Plemićima u Ugarskoj bilo je ispod časti da se bave trgovinom, a jobagyi (mađarski kmetovi) nisu mogli, pa je zbog toga trgovina bila slabo razvijena. U takvim uslovima bilo je razumljivo što su Srbi, koji su raspolagali potrebnim sredstvima, ubrzo preuzeli veći deo trgovine u svoje ruke.
»Prešavši u Ugarsku Srbi nisu bili gomila gladnih i golih seljaka i pastira, no je među njima bilo trgovaca i zanatlija, građana koji su u novu otadžbinu doneli ne samo novaca no i umešnosti, stručnih znanja i organizovane zanatske korporacije. Taj element spojiv sa ranije naseljenim Srbima koji su uveliko i odavno bili ušli u zanate i u trgovine, asimilujući jednoverne Grke i Cincare otvorio je onu solidnu građansku klasu srpsku, koja je za nekih sto i pedeset godina prednjačila celoj naciji.
Pored tih okolnosti, na razvoj trgovine uticao je i geografsko-politički položaj Vojvodine. On je bio izuzetno povoljan za razvoj međunarodne trgovine između Austrije, Turske i Srbije. Trgovina je na tim relacijama dugo bila vrlo živa, čemu su posebno doprinosile i velike reke kao jedine saobraćajnice za transport većih tereta na velike udaljenosti.
U vreme postojanja Tamiškog Banata, posle oslobođenja od Turaka, čitava trgovina se nalazila u rukama organizovanih trgovačkih društava od kojih je najjače bilo srpsko-grčko trgovačko društvo. Ono je držalo u svojim rukama skoro svu unutrašnju trgovinu od 1744. do 1778. godine, a ponašalo se onako, kako je to bilo svojstveno svakom, ko je imao monopolski položaj. Zbog toga je Dvor, na osnovu mnogobrojnih pritužbi 1788. godine raspustio to društvo i imovinu razdelio njegovim članovima. Pored toga postojala su i druga kao na pr. »Handelskompagnie zu Temesvar und Triest« za otkup i izvoz pšenice, ili »Wienhandels-Societat« za otkup i izvoz stoke, koje je u to svrhu uzelo u zakup 99 banatskih pustara, a društvo je imalo veliku podršku i samog dvora. Rad tog poslednjeg društva bio je izuzetno razvijen posle 1760. godine, kada se izvozio veliki broj volova, krava i ovaca.
Promet stokom bio je, posle oslobođenja od Turaka, osnovni vid trgovine, a i ona je u tim prvim godinama bila vrlo skromna. O trgovcima stokom (dželebdžijama) zabeleženo je da ih je u Bečkerečkom okrugu bilo svega dvadeset pet. Najviše ih je bilo u Itebeju četiri, a u samom Bečkereku ih nije uopšte bilo.
Trgovina pšenicom je još dugo bila skromna, jer se zemljoradnjom bavio manji broj stanovništva, a i prinos je bio nizak. Tako, na primer, zbog slabog roda pšenice 1740. godine morala se ishrana vojske, koja se nalazila u Banatu, rešavati uvoznom pšenicom. Nije to bio slučaj samo te godine, već je to bilo skoro pravilo sve do 1760. godine. Banat je mogao da ishrani vojsku samo u izuzetno rodnim godinama. Ali već 1777. godine postignut je izvoz od 300.000 požunskih merica pšenice.
Prema popisu iz 1782. godine na teritoriji Torontalske županije bio je ukupno 141 trgovac. Trgovci su bili razvrstani u četiri klase, i to:
I klasa – 10 trgovaca
II klasa – 32 trgovca
III klasa – 66 trgovaca
IV klasa – 33 trgovca.
U popisu 1828. godine nema takve klasifikacije, već se trgovci dele na veletrgovce i trgovce na malo. Te godine bilo je 165 trgovaca na veliko i 356 na malo. Trgovci na malo spadali su u društvenom pogledu u kmetove, a snabdevali su seosko stanovništvo uglavnom proizvodima manjeg značaja, začinima i nešto odeće.
Veletrgovcima su se smatrali na prvom mestu trgovci pšenicom i stokom. Najveći broj veletrgovaca bio je u Velikom Bečkereku — 42 i Novom Bečeju 37, dok ih je u Kikindi, u to vreme, bdio samo 3.
Stočarstvo je, kao što je već istaknuto, sve do 1760. godine, bilo važnija grana poljoprivrede, jer su žita za izvoz, u to vreme, imali samo spahiluci, koji su pored svojih prinosa, držali i količine dobijene na ime desetka ili devetka u naturi. Spahija je imao magazine (ambare) u kojima je čuvao hranu i trgovci su jedino od njih mogli kupiti veće količine. Pojedine spahije držale su pšenicu u svojim ambarima, čekajući nerodnu godinu u Italiji, koja se javljala svake tri ili četiri godine. Ako nerodica ne zahvati celu Italiju, onda se tamo isporučuje žito iz Koruške, Štajerske, a iz Slavonije i Vojvodine pšenica je odlazila na njeno mesto u Dalmaciju i Austriju.
U Vranjevu je bila živa trgovina žitom s Hrvatskom pa otuda se, u Vranjevu nalaze Srbi sa hrvatskim prezimenom. Vasa Stajić piše da je našao u protokolu 1781. godine da Dištrikt traži žitarske trgovce, objavljujući da u svojim magacinima u Vranjevu ima pored kukuruza i svake druge hrane, pa može napuniti četiri do pet i više lađa. To je javljeno Gollner-u, trgovcu u Trstu i Maksimu Avramoviću u Kostajnici.
Dištrikt je iz svojih ambara u Vranjevu i Tarašu 1791. godine prodao trgovcima Žigiću iz Novog Sada i Živanoviću iz Segedina 5.590 požunskih vagana; zemunskom trgovcu Ignjatiji Jovanoviću 2.000 požunskih vagana zobi po 18 krajca za vagan; 20.000 vagana žita Nikoli Fabac iz Karlovca, Stavri Petroviću i Jozefu Matekoviću iz Broda. U proleće 1793. godine tražio je od magistrata Dištrikta Franjo Šugovac iz Cernika da kupi 4.000 vagana ječma; 29. maja 1793. godine stigao je s lađama Jakov Čop iz Karlovca da preuzme 4.200 vagana žita. Magistrat je odgovorio juna 1793. godine Radosavu Markoviću, žitarskom trgovcu iz Zemuna, da je ječam već prodao Jakovu Čorkljanu iz Velikog Bečkereka. Te godine 26. juna razmatrao je magistrat tužbu za 30 forinti kapare, koju je Jovan Šupljikac, žitarski trgovac, dao Teodoru Dukošincu iz Vranjeva, a ovaj nešto kasnije umro bez testamenta.
Stanovnici Kikinde su na ime poreskog duga predali magazinu u Vranjevu 11. februara 1794. godine 761 vagan pšenice, 1.008 vagana ječma, 717 vagana ovsa i 2.133 vagana kukuruza, što je sve prodato trgovcu Ljuboviću iz Trsta. Cena po kojoj je Ljubović kupio bila je: pšenica 1 forinta i 27 krajcara za vagan, ječam 22 krajcare, ovas po 27 krajcara i kukuruz po 54 krajcara.
Iste (1794) godine bila je velika suša i nastala glad, pa je Dištrikt bio prinuđen da kupuje hranu po znatnoj višoj ceni. Iz izveštaja, koji su magistratu podneli senatori, vidi se da je najveći deo stanovništva Melenaca, Kumana, Taraša i Karlova toliko ugrožen, da od žetve neće dobiti ni količine potrebe za novu setvu, pa se od državne administracije u Temišvaru traži dozvola da se ovom stanovništvu pomogne iz dištriktskih magazina, a oni će to vratiti naredne godine u naturi.
Prvi žitarski trgovci koji se pominju u Velikokikindskom dištriktu bili su stranci. Tako 1781. godine piše magistrat žitarskom trgovcu Maksimu Avramoviću iz Kostajnice, koji je dugovao za kupljenu hranu 350 forinti. Ili Magistrat je dozvolio 6. novembra 1834. godine Jozefu Masonu, da u svojoj kući otvori špecerajsku radnju, jer je rođen od zaslužnih roditelja. Tada se u zasluge ubrajalo ako neko više godina podnosi i plaća javne dažbine i terete Dištriktu. Arendator točenja pića u Vranjevu 1862. godine bio je Matija Mason.
Porast proizvodnje i pogodan tok reka doprinosili su proširenju trgovine. Zbog loših suvozemnih puteva najveći deo trgovinskog prometa obavljao se rečnim transportom. U ono vreme to je bila opšta pojava, a Torontalska županija je u tom pogledu imala posebno povoljan položaj. Pored Tise i Dunava imala je na severu Moriš koji je u de!u koji protiče kroz torontalsku županiju bio plovan za tadašnje brodove, a sredinom županije proticao je Begejski kanal. Niz Moriš su stizale pošiljke soli i drveta iz Erdelja, a i Begej je povezivao deo istočnog brdovitog Banata, bogat drvetom, s ravnim Banatom koji je u njemu oskudevao. Tisa je obezbeđivala prevoz žitarica preko Dunava do Budimpešte, Beča i drugih krajeva čak do Nemačke, a takođe i prema moru.
Mađarski publicista Fenves, obrađujući statističke podatke Ugarske iz 1846. godine, konstatuje da je trgovina Mađarske malena i siromašna, ali kad je u pitanju Torontalska županija kaže: «Torontal je u sadašnjosti najrazvijenija i najbogatija županija naše otadžbine; tu se mogu vide ti najlepša i najimućnija mesta u celoj državi. Zanatlije su po varošima znatno brojne. I trgovina Torontala je od vrlo velike važnosti, koju Tisa, Moriš i Begej jako unapređuju.« On između ostalog još kaže: »Turski Bečej je najveće trgovačko mesto žitom u celoj Monarhiji.
Zahvaljujući položaju, na najpogodnijem delu reke Tise, u njenom toku kroz Torontalsku županiju, u Novom Bečeju se jako razvila trgovina. Pored Bečeja tu je bilo i Vranjevo u kome se nalazio glavni magazin Velikokikindskog dištrikta, što je doprinosilo povećanju trgovine na tom području. Svakako da nije zanemarujući faktor ni veća sklonost Srba ka trgovini nego zanatstvu, pa se tako i trgovina žitaricama našla uglavnom u njihovim rukama ili u rukama posrbljenih Cincara.
U Novom Bečeju je, pored Srba i Mađara, u to vreme bilo i nekoliko Cincara. Njih nije bilo mnogo, pa nisu mogli organizovati poseban društveni i kulturni život. Bili su upućeni na Srbe i najčešće su se ženili i udavali Srpkinjama, odnosno za Srbe. Zbog toga je često teško bilo ustanoviti koji trgovac je bio Cincarin. I u Vranjevu je, odmah po nastajanju graničara, bilo Cincara koji su bili trgovci ili zanatlije. U Novom Bečejeu je žitarski trgovac Šandor Dada — Cincarin bio istaknuti član prve diletantske pozorišne grupe, a kasnije je bio i njen reditelj.
Pored trgovaca, koji su stanovali u Novom Bečeju i Vranjevu, bilo je i »torbara«, koji su odlazili iz udaljenih krajeva u sezoni otkupa pšenice i drugih proizvoda poljoprivrede. Trgovci iz drugih krajeva su se privremeno tu i nastanjivali. Oni su obično dolazili brodom i donosili raznovrsnu robu, posebno industrijske proizvode, koje su u Bečeju kupovali zemljoradnici, za novac dobijen za pšenicu. Neki od trgovaca su donetu robu izlagali na pijaci na dvadesetak kola. Domaći trgovci su se osećali ugroženim od stranaca i tražili su da vlast ograniči njihovu aktivnost, ali se vlast na to nije mnogo obazirala.
Glavni proizvodi za prodaju su bili: pšenica, ovas i ječam, goveda, ovce i duvan. Kupovani su proizvodi sa drugih područja, kao što su: građevinski materijal, vino, voće i industrijski proizvodi.
Pšenica je postala glavni prodajni proizvod seljaka, dok su stoku prodavali vlastelini i zakupci pustara. Prodaja pšenice nije predstavljala problem, jer je bila uvek tražena, a iz Torontalske županije se isporučivalo godišnje 2—2,5 miliona požunskih merica.
Glavni centar trgovine pšenicom, kao što je već istaknuto, bio je Bečej. Tamo se godišnje otkupljivao u proseku jedan milion požunskih merica pšenice, pa je to bilo najveće trgovinsko mesto pšenicom u celoj Monarhiji. Iz bečejskog pristaništa isplovljavalo je godišnje tristo teretnih brodova koji su nosili pšenicu prema Pešti, Đeru i Rijeci.
Velika proizvodnja pšenice 1846. godine uticala je da se te godine iz Novog Bečeja isporuči 2,359.000 merova svakovrsnog žita delom za Hrvatsku i morska pristaništa, a najviše za Peštu i Đer.
Bogatiji trgovci pšenicom imali su svoje agente u Novom Bečeju i u drugim mestima. Oni su unapred kaparisali pšenicu kmetova, jer su ovi, zbog siromaštva, bili prinuđeni da odmah po vršidbi prodaju svoju pšenicu. Posebno i zbog zahteva države i vlastele da se njihova potraživanja izmire u novcu odmah po žetvi. Zbog toga je, u to vreme, odmah posle žetve, cena pšenici bila najniža. Vlastelin je bio u položaju da sačeka povoljniji trenutak za prodaju, dok je kmet, baš zbog takve situacije, često bio ucenjivan. Zato se trgovci pšenicom u Torontalskoj županiji nazivaju špekulantima, zelenašima i derikožama.
Sve što se dešavalo na području saobraćaja (izum parne mašine, železnice, parni brodovi) i promene u načinu trgovanja (korišćenje kreditnog kapitala), uticalo je na ograničenje trgovine u Novom Bečeju. Naime, razvoj železnice; porast parobrodskog saobraćaja na Dunavu i Tisi podstakli su dalji razvoj poljoprivrede i industrije na bazi prerade poljoprivrednih proizvoda u Banatu. Ali, taj razvoj je izvršio i premeštanje trgovine žitom u nove centre. Tako Novi Bečej, dotada najveći centar žitarske trgovine postepeno gubi svoj raniji značaj, a to mesto preuzimaju gradovi pored novoizgrađenih železničkih pruga, posebno oni koji se nalaze i na raskrsnicama pruga, a uz to imaju i pristaništa na rekama, kao što je slučaj sa Temišvarom, Zrenjaninom i Pančevom. Uz to i promena sistema privređivanja nastale posle završetka prvog svetskog rata i pripajanjem Vojvodine Jugoslaviji, zatim izmena odnosa cena poljoprivrednih i industrijskih proizvoda na štetu prvih — sve je to još više usporilo razvoj trgovine u Novom Bečeju. Katastrofalno se odrazila na trgovinu, i na promet u Novom Bečeju uopšte, velika privredna kriza 1929—1935. godine.
Pa, i pored svega toga, zahvaljujući bogatim okolnim selima, Novi Bečej je do drugog svetskog rata imao prilično razvijenu trgovinu. Ona je bila u zastoju, prema trgovini u drugim većim gradovima, ali je zato, sve do privredne krize, obezbeđivala dobre uslove za život skoro svima koji su se njome bavili.
Pre svega, značajna je za razvoj trgovine u Novom Bečeju i Vranjevu činjenica da su ta dva mesta imala skoro 17.000 stanovnika. To je predstavljalo solidnu kupovnu snagu. Vranjevo je spadalo u red najbogatijih sela u Banatu, a deo Vranjevčana je, zahvaljujući velikim posedima, imao prihode koji su obezbeđivali visoki standard i veliku potrošačku snagu.
U Novom Bečeju je tridesetih godina dvadesetog veka pred sam drugi svetski rat bilo prilično trgovačkih radnji s tekstilnom robom. Najveća trgovina manufakturnom robom (tekstilom na metar) bila je radnja Petra Sekulića koja se nalazila u delu gde je današnja robna kuća Potisje iz Ulice Žarka Zrenjanina. To je bila mala radnja s neuglednim izlozima, ali krcata robom. Iako je prostor bio skučen u radnji su, pored vlasnika, kupce posluživala još četiri pomoćnika i dva do tri učenika (šegrta). Radnja puna osoblja koje je spremno da usluzi mušteriju i da je na sve moguće načine ne »pusti« iz radnje, a da ne pazari. U neposrednoj blizini na samom uglu današnje robne kuće (tada je tu bila prizemna zgrada) nalazila se manufakturna trgovina Jevrejina Geze Vajsa, a preko puta u zgradi gde je danas samoposluga trgovina Dragomira Jovanovića. Uz nju je bila i trgovina Tinke Kanic, a bliže katoličkoj plebaniji manufakturna radnja Lazara Nićina. Preko puta od plebanije nalazila se manfukturna trgovina Dobrivoja Pajića, a u prizemnoj zgradi do današnje gimnazije nalazila se trgovina Đure Jovanovića. Nešto malo dalje, u sledećoj prizemnoj zgradi nalazila se najveća i najlepša trgovina manufakturnom robom Đoke Radivojevića. To je bila najveća radnja, ali ne i po prometu. Ukupno je bilo sedam manufakturnih trgovina.
Postojanje velikog broja škola, dve opštine i sedište sreza zahtevali su priličan broj prosvetnih radnika i činovnika koji su takođe uticali na promet kvalitetnijih proizvoda.
U Novom Bečeju su postojale i tri lepe radnje za prodaju galanterijske robe, čiji su vlasnici bili uglađeni trgovci Ištvan Balog, Cink — Nemac, čija je radnja bila i najveća (zvala se Kod kralja čarapa) i Rada Đuričin.
Bogata zemljoradnička okolina doprinosila je pored razvoja žitarske i razvoju svih drugih vidova trgovine. Tako su postojale i tri radnje gvožđarskom robom, zatim dve trgovine ogrevnim i građevinskim materijalom, a trgovina mešovitom robom bilo je tridesetak.
U samom najstrožem centru postojale su četiri velike trgovine mešovitom robom. To su bile trgovine Đure Krstića, Laze Krstića, Dušana Turinskog i Artura Šlezingera. Prve dve su bile, pored prodaje na malo, i trgovine na veliko, koje su snabdevale skoro sve ostale male trgovce mešovitom robom u Vranjevu i po sporednim ulicama Novog Bečeja. Ove četiri radnje bile su prepune robom. Tu je pored životnih namirnica bilo petroleuma, kaustične sode, raznih kiselina, začina, kafe, južnog voća i svega drugoga što je bilo potrebno za dnevnu potrošnju u domaćinstvu. Te radnje su ostavljale prijatan utisak, jer je u njima preovladavao miris pržene kafe, začina, limuna i pomorandži.
Radnje mešovitom robom kojih je, pored četiri pomenute, bilo još dvadesetak i više, u raznim delovima grada, bile su skromnijeg izgleda, a i s oskudijim asortimanom roba. Međutim, sve su imale ono što je žiteljima njihovog kraja svakodnevno potrebno. Gotovo na svakom raskršću nalazila se po jedna, a ponegde i dve takve radnjice.
Izgled svih radnji, izuzimajući trgovinu Đoke Radivojevića, upoređen s današnjim, bio je skroman. Izlozi su bili retkost, a i u onim radnjama koje su imale izloge roba je u njima izlagana nevešto i bez mnogo ukusa. Izlozi su po pravilu bili pretrpani, u želji da se izloži što više robe. Zbog skučenog prostora rafovi su bili krcati i preopterećeni robom. Radnje su bile slabo osvetljene, pa je mušterija, ako je želela da vidi pravu boju, često bila prinuđena da traži da prodavač iznese robu na ulicu, da bi se videlo kako izgleda na svetlu dana. Uveče je električno osvetljenje bilo još slabije. Nameštaj, tezge i rafovi bili su stari i nekoliko puta »prefarbani«, tako da je delovao neugledno. Pod je u svim radnjama bio od dasaka i crn od ulja, jer je svake subote uveče premazivan da se pri čišćenju ne bi dizala prašina.
Rad u trgovini tekstilnom robom bio je vrlo naporan. Cene nisu bile utvrđene nego se pri svakoj prodaji postizala druga, naravno, uvek iznad cene koštanja. Visina prodajne cene zavisila je ne samo od prodavca, već i mušterije, odnosno od njene spretnosti i spremnosti za pogađanje. Svaka radnja imala je šifrovane upisane na kartici koja visi na samoj robi, ispod koje prodavač nije smeo da je prodaje. Sve što se više postigne predstavljalo je zaradu vlasnika trgovine. U takvim uslovima trgovanja, trgovci su uvek, u prvom kontaktu s mušterijom određivali znatno višu cenu od one po kojoj su spremni da prodaju robu. Mušterija, svesna toga, upušta se u pogađanje. Velika međusobna konkurencija trgovaca dozvoljavala je samo skromniju zaradu. Otuda i geslo tadašnjih trgovaca »veliki promet — mala zarada obezbeđuje prosperitet firme i pridobijanje nove mušterije«.
Pre izgradnje železnica žitarski trgovci su bili Srbi i posrbljeni Cincari. Među poslednjim Srbima žitarskim trgovcima bili su Papić, Savić, Nedeljković i Maletić, a već krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka ova trgovina je sva u rukama Jevreja, sve do izlaska iz krize. Oni su imali svoje kancelarije gde su se zaključivali poslovi. Seljaci su često, pri dolasku na pijacu, svraćali kod njih da saznaju cene da bi se odlučili na prodaju svojih tržnih viškova. Glavni nosioci tadašnje žitarske trgovine bili su: Garav i Šlezinger, Geza Šlezinger i Isak Naj, Erne Kraus, Josif Brandajs i dr.
Pijaca je bila izuzetan vid trgovine, karakteristična za period između dva svetska rata. Pijačni dani: nedelja, sreda i petak bili su posebni dani ne samo zbog životnosti po ulicama i na pijaci nego i po trgovinama i zanatskim radnjama. Pored Novobečejaca i Vranjevčana tu su se sredom i petkom nalazili: Kumančani, Beodrani, Karlovčani, Melenčani, Torđani i Tarašani, kao i biroši sa spahiluka. Svi su oni dolazili da iskoriste novobečejsku pijacu za prodaju poljoprivrednih proizvodnih proizvoda i kupovinu robe potrebne domaćinstvima.
Prostor koji je zauzimala pijaca bio je velik: čitav Trg oslobođenja i Ulica revolucije sve do Ulice Jaše Tomić. Deo od Ulice Jaše Tomića pa do današnjeg radničkog doma bila je takozvana stočna i žitna pijaca, a od ugla radničkog doma pa skroz do dolme, sve do izlaska na pristanište za malu lađicu, bila je riblja pijaca.
Tisa je bila vrlo bogata ribom i ribolovom se bavilo dvadesetak porodica u Novom Bečeju i Vranjevu. Pijace su bile prepune svakovrsne ribe i nije bilo ništa neobično, da se deo iznete ribe na pijaci ne proda, već se vraća u barke (specijalni čamci sa izbušenim rupama na dnu i po stranicama) i ostavi za iduće pijace. Izgleda da je Tisa od vajkada bila bogata ribom. Jedan putopisac još iz turskog doba, putujući od Pančeva preko Bečkereka i Bečeja za Segedin, ističe da u Tisi ima vanredno mnogo ribe i da predstavlja u tom pogledu jedinstvenu reku. »Nigde nisam video tako velike rečne ribe kao u Segedinu.
Konkurencija je na pijaci bila velika, pa su cene bile pristupačne svakom potrošaču. Novobečejska pijaca je bila jedna od najjevtinijih u tom delu Banata.
Vašari su bili izuzetne prilike za prodaju robe. Naročito su bili čuveni vranjevački vašari.
Vašari u Vranjevu, sve do velike privredne krize, spadali su među najveće u Banatu i trajali su po tri dana. Tih dana dovođeno je sve što je od stoke za prodaju, ne samo iz Novog Bečeja i Vranjeva, nego iz čitave okoline. Dolazile su zanatlije skoro iz cele Vojvodine (Banata i Bačke), koji su svoje proizvode naročito pripremali za mušterije na vašarima. Tu su bili i mnogi torbari s takozvanom nirnberškom robom, zatim trgovci tekstilnom robom, ugostitelji, pa i mali zabavni parkovi i džeparoši, kockari i drugi koji su došli da — na sebi svojstven način — iskoriste vašarsku gužvu i dođu do novca.
Promet stoke na vašarima bio je vrlo velik i oni su predstavljali jedinstvenu priliku da se proda odnosno kupi stoka za priplod i za klanje.
Poseban vid trgovine, koji je takođe bio vrlo razvijen, bio je sakupljanje i otkup lekovitog bilja. S proleća je latinasta zemlja u Novom Bečeju, Kumanu, Tarašu i Novom Miloševu bila puna rascvetale kamilice. Seoska sirotinja (mahom žene i deca) brali su kamilicu i prodavali novobečejskim trgovcima. Sušara lekovitog bilja u Novom Bečeju nalazila se iza pravoslavnog groblja prema železničkoj stanici. Godišnje je iz Novog Bečeja izvoženo u Nemačku i druge zemlje na desetine vagona suve kamilice i drugog lekovitog bilja.
