Porodica Košut živela je u skromnoj kući pokrivenoj trskom sa malim, zamagljenim „pendžerima" iz kojih je Tivadar gledao i stvarao svoj svet. Sedeći uz petrolejku, slušao je priče starih žena o stvaranju sveta, o Adamu i Evi, o potopu, Hristu i njegovim čudima i razmišljao kako bi bio srećan da može sve to da naslika. Zavirivao je radoznalo u ono što majka slika, a likovi sa hrišćanskih i katoličkih ikona, opsedali bi ga čitavu noć. Često bi u majčinom odsustvu posmatrao parče drvenog stola na kojem je bio oskudan slikarski pribor, nedovršena ikona, zlatni bojeni prah i upijao čaroliju. Slikajući iz nasušnje potrebe, „za par pilića, parče slanine, kilo masti", majka je odvraćala Tivadara od slikarstva, govoreći mu da se od toga ne živi. Bilo je kasno. Tivadar je već uveliko postao rob svojih vizija.
Počinje da slika 1967. godine kao jedan od članova tadašnje novobečejske grupe „Selo", međutim vrlo brzo shvata da to nije njegov put. Nemirnog i slobodnog duha, on ne prihvata nikakva načela, niti uniformnost bilo kakve vrste.
...Bežanje is svoje sredine u svet imaginacije, vrlo brzo ga izdvaja iz vrtloga već oveštalih šablona mnogih naivaca, koji su vremenom postali tražena roba. Tivadar Košut je izabrao teži put. U poplavi sladunjavih pejzaža, pastorala, folklora, svojim temama iz Biblije ličio je na zalutalog misionara. Njegovi prvi radovi nisu oduševljeno prihvaćeni. Slučajni susret sa Oto Bihalji Merinom vraća mu samopouzdanje i on sa još većim žarom počinje da razrađuje svoju ideju.
Ipak, pred kraj sedamdesetih godina, dolazeći u sukob sa menadžerima i neiskusnim galeristima, prestaje da slika gotovo deset godina. Za to vreme ipak nije prestao da se bavi umetničkim radom, već je eksperimentišući promenio medijum. Kao kvalifikovani keramičar radio je skulpture u glini i kompozicije na zidnoj keramici sa glazurom, kompleksne tehnologije. U međuvremenu, dobijao je stalne pozive iz inostranstva, među kojima mu onaj iz galerije „Salambo" u Parizu bio odlučujući. Kao da se nešto prelomilo u njemu, shvata ovaj poziv kao glas sudbine...
...Tivadar Košut često slika i scene iz svakodnevnog života: svadbe, seoske svirače, cigane, praznik vina, tiski cvet, kao i stare gradove i ljude u zavičajnim kostimima, ribare, borbe bikova. Ali i u ovim motivima uočljiva je slikareva distanca prema folklornom. On eliminiše svaku bukvalnost, deskripciju opažajne stvarnosti, stimulišući nas da uočimo i prepoznamo simbol. Taj dijalog umetnika i vizuelnog sveta istovremeno nam otkriva lični komentar osećanja određeneg objekta.
Pritom koristi blagu, zaobljenu liniju, jednostavan crtež, koji omeđuje, kontroliše bojene namaze. Deskripcijom bojenih sukoba nesvesno stvara komplementarne odnose a time postiže i strukturu forme. Stilizacijom oblika, ritmom obojenih površina i akcenata postignutih grebanjem boje, šagalovskom bestežinskom figurom, arhitekturom kao kulisom, bez fiksacije dramske suštine - Tivadar stvara „simultanu pozornicu".
Kršenjem zakona gravitacije i logike i nedefinisanosti pozadinskog prostora, ipak ni jednog trenutka ne ugrožava harmoniju. Tivadarove kompozicije su vrteška bez stalnog i jakog postamenta, koja se ponekad tako snažno zavrti, da poleti nošena vetrom kao mehur.
„Mislim da nije važno šta je levo, šta je desno, za mene je odlučujuće središte duše na toj slici, koja se vrti u slikaru." (Tivadar Košut)
Čak i na glavu postavljene njegove figure pričaju o ravnoteži prostora. Detinje naivnom u njegovom izrazu pridružuje se neko dekorativno osećanje za ritam i muzikalnost boje." (Oto Bihalji Merin, Nebojša-Bata Tomašević, „Enciklopedija naivne umetnosti sveta", Jugoslovenska revija, Beograd, 1984. str. 367.)
Poput mnogih naivaca i u ovom umetniku je prisutna težnja da pred naletom novog vremena zadrži ono staro, koje kao žrtva savremenog nestaje. Meštani Bečeja dugo nisu imali most preko Tise, pa su se koristili skelom. Da bi se most napravio, podigla brana, morao se uništiti „tiski cvet", jedan živi svet koji kao larve žive na dnu Tise, izlazeći na površinu transformišu se, odmah zatim kao leptirići umiru. To je ostvarilo dubok trag na slikara. Posmatrao je rađanje i umiranje tiskog cveta i prelazeći skelom s jedne na drugu obalu, često doživljavao da je na jednoj svadba i veselje, a na drugoj sahrana („Venčanje tiskog cveta"). Poistovećujući sudbinu čoveka sa onom tiskog cveta lebdenje između dve krajnosti, želeći da o njima ostvari slikarski trag. On zatim postaje skeledžija, koji sa jedne strane prevozi mladence, muzičare, majke sa detetom (Rađanje), putujućeg časovničara, koji simboliše oticanje i prolaznost života, a sa druge - kovčeg ožalošćene (Smrt), grbavca, koji takođe traži svoje mesto pod suncem i magarca - simbol ljudske naivnosti i nemoći, pred dilemom, da li je život, ipak, samo „magareća igra".
Uočljiva je sugestivna moć ovih njegovih slika, tako posmatrajući sve te likove i događaje, u sebi stvaramo osećaj „deža vu".
Naprosto je teško osloboditi se pojedinih likova iz njegovih kompozicija, tako otkinuti od umetnikove svesti, oni trajno nastanjuju našu imaginaciju. I svi njegovi spokoji i nemiri, iz čina u čin, u rastanju nadrastanju efemernosti i sekundarnosti u uzajamnom davanju i uzimanju postaju deo nas, postaju opsesija.
Iz tame Tivadarovih snova i svesti izranja svetlucavi svet poetskog nadahnuća, u kome se simbol nametnuo kao osnovno izražajno sredstvo. Predmeti gube svoju opipljivost i stavljaju se u službu slikarevih refleksija... to je taj Tivadarov začarani „beskrajni plavi krug i u njemu zvezda" iz kojeg ne može i ne želi da traži drugi put.
