelјanje oficir je pročitao presudu. Žrtve su klicale slobodarskim idejama. Strelјani su po grupama. Zatim je oficir išao od jednog do drugog i pištolјem gađao u glavu svakoga ko bi pokazivao znake života. U tome mu je pomagao jedan manšaftovac (Hatle, iz Zrenjanina).

Ovo strelјanje nije obnarodovano, ali se o njemu u Kumanu saznalo već istoga dana, mada se nije znalo tačno i ko je strelјan. Efekat nije bio onakav kakav je želeo okupator — strah. Naprotiv, selom je zavladalo ogorčenje.

Posle strelјanja su pušteni: Cveta Vlajkov, Dušan Kovačev, Lazar Kovačev, Sima Sekulić i Žarko Strajnić-Bađa.

Početkom avgusta u Melence je došao vod nemačke vojske pod komandom poručnika Buholca. Ova jedinica boravila je tu oko mesec dana, svakodnevno krstareći okolinom Kumana i Melenaca. Često je boravila i u Kumanu.

Lalijer je naredio da sve njemu područne opštine obrazuju gradske, odnosno seoske straže. U Kumanu su za to iskorišćeni Mađari. Naoružano ih je oko tri deset. Tako su snage okupatora u selu narasle na 53 naoružana čoveka: 10 policajaca, 13 pripadnika »Dojče Manšaft« i trideset lјudi iz sastava novoformirane seoske straže.

Kumanski polјski čuvari su sve češće viđali partizane. O tome su podnosili izveštaje okupatorskim vlastima. Na osnovu toga Lalijer je organizovao 8. avgusta pretres kumanskog hatara. Snage fašista sastojale su se od voda poručnika Buholca i se damnaest policajaca i pripadnika gradske straže iz Novog Bečeja i Vranjeva i šest policajaca iz Kumana.

Nemci su najpre svratili na salaše Vlajkovih i Bibinih. Na salašima su saslušali Miladina Bibina i odadžije. Oni su potvrdili da u ovome delu hatara ima partizana ali da im je broj veliki. Prema rečima ovih lјudi, Švabe su zaklјučile da partizana ima, čak možda dve stotine.

Nemci nisu hteli da rizikuju: odlučili su da akciju odgode za sutradan, s tim da angažuju jače snage.

Sutradan kreću sa jakim snagama: odred vojske pod komandom poručnika Buholca i 128 pripadnika gradske straže iz Novog Bečeja i Vranjeva i policija iz Kumana. Ovoga puta imali su »sreću«: stupili su u kontakt s partizanima. Nemci, iz straha, kroz kukuruz nisu išli u strelјačkom stroju već u velikim grupama, što je partizanima olakšalo osmatranje. Čim su ugledali partizane, Nemci su otvorili vatru iz svih oružja. Podelivši se u tri kolone, partizani su se, pružajući žilav otpor, povlačili sve dok ih Nemci nisu izgubili iz vida. Bilans ovoga okršaja bio je za fašiste poražavajući: dva poginula pripadnika gradske straže (Mihajlo Farkaš, iz Novog Bečeja, i Stevan Gomba, iz Vranjeva). Zaplenjen je deo partizanske komore.

Sadržaj

O gradu