U Torontalskoj županiji bilo je 1785. godine svega 108 plemića, a već niakon pedeset godina 976, što je devet puta više. I pored tako naglog povećanja, broj plemića bio je srazmerno mali u odnosu na stanje u čitavoj Monarhiji, ali su zato oni bili imućniji nego u drugim županijama.
Na hijerarhijskoj lestvici, iza plemstva, dolazilo je sveštenstvo. Prema popisu od 1785. godine bilo je u Banatu 236 sveštenika, i to isključivo pravoslavnih. Propisima, svakih sto kuća moglo je da ima jednog sveštenika o čijem izdržavanju se starao vlastelin dodeljivanjem jedne sesije oslobođene od poreza i vlastelinskih nameta. Ako je u nekom mestu bilo prekobrojnih sveštenika, oni su na svojim zemljištima ekonomisali kao i ostali kmetovi, a i plaćali su porez i državi i obaveze prema vlastelinu.
Novi Bečej je 1758. godine imao tri sveštenika na svega sedamdeset tri domaćinstva. Vranjevo je, odmah po naseljavanju, od strane potiskih graničara, imale takođe tri sveštenika na svega sto pedeset porodica, Melenci — pet paroha itd.
Izgleda da je sveštenički poziv bio unosan kad su se za njega opredeljivali toliko i to vrlo mladi ljudi. Tako su se u Novom Bečeju našla tri sveštenika, iako je sve poslove s lakoćom mogao obavljati i jedan. Ono što je posebno karakteristično, oni su se vrlo mladi zapopili, što pokazuje podatak da su se ženili sa šesnaest odnosno sedamnaest godina (pravoslavni sveštenik se ne može zapopiti dok se ne oženi), zato su mladi pribegavali ženidbi samo da bi ugrabili parohiju.
Da je sveštenički poziv bio unosan, posebno u većim parohijama, govori podatak da vranjevački opštimski beležnik Aleksandar Jovanović 20. marta 1802. godine moli Magistrat da ga preporuči episkopu i konzistoriji za upražnjenu očevu parohiju. Njegov otac je punih četrdeset godina bio paroh u Vranjevu. S obzirom na to da je Jovanović, kao beležnik, čestito i trezveno živeo, a budući da ga je i opština Vranjevo želela za svog paroha, Magistrat ga je preporučio episkopu i konzistoriji.
Vranjevo je u to vreme, kao i danas, imalo tri parohije.
U Torontalskoj županiji bilo je 1836. godine sedamdeset jedna pravoslavna i pedeset jedna katolička parohija. Evangelisti su imali četiri, kalvinci dve parohije i Jevreji tri sinagoge.
Na trećoj stepenici društvene hijerarhijske lestvice u Torontalskoj županiji nalazili su se horaciores u koje su spadali državni i županijski činovnici, lekari, advokati, sudije, profesori, kao i viđeniji činovnici pojedinih vlastelinstava. Njihov broj je 1785. godine bio svega šezdeset dvoje, ali već 1846. bilo ih je osamsto osamdeset.
Građani i zanatlije su predstavljali sledeći stalež, ali su u Torontalskoj županiji pod ovima popisani samo zanatlije, kojih je 1785. bilo 287, a 1846. godine 3.645.
Kmetovi su sačinjavali 98% stanovništva Toromtalske županije. Oni su predstavljali jedinstven društveni sloj. Feudalno i urbarijalno pravo su, s jedne strane, određivali njihov položaj, a s druge, u Veliko-kikindskom dištriktu — privilegije. Nas u ovom slučaju interesuje i jedno i drugo, jer je Novi Bečej bio vlastelinstvo, a Vranjevo u sklopu Dištrikta.
Za ustupljeno zemljište na korišćenje, kmetovi su bili u obavezi, pored dela prinosa sa zemlje, da daju radnu snagu gospodaru. Kmetova je bilo dve vrste, onih koji su propisima Urbara stekli takav pravni status da ih vlastelini nisu mogli udaljiti sa svoje zemlje, i drugih, takozvanih »kontraktualista«, čija su prava regulisana ugovorom, a po isteku ugovora vlastelin je mogao da im oduzme zemlju, što se najčešće i dešavalo, jer su vlasnici zemlje bili vlastelini. Ugarska dvorska kancelarija je oštro osuđivala ovakve postupke, jer se dešavalo da su 1823. godine čitava sela oterana iz svojih kuća i svog staništa. Slično se desilo u Novom Bečeju 1788. godine, kada je vlastelin oduzeo zemlju od 155 seljaka.
Kmetovi sa sesijama živeli su bolje nego oni sa malo zemlje, jer je konjuktura pšenice pružala mogućnost bogaćenja. Smatra se da je položaj kmetova u Torontalskoj županiji bio, i pored velikog kuluka, najpovoljniji u celoj Ugarskoj. Dažbine, kako državne tako i vlastelinske, bile su najniže, a zemlja najplodnija.
I poslednji na hijerarhijskoj lestvici bili su inkvilini, koji su predstavljali seosku sirotinju — proletarijat. Prema propisima iz 1779 - 1848. inkvilinima su smatrani, ne samo oni koji (u prvo vreme) nisu raspolagali zemljom i kućom, nego i seoske zanatlije i trgovci.
U Torontalskoj županiji bilo je čak i čitavih sela od hiljadu do dve hiljade inkvilina, koji su obrađivali i gazdovali na više hiljada jutara zemlje. To znači, da su u Banatu inkvilini pre bili sloj sa neregulisanim pravnim statusom nego što su bili isključivo seoska sirotinja.
Nadničari su regrutovani iz sloja inkvilina. Već na početku devetnaestog veka oni traže posao u obližnjim trgovištima. Broj nadničara bio je posebno velik u Novom Bečeju i okolini, gde je trgovina žitaricama pružala velike mogućnosti za rad.
Osnova feudalnog društva bio je kuluk. Na području Tamiškog Banata razlikovale su se tri vrste kulaka: državni, vlastelinski i mesni.
Državni kuluk se koristio:
za prevoz vojske,
prevoz soli i
za opravku i izgradnju državnim zgrada, izgradnju puteva, nasipa i isušivanje močvarnog zemljišta.
Spahijski kuluk: kmet sa celom sesijom bio je zadužen sa šezdeset dana kuluka sa četvoropregom; kmet sa pola sesije s pedeset dva dana s dvopregom; kmet sa četvrtinom sesije s osamnaest dana s jednopregom; kmet s osminom sesije s deset dana s jednopregom. Inkvilini i nadničari bili su obavezni na dvanaest dana manuelnog kuluka.
Državni i spahijski kuluk nadoknađivan je u minimalnim iznosima. Jedina olakšica bila je »instrukcija« da se za vreme letnjih poljoprivrednih radova može kulučiti maksimalno dva dana nedeljno.
Inače, radno vreme na kuluku trajalo je od izlaska do zalaska sunca, s tim što je za doručak, ručak i užinu rad prekidan po jedan sat.
Mesni kuluk se sastojao: u gradnji i popravci puteva, mostova unutar opštinskog atara, zatim održavanja i izgradnji crkve, škole i održavanju noćne straže u selu. I ovaj je kuluk bio određivan u srazmeri s veličinom sesije.
Banatski kuluk bio je dva puta veći nego što je u to vreme bilo predviđeno mađarskim sistemom kuluka, ali je, za razliku od ovog, kameralna (komora kuluk plaćala što nije bio slučaj u mađarskom sistemu kuluka.
Pregled godišnjeg kuluka jednog kmeta na biletskom vlastelinstvu u Torontalskoj županiji (u rumunskom delu Banata) sa celom sesijom 1802. godine: Andrija Martinčev iz Neuzine:
za transport žita u Novi Bečej petnaest dana,
za prevoz kameralnih činovnika za Idvor i Konak osam dana,
za istovar lađe u Perlezu tri dana,
za dovođenje advokata iz Vel. Bečkereka četiri dana,
za nošenje čerpića dva dana,
za prevoz prosa jedan dan,
za kosidbu trave dva dana,
za nošenje trave dva dana.
Od ukupno četrdeset pet dana kuluka utrošeno je na poslove prevoza trideset sedam dana, a samo osam dana na poljoprivredne radove.
