Ustanak 27. mart 1941.

Pristupanje stare Jugoslavije Trojnom paktu 25. marta, koje nije iznenadilo Kumančane, dovelo je njihovo nezadovoljstvo profašističkom politikom vlade Cvetković—Maček do vrhunca. Stvorena je prava revolucionarna situacija: napredni pokret sa organizacijom ilegalne Komunističke partije Jugoslavije obuhvatao je bezmalo celo selo. Njegovo rukovodstvo — Ivan Vioglavin, Milivoj Teodosin, Sredoje Petrović, Žarko Milankov i Maksa Kovačev — bilo je sposobno za velike podvige; reakcija, svedena na nekoliko politikanata, bila je potpuno izolovana od naroda. Kumane je bilo — kako se onda često govorilo — »Mala Moskva«. Pakt o nenapadanju sklopljen između Staljina i Hitlera, iako je u svoje vreme izazvao izvesnu zabunu i razočaranje, sada već nema nikakvog uticaja na antifašističku orijentaciju Partije i sela u celini.

Martovskih dana 1941. godine u selu je bilo 45 članova KPJ, grupisanih u pet odeljenja ili ćelija. Članovi Mesnog komiteta bili su: Milivoj Teodosin, sekretar, Mita Trifunjagić, organizacioni sekretar, Sredoje Petrović, Maksa Kovačev, Žarko Milankov i Kajica Stančić.

SKOJ je imao 41 člana u jedanaest grupa. Mesno rukovodstvo SKOJ-a činili su: Sredoje Petrović, sekretar, Slavko Boberić, Joca Erdeljan, Miloš Nemešev i Rada Stančić. U rejonska rukovodstva ulazili su sekretari grupa.

Dvadesetak skojevaca vodilo je vaspitne grupe iz kojih su regrutovani mladi skojevci. Broj pripadnika grupe varirao je od dva do pet. Tim radom bilo je obuhvaćeno oko stotinu omladinaca.

Puč vazduhoplovnih oficira, izvršen 27. marta, došao je Kumančanima kao veliko olakšanje. Partijska i skojevska organizacija organizovale su povodom toga u selu narodni zbor.

Počelo je u Zrenjaninu. Oko sedamdeset radnika Železničke radionice i Sekcije Zrenjanina koji su stanovali u Kumanu i svakodnevno putovali na posao u Zrenjanin, zajedno s drugim radnicima, učestvovali su u manifestacijama u gradu. O puču su saznali još izjutra od vozovođe teretnog voza. Odmah su prestali da rade. Oko deset časova, po lepom vremenu, uputili su se u grupama prema centru grada. Usput su pevali: »Onamo namo« i himnu. U centru grada o puču je govorio advokat dr Slavko Županski. On je istakao da je vlada, koja je izdala domovinu i potpisala Trojni pakt, zbačena. Odjekivale su parole: »Bolje rat nego pakt«, »Bolje grob nego rob« i »Savez sa Rusijom.«

U popodnsvnim časovima kumanski radnici stigli su u svoje selo. Od stanice do Opštine išli su grupno. Uzvikivali su već poznate parole. Meštani su im prilazili. U centar je stiglo oko tri stotine manifestanata. Na uglu kod Opštine sačekao ih je Milivoj Teodosin, sekretar MK KPJ, koji je uzviknuo: »Dole Hitler!” Prisutni su, kao jedan, odgovorili dugačkim: »Dole...!« Narod je, međutim, i dalje priticao sa svih strana. Tu su se brzo našla i petorica naoružanih žandarma koji su sve ovo, sudeći bar po spoljašnjem izgledu, mirno posmatrali. Narod je tražio da govori Žarko Milankov, član MK KPJ. On se malo nećkao, a onda se popeo na klupu toplo pozdravljen. Nastala je velika gužva: svako je hteo da bude bliže govorniku, da bolje čuje. Članovi Partije bili su prinuđeni da obrazuju oko Milankova krug. Govornik je istupio sa zahtevima: da se što pre raskine s Trojnim paktom — da se zna s kim smo, da se narodu daju demokratska prava i slobode, da se hitno preduzmu mere za odbranu zemlje, da se sklopi vojni savez sa SSSR-om.

Onda je uzeo reč beležnik Dušan Ignjatov, poznat kao režimski čovek. On je hvalio mladoga kralja i novu vladu.

Među prisutnima bio je i Lazar Mečkić-Tuta, jedan od retkih pristalica Trojnog pakta i fašizma. On je bio vrlo nervozan. Hteo je, najpre, po starom svom običaju, manifestaciju da prijavi vlastima. Ali, kojoj...?! To ga je dovodilo do besnila. Kada se sve svršilo, prišao je Milankovu i zapretio mu.

Posle puča u selu se ništa nije radilo. Radnici Železničke radionice i Sekcije odlazili su, doduše, svakodnevno u Zrenjanin, ali ni tamo nije bilo drukčije. Na sve strane diskutovalo se o minulom puču i o novoj vladi Dušana Simovića.

U to vreme u selu se drže česti sastanci organizacija Partije i SKOJ-a. Direktiva Partije bila je jasna: ako zemlju fašisti napadnu, ustaće — svi u njenu odbranu. Na sastancima deljen je i letak, malog formata, na kome je pisaćom mašinom bilo napisano otprilike sledeće: drugovi, javite se Partiji, javite se Partiji za borbu — ona je živa.

Tih dana počela je mobilizacija vojnih obveznika i u Kumanu. Skojevska organizacija organizovala je na železničkoj stanici, na kojoj se viorila poveća trobojka, ispraćaj svake grupe. Omladinac Slobodan Sekulić, u jarko crvenoj košulji, vikao je da je pobedilo Slovenstvo. Žandarm Obrad Baračkov, s belom trakom oko ruke, promukao je od uzvikivanja jedne te iste parole — »Živeo kralj Petar II«. Harmonikaš Sava Aćimov-Kalić, zvani Đavo, skojevac, svirao je neumorno. Igralo se i pevalo. Najčešće je pevana pesma »Budi se istok i zapad«.

Do napada fašističkih država na Jugoslaviju četrdeset dva člana kumanske partijske organizacije i šesnaest skojevaca našlo se u vojsci.

Prvih dana aprila u Zrenjaninu (stan Andrije Damjanova) održan je plenarni sastanak OK SKOJ-a za severni Banat. Prisustvovali su, pored članova (Proka Sredojev, sekretar, Andrija Damjanov, Petar Kovalić i Ratko Purešević), i dva delegata — Vladimir Kolarov-Koča, rukovodilac partijske tehnike OK KPJ za severni Banat, i Đura Đorđević, skojevski rukovodilac iz Aradca. Dnevni red sastojao se od jedne tačke: realizacija rezolucije VI zemaljske konferencije SKOJ-a o mestu i ulozi SKOJ-a u neposrednim pripremama za odbranu zemlje. Odlučeno je da se održe plenumi sreskih komiteta SKOJ-a u severnom Banatu. Za mesto održavanja plenuma za srez novobečejski određeno je Kumane. Radi toga je Rada Grujić, tada član MK SKOJ-a Zrenjanin, upućen u Kumane 5. aprila. Sobom je poneo, u džaku, letke CK SKOJ-a koje mu je predao Proka Sredojev. Rada je upućen na Spasoja Milankova, skojevca. Od njega je, međutim, doznao da se plenum ne može održati zbog vanrednih mera predostrožnosti koje je sprovela mesna vlast. Onda se sastao sa sekretarom mesnog rukovodstva SKOJ-a Sredojem Petrovićem, ali ni ovaj nije mogao da izmeni situaciju. Nije mogao, čak, da mu da ni traženi izveštaj o aktivnosti SKOJ-a, jer je za to trebalo sazvati mesno rukovodstvo, što u tom času, bar prema oceni Sredoja, takođe nije bilo moguće. Kada je letke predao Spasoju, Rada je napustio Kumane.

No, ipak se mislilo da napad Nemačke na Jugoslaviju nije neizbežan: ako bismo sklopili savez s Rusijom, Nemačka ne bi smela da nas napadne,  verovalo se da neprijateljski vojnik neće biti u stanju da stupi na sovjetsko tlo. Zato su Kumančani slušali Radio-Moskvu iščekujući od nje odlučnu reč upozorenja Nemačkoj. Međutim, njene emisije sastojale su se skoro isključivo od izveštaja o uspesima na polju podizanja sovjetske privrede.

Sadržaj

O gradu