Posle oktobarske revolucije, marta 1920. godine smešten je u Novi Bečej Harkovski institut — Ruska srednja ženska škola s internatom. Rešenjem Ministra prosvete Kraljevine Jugoslavije SN Br. 11539, od 10. VIII 1922. Institut je podignut na stepen osmorazredne ženske gimnazije, s pravom mature po propisima važećim za srednje škole u Jugoslaviji. Nastavni jezik u Institutu bio je ruski. Institutom je upravljala Državna komisija Kraljevine Jugoslavije za ruske izbeglice. Institut je izdržavalo i nadziralo Ministarstvo prosvete.
Posle pobede oktobarske revolucije u Rusiji, deo buržoazije i veleposednika je izbegao u kapitalističke zemlje zapadne Evrope, pa se tako jedan broj izbeglica našao u Jugoslaviji. To svakako nije ni bio tako mali broj kad su izbeglice pored potpune ženske gimnazije u Novom Bečeju imale još jednu mušku u Goraždama, zatim nižu žensku u Beogradu i nižu mušku u Beloj Crkvi. Prema tome, u Novom Bečeju su se školovala ženska deca tih ruskih emigranata skoro iz cele Jugoslavije, izuzimajući one čija su deca učila nižu gimnaziju u Beogradu pa je razumljivo da je škola morala imati i internat.
Škola sa internatom bila je smeštena u zgradi današnje gimnazije, dok je trpezarija sa kuhinjom bila u vežbaonici škole Miloje Čiplić. Međutim, to nije bilo dovoljno za ondašnji broj đaka pa je zakupljena i zgrada na uglu Ulice Lole Ribara i Ulicu brigadira Ristića, vlasništvo Đure Pavlovića (danas je u toj zgradi prodavnica trgovinskog preduzeća Potisje).
Prema podacima iz školskog izveštaja za 1930/31. godinu u školi je bilo ukupno 211 učenica od čega je 196 ruske, 14 srpske i 1 mađarsko dete. Izgleda da je kriterijum pri ocenjivanju bio vrlo strog, kad je, i pored internatskog smeštaja, razred uspešno završilo svega 145 ili 68,7 procenata. Škola je imala 19 nastavnika; od toga 5 honorarnih i 14 stalnih.
Harkovski institut je bio od koristi za novobečejsku privredu, jer je internat trošio prilične količine prehrambenih proizvoda, a pored zemljoradnika, mesara, pekara i poslastičara, trgovci, obućari, krojači i druge zanatlije takođe su nalazili posla, jer je trebalo održavati posebnu uniformu i obuću koja je bila obavezna za sve učenice. Zatim, pored nastavnika i njihovih porodica u Novom Bečeju je bilo još trideset-četrdeset ruskih porodica koje su se nastanile u Novom Bečeju da bi im deca mogla biti bliža za vreme školovanja, ili zato što su želeli da žive u Novom Bečeju, jer je on predstavljao, u to vreme, jedan poseban ruski kulturni centar. Svi su oni bili natprosečni potrošači na novobečejskoj pijaci.
Kada je nastupila velika poljoprivredna kriza, Harkovski institut se 1931. godine preselio iz Novog Bečeja u Belu Crkvu, gde su im, verovatno, ponuđeni povoljniji uslovi. Preseljenjem Instituta, Novi Bečej je napustilo i onih četrdesetak ruskih porodica koje su tu živele samo zbog posebnog obeležja koje je ta institucija davala Novom Bečeju. Iseljenjem Instituta Novi Bečej je za njih prestao biti interesantan. Ostalo je svega desetak porodica među kojima i one čiji su članovi bili zaposleni kao činovnici u opštinama Novog Bečeja i Vranjeva.
